ČIN PRVI/SLIKA PRVA: Asketski kabinet premijera Koštunice. Na dvosedu, jedan do drugoga, sede Vladeta Janković i Miroljub Labus. Ćute. Preko puta njih, na trosedu, smestili su se Dejan Mihajlov, Dragan Jočić i Zoran Stojković. I oni ćute. S rukama na leđima, ravnomerno nervozno hodajući između dvoseda i troseda, hoda Mlađan Dinkić, diskretno pogledavajući na sat (14,23). U dnu kabineta, oslonjen na stolicu spava Nikola Milošević. Njegovo hrkanje s povremenim gušenjima ne izaziva nikakvu reakciju. Nekoliko prisutnih sova ukusno razmeštenih po komadima nameštaja slatko dremuckaju. Tišina. Čuje se bat koraka, vrata se otvaraju, ulazi Vojislav Koštunica s cegerom u ruci, u trenerci i patikama, s ogromnim krstom oko vrata i kačketom na glavi. Već je 14,34. Petak, 72 sata do Aranđelovdana.
DEJAN MIHAJLOV (ponizno): Dobar dan, šefe.
MIROLJUB LABUS (nervozno): Mi se već zabrinuli...
DRAGAN JOČIĆ (veselo): Ma, da ste vi nama živi i zdravi, lako ćemo za Rezoluciju.
VOJISLAV KOŠTUNICA (zbunjeno): Koja Rezolucija?
MLAĐAN DINKIĆ (nestrpljivo): Rezolucija o Kosovu, pozvali ste nas da...
VOJISLAV KOŠTUNICA (namešta kačket): A to! Ja mislio nešto ozbiljno... Nego, znate li vi (okreće se i pogledom traži nekog) da na pijaci ne možeš da nađeš lepo prase, onako oko 12 kila, ni masno ni posno, da mu korica bude krckava ali da se ne lomi... Gde je onaj, kako se zove, ministar trgovine, kako mu beše ime?
MIROLJUB LABUS (uslužno): Dimitrijević.
VOJISLAV KOŠTUNICA (igrajući se krstom): Zna li on da je kilo prasetine 380 dinara, pa je li on normalan, naši glasači nisu u stanju da se opuste za slavu, jer šta da očekujemo na idućim izborima: da nas pregazi ova opoziciona stoka?
MLAĐAN DINKIĆ (naučno): Pri raspodeli društvenog rada kakva je potrebna društvu u svim granama proizvodnje, proizvođači koji proizvode pod prosečnim uslovima prodaju robu po vrednosti, a proizvođači koji izrađuju svoje proizvode pod povoljnijim uslovima dobijaju veću vrednost nego što je individualna vrednost njihovih produkata, u ovom slučaju prasića. Proizvodnja je večiti uslov života.
VOJISLAV KOŠTUNICA (gleda kroz Dinkića): Opusti se, čoveče, ovo je samo prase.
DEJAN MIHAJLOV (uredno): Da vas, šefe, podsetim da ste danas zakazali sastanak zbog Rezolucije...
VOJISLAV KOŠTUNICA (odmahuje rukom): Ima vremena.
MIROLJUB LABUS (tobož nestrrpljivo): Ali, Albanci su već formirali tim, imaju platformu, samo čekaju da se otcepe.
DRAGAN JOČIĆ (smeši se): Ko, bre, da se otcepi?
VLADETA JANKOVIĆ (užurbano diplomatski): Sasvim je pogrešan trenutak da ulazimo u sporove dok još nemamo Rezoluciju, svesni da ništa nije onako kako izgleda.
VOJISLAV KOŠTUNICA (umorno): Pa ja sam sve rekao u Ujedinjenim Nacijama.
MLAĐAN DINKIĆ (naučno): Kad ste pomenuli prasiće, tvrdim da se pojevtinjenje životnih namirnica i smanjenje vrednosti radne snage postiže povećanjem produktivnosti rada. Višak vrednosti koji se dobija smanjenjem potrebnog radnog vremena, naziva se relativan višak vrednosti. Što važi za prasiće, važi i za ljude.
