Fatalni zov depresije

„Po mom mišljenju, pakao ne počinje onog trenutka kad se čovek suoči sa smrću, već kada mu se pred očima ukaže sopstveni život”, kaže u svom otvorenom pismu Bogu pisac Robert Eskarpi. Ako je suditi prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, svakoga dana oko 2.500 osoba rešava da „vrati Bogu ulaznicu za život”, a samo u toku jednog časa 114 osoba na našoj planeti odlučuje da stavi tačku na svoj život. Nečujan vapaj duše za smislom najglasnije odjekuje na Institutu za sudsku medicinu, odakle svakodnevno stižu apeli da svakoga dana najmanje jedan naš sugrađanin digne ruku na sebe, a profil samoubica jasno ukazuje na to da su penzioneri najčešće ti koji sami biraju momenat kada će da siđu sa životne pozornice.

Analizirajući samoubistva koja su se desila u Beogradu u prethodnih osam godina, dr Gordana Nikolić–Balkoski, sa Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, ističe da je u ovom periodu 1.376 osoba diglo ruku na sebe i da je najveći broj samoubistava zabeležen 2000. godine.

– Blagi porast suicida je registrovan i 2002. godine, a analiza najfrekventnijih meseci u kojima ljudi dižu ruku na sebe ukazuje na proleće i poznu jesen. Najmanje samoubistava je zabeleženo u decembru, a od ove statistike odskače samo populacija dvadesetogodišnjaka koja najčešće diže ruku na sebe u junu, oktobru i decembru. I ova studija je potvrdila da muškarci dva puta češće od žena odlučuju da sebi oduzmu život, da su penzioneri ti koji najčešće izvršavaju samoubistvo i da najveći broj samoubica život završi vešanjem.

Da li zbog mnogoljudnosti samih opština ili zbog njihove starosne strukture, tek – stanovnici Zemuna, Novog Beograda i Čukarice najčešće dižu ruku na sebe, a uže jezgro grada je najčešće geografska pozornica na kojoj se odigravaju i – završavaju – ljudske drame – zaključuje ovaj psihijatar.

Čini se da početak razumevanja motiva koji neutrališu najjači biološki nagon svakako počiva na razrešenju dileme – da li je želja za oduzimanjem sopstvenog života znak psihičke bolesti, očaja ili hrabrosti.

Po psihološkoj autopsiji, poznata sprega depresivnosti i strogog superega davala je pogodnu formulu za objašnjenje suicidalnosti, a psihoanalitičke teorije gotovo su poistovećivale dinamiku samoubistva sa dinamikom depresije. Međutim, mnoge epidemiološke studije potvrđivale su suprotno: niti se ubijaju svi depresivni, niti važi obrnuto. Da li je depresivnost uslov bez koga se ne diže ruka na sebe i zbog čega su proleće i jesen „fatalno privlačni” za samoubice?

– Samoubistvo je svakako najdramatičnije poglavlje psihijatrije i jedini susret lekara ove specijalizacije sa smrću, jer se od duševnih bolesti ne umire. Iako neki filozofi i pravnici ustaju u „odbranu” suicidanata sa objašnjenjima da čovek ima prava da raspolaže sopstvenim životom i da izabere kada će i kako da umre, samoubistvo je najčešće manifestacija bolesti. Depresije, pre svega, a potom i šizofrenije, psihoze, neuroze ili poremećaja ličnosti. Česta su i takozvana bilansna samoubistva, koja čine ljudi u poznim godinama kada svedu svoj životni „minuli rad” i zaključe da je sve bilo negativno i da ne vredi i dalje „krasti Bogu dane”. Zbog toga su usamljenost i starost riziko-faktori na koje treba posebno obratiti pažnju.

Međutim, treba imati na umu da je želja čoveka za samouništenjem ponekad toliko jaka da se ne može suzbiti uz svu psihijatrijsku terapiju. Rizik od samoubistva pre svega povećavaju depresije – naročito ona jutarnja i zimska, koja je uslovljena deficitom sunčane svetlosti. Izgleda da i buđenje ranog proleće kod depresivnih budi i ideje tipa „počinje novo godišnje doba, rađa se novi život, bolje da me nema – objašnjava dr Jovan Marić.

Opterećeni sopstvenom depresijom uz uverenje da je njihovo hronično tugovanje – teret za ostale članove porodice, ove osobe u procesu unutrašnjeg preispitivanja postaju i tužilac i sudija i porota i – egzekutor.

– Psihijatrija poznaje četiri faze suicidalnosti. Uvertiru za oduzimanje života obično predstavlja poigravanje s mislima tipa – život je bezvredan, teško je rvati se sa problemima... Druga faza, u kojoj se podiže na kvadrat želja o samoubistvu je suicidalna ideja, zatim treća, samoubilačka namera, koja zvuči „znam kako ću se ubiti”, a u neke od najčešćih seizmografa haosa koji se dešava u glavi osobe spada i prikupljanje velikog broja tableta, proveravanje da li oružje ispravno funkcioniše, šetanje po visokim mostovima ili stenama ili glasno razmišljanje na temu bezvrednosti života. Četvrtu fazu bi predstavljao pokušaj samoubistva, koji ima sinonimno značenje sa apelom za pomoć. Nauka o duši nas obavezuje da svaki pokušaj suicida vrlo ozbiljno shvatimo i hospitalno lečimo, o čemu ilustrativno svedoči podatak da čak 60 odsto samoubica iza sebe ima istoriju raznolikih neuspešnih pokušaja suicida – upozorava dr Marić.

Na pitanje – koji pol češće prolazi kroz ove četiri faze, dr Marić odgovara da su to muškarci i dodaje da jači pol obično bira „žešće” načine za oduzimanje života – prvenstveno vešanje i oružje, dok žene češće posežu za ogromnim količinama tableta.