Opasnost religioznog nacionalizma u Srbiji

Pokušavao sam da u sopstvenoj glavi razaberem kakvu je tačno ulogu odigrala religija u raspadu bivše Jugoslavije i nasilju koje ga je pratilo. Već sam se prilično pomirio sa shvatanjem da nikad neću biti zaista siguran.

Jasno je da je u komunističkoj eri katolička religija u Poljskoj ogromno pomogla narodu da održi sopstveni osećaj identiteta i nacionalne svrhe. Uticaj pape Jovana Pavla II da učini kraj komunističkom sistemu u toj zemlji dobro je poznat i prihvaćen kao jedno od njegovih najznačajnijih, pozitivnih dostignuća.
Ali, šta kad je u pitanju sličan religiozni nacionalizam na Balkanu? Da li je i on odigrao podjednako važnu ulogu i, ako je tako, da li je ona bila pozitivna ili negativna? Tito i njegovi partizani su na početku zauzeli izrazito oštar stav prema verskim liderima, optužujući ih za kolaboraciju s fašistima i četnicima. Plašili su se i da sveštenici mogu biti uzrok one vrste nacionalizma koju su pokušavali da iskorene. Mnogi su bili ubijeni, uključujući muslimanskog muftiju u Zagrebu, biskupa u Dubrovniku, pravoslavnog episkopa u Sarajevu i mitropolita Hrvatske pravoslavne crkve. Nadbiskup (kasnije kardinal) Stepinac iz Hrvatske bio je uhapšen i zatočen zato što je odbio da crkvu stavi pod komunističku kontrolu. Alija Izetbegović bio je utamničen zbog izražavanja snažnih religioznih uverenja. Širom Jugoslavije verska imovina bila je konfiskovana. Srpska pravoslavna crkva bila je izložena velikim pritiscima da uspostavi "pravu" rukovodstvenu strukturu.

Čak i kada je ovaj progon postepeno počeo da jenjava, svakom je i dalje bilo kristalno jasno da bi regularno iskazivanje religioznih osećanja zatvorilo vrata prema rukovodećim položajima u svim delovima društva, od vlade do partije, od univerziteta do biznisa. Bukvalno sve crkve, džamije i sinagoge ostavljene su bez bilo kakvih sredstava.

Kad su u bivšoj Jugoslaviji kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih počele da se lome strukture Komunističke partije, učešće u religioznim obredima u gotovo svim republikama ogromno se povećalo. To se nije dogodilo samo zato što su ukinute zabrane, već i zato što je to bio otvoreni i sada prihvaćeni put da se na pozitivan način iskažu nacionalistička osećanja. Drugim rečima, kao i u poljskom slučaju, to nije bio samo uzlet religioznog verovanja, već donekle i religioznog nacionalizma.

Jedna od posledica toga, međutim, bila je da je to doprinelo da se jedna od druge konkretno diferenciraju etničke grupe. Nije bilo slučajno, na primer, to što su među prvim ciljevima kada je započelo nasilje bile uvek crkve, džamije i manastiri drugih etničkih grupa. Verovatno je nemoguće tačno izračunati koliko je ovih religioznih građevina bilo uništeno ili ozbiljno oštećeno na Balkanu tokom protekle decenije ili više.

Imajući u vidu stepen represije kojem su pod komunizmom decenijama bili izloženi, nije čudo što su neki religiozni lideri, koji su izbili u prvi plan u tim burnim godinama nasilja na Balkanu, bili žestoki u svojim uverenjima i snažni eksponenti ovog religioznog nacionalizma. Ne mogu tačno da prosudim koliki je bio uticaj ovih pojedinaca na događaje u proteklih 15 godina, ali iz dostupnih javnih izvora jasno je da su neki od njih ohrabrivali one ekstremnije elemente i njihove aktivnosti. I da se i sada pridržavaju ovih uverenja. Upravo su to bili primeri koji su, s pravom ili ne, doveli do beskrajnih glasina da Mladića, Karadžića i sada Antu Gotovinu skrivaju pojedinci u njihovim crkvama.

Nema sumnje da ovaj ekstremizam, bilo u crkvenim krugovima ili u široj javnosti, predstavlja važan faktor koji sprečava pomirenje neophodno za ovaj region da bi napredovao prema Evropskoj uniji, pa čak i ekonomski i kulturno. Ovaj problem postaje umereniji u Hrvatskoj, što je velikim delom zasnovano na realnosti da je Hrvatska bezbedna u okviru svojih granica i da nema ozbiljnih spoljnih neprijatelja kojima bi trebalo obratiti pažnju. Pod takvim okolnostima pažnja se prirodno okreće prema normalnijim brigama bilo kojeg društva u miru. To je, ipak, proces, a ne nešto što se događa preko noći. Osim toga, svaki put kad Karla del Ponte i drugi iziđu s novim pretnjama, upozorenjima ili optužbama zbog podrške Anti Gotovini, Mladiću ili Karadžiću, to retardira čitav ovaj proces i oživljava nacionalističke tendencije.