VOJISLAV KOŠTUNICA (skidajući kačket, obraćajući se Labusu): Sklonite mi ovog... teoretičara, ni žito još nisam kupio za slavu.
DEJAN MIHAJLOV (diskretno): Šefe, zvala vas je glavna urednica «Politike» Ljiljana Smajlović. Da joj se odmah javite.
VOJISLAV KOŠTUNICA (razdragano): Liki zvala! Konačno nešto lepo posle ovih prasića i Kosova... Šta je još rekla?
DEJAN MIHAJLOV (prpošno): Da ste vi inkarnacija bogočoveka: da posedujete svetost svetitelja, mučeništvo mučenika, pravednost pravednika, apostolstvo apostola, dobrotu dobrih, milosrđe milosrdnih, ljubav ljubećih.
VOJISLAV KOŠTUNICA (topeći se od sreće): Stvarno je to rekla?
DEJAN MIHAJLOV (bogojažljivo): Od reči do reči. Sve zapisao. Jočić snimio.
MIROLJUB LABUS (neprijatnim tonom): Gospodine premijeru, možemo li da se nekako vratimo Kosovu. Razgovori samo što nisu počeli, nemamo ni tim...
VLADETA JANKOVIĆ (dobrodušno): Ne budite histerični, važno je da donesemo Rezoluciju, lako ćemo o pojedinostima... Rekao bih, recimo, da ni po koju cenu ne možemo da dozvolimo da se Kosovo...
DEJAN MIHAJLOV (viče s druge strane kabineta, namigujući): Imate vezu!
VOJISLAV KOŠTUNICA (šapuće, držeći slušalicu): Ljubavi!... Imam trenerku, patike, kačket... jeste, belu majicu, onu koju najviše voliš...bele su gaćice, videla si ih već, plitke...crne čarape... a ti, anđele, reci mi! Volim kad si u pantalonama, da...da... mmmm... bele... megabrus...nisam sam, ljubavi, došli zbog ove Rezolucije... crne čarape... ufff... nisi sama, šteta, tako bih voleo da...
DEJAN MIHAJLOV (alarmantno): Šefe, dolazi Velja Ilić!
VOJISLAV KOŠTUNICA (šapuće): Moram da idem... zovem te kasnije... Nisam kupio prase, pričaču ti. I ja tebe.
VELIMIR ILIĆ (besno upada u kabinet): Pička vam materina, zar da za sastanak saznam od one budale Kojadinovića, što mi, bre, niste javili na vreme?
MIROLJUB LABUS (oprezno): Mislili smo da Kosovo nije u vašoj nadležnosti...
VELIMIR ILIĆ (iznenađeno): A da vas malo nabijem sve na kurac, kolektivno? Pa, je l' znate, pederčine, da mi je ognjište na Kosovu, tamo mi je dedovina, tamo su mi preci gradili fabrike...
MLAĐAN DINKIĆ (naučno): Kapital u svom kružnom kretanju prelazi jedanput kroz oblast proizvodnje, a dvaput kroz oblast prometa!
VELIMIR ILIĆ (ushićeno): A da mi malo popušiš promet a onda proizvodnju s jajima, pizdo neopevana!
VOJISLAV KOŠTUNICA (smirujuće): Nemojmo, prijatelji, da se svađamo u trenutku kad još nismo oblikovali Rezoluciju. Kako to da nemamo nikog iz naše Crkve?
DEJAN MIHAJLOV (spremno): Mučeni Amfilohije samo što nije stigao; mučeni Pahomije se malo zadržao s nekim dečacima, ali tu je uskoro, čim ih privede svemilostivom orgazmu; dolazi i mučeni Filaret – ima odličan plan o Kosovu, stižu nam momci iz «Dveri», «Obraza» i «Nacionalnog stroja», kao što ste zahtevali.
VOJISLAV KOŠTUNICA (nervozno): Probudite Nikolu Miloševića, unervoziće mi sove hrkanjem!
MIROLJUB LABUS (strpljivo): A da počnemo malo o Kosovu?
DEJAN MIHAJLOV (užurbano): Šefe, zove vas Tijanić! Kaže da je hitno!
VOJISLAV KOŠTUNICA (nervozno): Pa dao sam mu Televiziju, šta sad hoće?
DEJAN MIHAJLOV (s ljubavlju pruža slušalicu): Izvolite!
VOJISLAV KOŠTUNICA (dirajući kačket, slušajući): Šta: na 20 ljudi jedna pretplata? Pa, super je to... Neće da plate? Što nisi zvao Jočića da hapsi? Ako dozvolimo da nam miniraju pretplatu, šta onda sledeće možemo da očekujemo: da hvale «Sablju» i odu u onu narkomansku stranku Čede Jovanovića.... U pravu si: svi moraju da plate. Zovi Stojkovića, molim te, on će to pravno da reši.
Ne, nije me zvala Smajlovićka: da budem iskren, ja nju i ne poznajem tako dobro. Jeste, na liniji je partije, ali joj pomozi kad treba. Zna ona ko je na našoj strani. Jeste... hvala... i ja tebe.
MIROLJUB LABUS (ogorčeno): Hoćemo li da počnemo o Rezoluciji?
VELJA ILIĆ (konveksno): Može, što se mene tiče, ali da prvo jebem mater onima iz B92 što su me snimali u dvorištu u Čačku gde mi leže pradedovi...
ZORAN STOJOKOVIĆ (oprezno): Kolega Iliću, zar ne rekoste da vam je dedovina na Kosovu...preci gradili fabrike?
VELIMIR ILIĆ (gnusno): A da ti nabijem kurac u prkno, budalo! Čačak je Srbija, Srbija je Kosovo, Kosovo je Čačak! Mamicu ti jebem debeovsku!
VOJISLAV KOŠTUNICA (interveniše): Nemojte, prijatelji, uoči Aranđelovdana da se smaramo svesrpskim svađama. Jedinstvo, uz sve druge elemente, čini nas ne samo jačim već i rešenim da pred svet, u ovom času, izađemo sa jednim stavom, kad je reč o ovako važnoj, za zemlju odsutnoj Rezoluciji.
MIROLJUB LABUS (desperatno): Pa da čujemo!
VOJISLAV KOŠTUNICA (religiozno): Bogoljublje i rodoljublje daju otačstvoljublje u kojem je sve spojeno u jednu celinu.
DEJAN MIHAJLOV (uzbuđeno): Dolaze gosti!
____________________________________________________________
ČIN DRUGI/SLIKA PRVA: Asketski kabinet dr Koštunice. Uz članove Vlade mnogo gostiju. Ministar finansija Mlađan Dinkić nervozno šeta i gleda na sat (15,2. Subota je: 48 sati uoči Aranđelovdana. Nikola Milošević spava na stolici i hrče; Miroljub Labus i Dejan Mihajlov igraju fote; presvetli Pahomije gleda kroz prozor i povremeno prozbori koju reč s Filaretom. Negde oko 16,40 sati u sobu ulazi Vojislav Koštunica.
DEJAN MIHAJLOV (srećno): Dobar dan, šefe...
VELIMIR ILIĆ (srdačno): Koji smo te kurac ovoliko čekali!
MIROLJUB LABUS (veselo): Trenutak je da se odmah pozabavimo Rezolucijom! Podsećam da u ponedeljak imamo Skupštinu i da je konsenzus...
VOJISLAV KOŠTUNICA (umorno): Nigde praseta! Bio sam na Cvetkovoj pijaci, na Đermu, Bajloniju, ne mogu da nađem prase od 12 kila, ni masno ni posno, nego onako (obraća se prisutnima) hrskavo, prpošno... Prosto ne znam šta da radim: da naručim iseckano?
AMFILOHIJE (zaneseno): Prase kao glavni simbol naše svete pravoslavne vere jeste spoj vertikale i horizontale. Vertikala nogica je naša ljubav prema Bogu a horizontala butkica ljubav prema bližnjima, odnosno prema SrBskom narodu u celini. Ne smemo zaboraviti da rebarca i plećka čine znamenje Časnog Krsta.