Ja sam mnogo više zabrinut zbog Srbije, pre svega zato što su budućnost i tačne granice Srbije još neizvesni i što je u ovakvim okolnostima nemoguće imati političku stabilnost. Odnosi s Crnom Gorom se pogoršavaju i izgleda neizbežno da će se tamo početkom 2006. održati referendum o nezavisnosti. U međuvremenu, budućnost Kosova ostaje otvorena i krhka. Uprkos svim čvrstim i stalno ponavljanim izjavama međunarodne zajednice, i dalje stoje pitanja o budućnosti Republike Srpske u Bosni.

Ova neizvesnost čini da se pažnja okreće nacionalističkim brigama, što vodi tome da se političke partije daleko više usredsređuju na ta pitanja nego na kritični proces demokratske tranzicije Srbije. Tokom poslednje dve-tri godine, međutim, primetio sam jedan uznemiravajući trend da visoke srpske pravoslavne ličnosti preuzimaju vođstvo u religioznim/nacionalističkim i političkim aktivnostima na agresivniji način nego što sam ga video ranije. To lako može biti zato što osećaju liderski vakuum ili nedostatak značajne političke kohezije u društvu. U svakom slučaju, njihove izjave i akcije nesumnjivo su znatno otežale političarima Srbije da nose svoje odgovornosti.

Postoje tri važna razloga za povećani aktivizam i nacionalizam Srpske pravoslavne crkve. Prvi su godine i sve slabije zdravlje patrijarha Pavla, zaista umerenog čoveka koji je učinio sve što je mogao da sačuva i zaštiti svoju Crkvu. U toku je borba iza scene za prevlast u Crkvi među njegovim mogućim naslednicima i to je dovelo neke od njih da Crkvu gurnu prema ekstremnijim stavovima.

Drugi razlog je to što Pravoslavna crkva u celini još zvanično nije našla način da se pomiri s političkim razvojem proteklih decenija. Iz političkih razloga, i Makedonija, i Crna Gora žele svoje "sopstvene" pravoslavne crkve, mada procedure za formalno izvođenje ovog procesa nisu bile dovršene. U osnovi, "nove" pravoslavne crkve treba da steknu ono što se naziva autokefalnost, kada njihov najstariji dostojanstvenik ne polaže račun bilo kom episkopu višeg ranga bilo gde drugo. Pošto ovo nije bilo zvanično učinjeno, to je stvorilo ozbiljne sukobe između postojeće Srpske pravoslavne crkve i novostvorenih pravoslavnih entiteta u Makedoniji i Crnoj Gori.

To je sada dovelo do toga da u Makedoniji bude uhapšen i zatvoren srpski pravoslavni sveštenik zbog propovedi; i da Srpska pravoslavna crkva upotrebi vojni helikopter da postavi "kapelu" na jednom planinskom vrhu Crne Gore. U oba ova slučaja, sukob su prvo započele verske ličnosti, a galama što je potom usledila navela je političare na svim stranama da uskaču s izjavama i akcijama koje su ionako nesrećnu situaciju učinile mnogo gorom.

Treći razlog je stvarni strah koji imaju verski lideri u Srbiji zbog buduće sudbine njihovih manastira i crkava na Kosovu. Oni veoma dobro znaju da su bukvalno stotine ovih spomenika već uništene i uplašeni su da bi bilo kakva nezavisnost Kosova neizbežno imala za posledicu isti postupak prema ovom neprocenjivom nasleđu religioznih osnova Srbije. Zadovoljavajući način da se postupi prema ovom strahu predstavlja ključni princip bilo kakvog konačnog rešenja kosovskog problema.

Mada su mnoge zabrinutosti Srpske pravoslavne crkve legitimne i mada je opšta uloga religioznog nacionalizma razumljiva posledica Titovih godina, Srbiji je sada očajnički potrebna umerenost i pragmatizam njenih religioznih lidera dok se kreće prema suočavanju i konačnom razrešenju nerešenih pitanja koji vise nad zemljom. To trenutno nije slučaj i to političku situaciju čini još težom nego što bi trebalo.