FILARET (odsutno): Mi pravoslavni Srbi treba da bežimo od parazitskih partija koje nas samo međusobno dele i razaraju nacionalno tkivo glede butkica, ali nikako da bežimo od same plećke politike, jer ako mi pravoslavni Srbi nećemo da se bavimo politikom, onda će to učiniti antipravoslavni srbomrsci.
MIROLJUB LABUS (zgroženo): LDP!
PAHOMIJE (nežno se dodirujući po polnoj plećki): Po krvi smo Arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, po srcu i duhu Hrišćani, po seksualnom opredeljenju pastirska vera u milovanju malodobnika čije mlado telo jeste spasenje! Nemojmo biti mlaki da ne bismo od Boga bili izbljuvani i bačeni u tamu najkrajnju i muku večnu...
VOJISLAV KOŠTUNICA (umorno): Vera, nacija i porodica tri su glavna stuba na kojima stoji naše Otačastvo. Ako li se samo jedan od njih sruši, pada i sve ostalo.
DEJAN MIHAJLOV (upada): Predsedniče, zove vas Ljiljana Smajlović. Kaže da je hitno!
VOJISLAV KOŠTUNICA (beži u kraj kabineta, šapuće): Srećo... I ja tebe, ljubavi!.... Nisam kupio prase, ništa što mi se sviđa.... U sivom sam odelu, jeste, ona bela košulja koju toliko voliš, crne... da... plitke baš nisu.... ali, dopašće ti se.... A ti, dušo? Suknja? Poludeću: znam da je kratka i da je opasna... mmmm... samo nastavi.... aaahhh...
MIROLJUB LABUS (oprezno): Predsedniče, jeste li dobro?
VOJISLAV KOŠTUNICA (mračno): Jesam, pusti me, bre, na miru, dosadan si (nastavlja u slušalicu)... Niko, ljubavi. Ona budala Labus....znam, anđele, bez zdravog nacionalizma nema ni poštene politike, ali, objasni to Labusu.
PAHOMIJE (glasno): Kao pravoslavni srpski pedofili moramo razlikovati tri tipa seksualnog naroda: Etnos je narod koji ima svoje polne običaje, polnu kulturu i maloletničku tradiciju po manastirima, ali Etnos postaje Laos tek kad se nakalemi Hristovom grančicom. Demos je, međutim, u Svetom pismu predstavljen kao razularena rulja, bez zakona, bez reda i poretka...
DRAGAN JOČIĆ (uniformisano): Srpski narod ne može nikako biti Demos ili samo Etnos. Mi Srbi moramo biti ono što vaistinu jesmo, osveštani Božji narod – Laos!
VOJISLAV KOŠTUNICA (uključuje se u priču): Država u Aziji, četiri slova!
MIROLJUB LABUS (deduktivno): Predsedniče, da započnemo teze o Rezoluciji?
VOJISLAV KOŠTUNICA (odgovorno): Ima vremena, ne valja žuriti. Kosovo je Zemaljsko carstvo, zemna i prizemna zajednica čiji opstanak čuvaju zakoni države u njenim albanskim granicama! Srbe kao Nebeski Narod danas ujedinjuje Duhovna dinastija, te nije prirodno govoriti o Rezoluciji kad su spaljene mošti Svetog Save kojeg ćemo delegirati kao Šefa tima za pregovore...
MIROLJUB LABUS (šokiran): Ali, Sveti Sava je mrtav... vekovima.
VOJISLAV KOŠTUNICA (molitveno): Znam, ali je Pahomije naš novi Sveti Sava, samo da nam se ne desi istorijska nesreća da sad ode u zatvor zbog tobožnjeg napada na dečake – i da propusti pregovore gde od njega očekujemo da nam vrati Laos.
MIROLJUB LABUS (zbunjeno): Da ste niste prehladili na pijaci dok ste tražili prase, predsedniče? Da nemate temperaturu? Laos?
VELIMIR ILIĆ (upada): Ti ćeš da mi praviš haos, mamicu ti ekspertsku jebem u pičku, misliš na lokomotive, a?
VOJISLAV KOŠTUNICA (smireno): Nemoj, Veljo, nije haos nego Laos, smiri se, molim te.
DEJAN MIHAJLOV (naglo): Šefe (šapatom) zove vas Ljilja Smajlović.
VOJISLAV KOŠTUNICA (diskretno bežeći u ugao kanineta): Da? Nisam, ljubavi.... imam i majicu, jeste, crne čarape, kako si pogodila.... aha... mmmhhh... a ti?
Kombine? Znao sam, povuci ga malo gore... mmmm...
DRAGAN JOČIĆ (pažljivo vuče za rukav premijera): Pahomije je nervozan. Mislim da je vreme da čujete šta ima da kaže.
ZORAN STOJKOVIĆ (prekida razgovor): Šefe, mislim da imamo dokaze da Zoran Đinđić uopšte nije ubijen.
VOJISLAV KOŠTUNICA (nasmejan): Znao sam, majke mi! Taj folirant me je večito zajebavao! A šta hoće sad Pahomije: zar ga nismo oslobodili lažnih optužbi za onu napadnu, nasilničku decu koja su ga silovala?
ZORAN STOJKOVIĆ (pravno): Ima predlog za Rezoluciju.
VOJISLAV KOŠTUNICA (gleda na sat): Ako može kratko, moram da tražim prase. Reci mu da samo obradi teze, sve ćemo ostalo lako. Laos!
PAHOMIJE (miroljubivo): Kao niko, Bogočovek je proslavio čoveka: darovao mu život večni, istinu večnu, ljubav večnu, kitu večnu, pravdu večnu, dobro večno, blaženstvo večno. I deca su postala Bogočovek čim su se gola skinula u Božjem hramu. I ja ih celivao s druge strane. Amin!
VOJISLAV KOŠTUNICA (obraća se Labusu): Malo sam nervozan zbog praseta, da se dogovorimo da ta Rezolucija sačeka do sutra. Pa neće valja pregovori da počnu za koji dan, imamo vremena bar nekoliko meseci, šta žurite, nećemo valjda na Aranđelovdan da proglašavamo Rezoluciju, na moju slavu!
MIROLJUB LABUS (gura Pahomija): Predsedniče, nemamo vremena.
MLAĐAN DINKIĆ (dobacuje): Opšta profitna stopa ne postoji u stvarnosti, već kao tendencija!
ZORAN STOJKOVIĆ (probija se do premijera): Već sam izdao nalog da se ispita Narkomanska stranka Čedomira Jovanovića koja podriva sve naše napore o očuvanju Kosova. Ili ćemo svi biti jedinstveni, ili nas neće biti.
VOJISLAV KOŠTUNICA (dubiozno): A da možda prasiće ne drže na Banovom brdu, ipak su geografski bliži Ibarskoj magistrali?
DEJAN MIHAJLOV (obraća se svima): Sutra, u isto vreme, nastavak razgovora o Rezoluciji. Do viđenja!
___________________________________________________
ČIN TREĆI/SLIKA PRVA: Asketski kabinet dr Koštunice. Pun kao oko. Pored dvadesetak sveštenika, tu su novi gosti: stigla Ljiljana Smajlović u oblapornoj mini suknji, Dobrica Ćosić kunja na ramenu Nikole Miloševića koji se nije probudio još iz prvog čina. Sandra Rašković-Ivić koketira sa Mlađanom Dunkićem i, kao, slučajno, dok sedi, podiže suknju. Miroljub Labus nervozno šeta i pogledava u sat (17,04). Nedelja je: 24 sati uoči Aranđelovdana & Rezolucije. Bogočovek Pahomije tužnim pogledom otkriva da je srpska starost ubila srpsku mladost: ništa mlađe od 46 godina! Dejan Mihajlov grli poslanika Šormaza i namešta mu šiške; obojica se smeju, uzbuđeno raspoloženi. Vladeta Janković, sam u uglu, s prezirom posmatra ovu populističku masu: posle ambasadarskog mesta u Londonu, sve mu ovo izgleda primitivno, plitko, gde su oni dani čaja u pet kad se gledao kriket i raspravljalo o danima koje je Oscar Wilde opisivao «veličanstvenom istorijom razuma». Negde pre šest, stiže dr Vojislav Koštunica, u trenerci i s kačketom na glavi; nosi prase.
DEJAN MIHAJLOV (radosno): Vaistinu se prase stvori!
VOJISLAV KOŠTUNICA (tmurno): Išao sam u Batajnicu da ga uzmem, 13 kila, domaće, taman masno koliko treba. Sad samo da nađem gde da ga pečem, slava mi sutra.
MIROLJUB LABUS (vazelinski): Znamo, predsedniče, Arhangel Mihailo neprestano se – kao i vi – borio za slavu Božju i zato se na ikoni predstavlja kao borac, vojvoda, s mačem ili kopljem u ruci, a narodno verovanje smatra da on dolazi da uzima ljudske duše, kad je kome kucnuo čas.
DRAGAN JOČIĆ (nadahnuto): Mislite na Tadića kojem je istekao rok upotrebe i kojem je kucnuo čas?
VLADETA JANKOVIĆ (nestrpljivo): Predsedniče, ne možemo više odlagati raspravu o Rezoluciji, međunarodna zajednica čeka naš potez.
VOJISLAV KOŠTUNICA (zaneseno): Lako ćemo za Kosovo, nego, zna li neko dobru pekaru, na drva?
DEJAN MIHAJLOV (servilno): Pozvaćemo Radeta Bulatovića. Ako BIA ne zna gde se dobro peče, ne zna niko.
VLADETA JANKOVIĆ (uporno): Da se vratimo Kosovu, predsedniče.
VOJISLAV KOŠTUNICA (gleda prisutne i pogled fiksira na Ljiljanu Smajlović): Ljiljana, samo trenutak.
LJILJANA SMAJLOVIĆ (beži u udaljeni deo kabineta): Srećice!
VOJISLAV KOŠTUNICA (obeznanjeno): Kuco, maco!
LJILJANA SMAJLOVIĆ (iskreno): Danas sam slušala Divlje jagode i pesmu «Patkica», osetila sam se onako... voljena.
VOJISLAV KOŠTUNICA (smireno): Moramo da budemo cool. Jure me ovi za Kosovo, treba da donesemo neku Rezoluciju, a meni se samo ljubi...srećo.
DEJAN MIHAJLOV (viče): Predsedniče, zove vas Vladeta!
VLADETA JANKOVIĆ (grize nokte): Ja sam, ako mi dozvolite, pripremio uvod Rezolucije u kojoj se kaže: «Kosovo i Metohija je deo Srbije, i to ne samo deo njene istorije, nego i njene sadašnjosti i budućnosti».
VOJISLAV KOŠTUNICA (odsutno zagedan u prase): Nastavite.
VLADETA JANKOVIĆ (zatvorenih očiju): Reč je o našem narodu, našoj teritoriji, našem predanju i kulturi – zapravo, o samim našim korenima i identitetu.
VOJISLAV KOŠTUNICA (skače): Znao sam! Nisu mi dali džigericu, tačno sam ih provalio kao prevarante!
PAHOMIJE (ženstveno): Ali, Vladeta, kad kažete «naš narod» nigde decidirano ne tvrdite da je reč o srpskim mladićima, sasvim je moguće da ljudi misle da se radi o mlađahnim albanskim dečacima...
LJILJANA SMAJLOVIĆ (interveniše): «Politika» će već u ponedeljak objaviti tekst pod naslovom «Ovlašćenje za pregovore», imaćemo i kolor fotografiju Predsednika Vlade...
MIROLJUB LABUS (naglo): Plašim se da Ahtisariju ovih nekoliko rečenica neće biti dovoljno. Trenutak je da odlučimo da li Albancima uopšte nešto nudimo...
VELIMIR ILIĆ (iz daljine): Nudimo im kurac, mamu im jebem šiptarsku...
VLADETA JANKOVIĆ (smireno): Nemojte tako, kolega!
VELIMIR ILIĆ (odlučno): A da mi svi malo popušite srpski kurac, jebali vas pregovori!
VOJISLAV KOŠTUNICA (oprezno): Imate li plan za Kosovo, g. Veljo?
VELIMIR ILIĆ (racionalno): Nego šta nego da imam plan. Da im zatremo šiptarsko seme, sestru im jebem balijsku.
VLADETA JANKOVIĆ (diplomatski): Strah me je da ova vrsta radikalizma nema podršku u Evropi, g. Iliću.
VELIMIR ILIĆ (hladno): Jok, ti će mi kažeš! Neka Evropa dođe u Čačak da vidi šta je Amerika!
SANDRA RAŠKOVIĆ-IVIĆ (popravljajući kosu): Ne smemo odustati od nacionalnih ciljeva čiji zavet upućuje na harmoniju erotskog i duhovnog carastva...
MLAĐAN DINKIĆ (ne skidajući pogled sa Sandre): Svako proizvodi prema svojim mogućnostima ili svom nahođenju: svejedno gaje li Srbi kivi ili Albanci leblebije. Što će reći da za proizvodnju viška vrednosti nije važno koliko treba predujmiti promenljivog kapitala, već koliko se on stvarno primenjuje na Kosovu.
VOJISLAV KOŠTUNICA (pita Dejana Mihajlova gledajući u Dinkića): Na čemu je ovaj, majke ti?
SANDRA RAŠKOVIĆ-IVIĆ: Srbija je u ovaj vek zakoračila demokratskim preobražajem. Recimo, ja...
DOBRICA ĆOSIĆ (budi se): U svakoj Rezoluciji strepnja mora da bude dublja od nade.
VOJISLAV KOŠTUNICA (odsutno): Nemamo druge: autonomija za Kosmet, pod našim uslovima, rešenje je ovog problema.
DRAGAN JOČIĆ (uzdržano): Nešto mi Albanci ne izgledaju oduševljeno glede predloga o autonomiji pod Srbima, mada snage kojima rukovodim mogu da raspoloženje promene čim nam dozvole da na Kosovo uđemo.
MLAĐAN DINKIĆ (naučno): Analiza reprodukcije društvenog kapitala jedan je od najtežih problema političke ekonomije Kosova. Mnogi buržoaski i sitnoburžoaski ekonomisti (gleda Labusa) pokušali su da reše ovaj problem, ali sve do Marksa niko nije uspeo.
SANDRA RAŠKOVIĆ-IVIĆ (emocionalno): Dok sam živela u Hrvatskoj htela sam da verujem u Marksa, ali me je dolazak u Srbiju naučio da sem Mlađana mi nemamo čoveka koji razume obim erotske akumulacije na način da mi proizvodnja oseta raste...
VOJISLAV KOŠTUNICA (pakujuči prase): Koliko vidim, Rezolucija je spremna. Nudimo im pravičnu autonomiju u okviru Srbije, Kosovo je Srbija, svako nametnuto rešenje ne priznajemo, pravda je na našoj strani – nego, je l' javio Rade Bulatović za pečenjaru, gde da nosim ovo prase?
LJILJANA SMAJLOVIĆ (diskretno mu šapuće u uho): Ljubavi, bio si car! Tako sexy... odlučan oko Kosova... generacije će te pamtiti i celivati.
DEJAN MIHAJLOV (urliče s druge strane sobe): Predsedniče, sutra je u Skupštini sednica popodne. Doći ću da vam odnesem prase: zvao Bulatović i otkrio dva mesta gde peku bez prisluškivanja.
VOJISLAV KOŠTUNICA (uzima prase i namešta kačket): Srećna mi slava! I Rezolucija!
SVI PRISUTNI (unisono): Srećna ti slava! Vaistinu Rezolucija!
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 3
Pogledaj komentare