Ispovest načelnika vojne bezbednosti

Vladimir Miladinović rođen je 1973. u Gnjilanu. Vojnu gimnaziju i Akademiju kopnene vojske, smer elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, završio je u Beogradu. Prva dužnost bila mu je u Podgorici, gde je postavljen na mesto komandira voda za izviđanje radiorelejnih i satelitskih veza. 1997, posle početka oružane pobune kosovskih Albanaca, podneo je molbu za prekomandu na Kosovo i Metohiju. U maju sledeće godine postavljen je na položaj načelnika organa bezbednosti vojnog odseka u Gnjilanu.

Miladinović: Kad sam došao na tu dužnost, pokušao sam da uspostavim normalnu komunikaciju s načelnikom SUP-a, s načelnikom Državne bezbednosti, s njihovim zamenicima, pomoćnicima, i to je prvi kontakt s njima. Ali, kako je prolazilo vreme, stvaralo se neko nepoverenje. Imali smo neke informacije i ponašali smo se u skladu s tim informacijama, da su specijali, telefoni namenjeni za posebnu komunikaciju organa bezbednosti Prištinskog korpusa i vojnog odseka s vojnim okrugom, prisluškivani. Tako da je svaki naš jutarnji razgovor s pretpostavljenima bio pozdrav za kolege iz Državne bezbednosti, stavljajući njima do znanja da znamo da smo pod merama i svaki ozbiljniji razgovor se vodio u četiri oka.

Posebno u junu, julu 1998. dobijali smo izveštaje da MUP piše jedno, a mi pišemo drugo, a MUP je prilagođavao izveštaje političarima u Gnjilanu, kojima je odgovaralo da predstave da je stanje u Gnjilanu idealno. Srbi su se zadovoljavali, imali su predsednika opštine, imali su potpredsednika opštine, načelnika MUP-a, načelnika Državne bezbednosti i direktorska mesta po Gnjilanu, s jedne strane, a s druge strane sav kapital je bio u rukama Albanaca. Oni su iz pomoć tog kapitala uspostavili paralelan sistem vlasti i potkupljivali i političare i MUP i Državnu bezbednost. O tome smo pisali i zbog toga smo se naravno sukobljavali s njima.

Jedno naselje u Gnjilanu koje je etnički čisto bilo, naselje Gavran, sav kapital iz Gnjilana je bio u tom naselju. I onda se dešavalo, imali smo pouzdane podatke sa terena, naših saradnika, od operativnih veza, da za jednim stolom sede inspektori MUP-a ili inspektori Državne bezbednosti, nije bitno, piju viski, gazde im donose viski, cigarete i sede po celu noć, dok se za drugim stolovima odvija trgovina, prodaju se narkotici, dogovaraju se poslovi i tako dalje. A ovi u izveštajima pišu - ništa se ne dešava, nema naoružavanja, nema aktivnosti OVK, nema obuke. Imali smo pouzdane podatke da se u selima kameničke opštine i na obodu opštine Gnjilane prema Prištini nalaze kampovi za obuku OVK, ali boraca OVK u Gnjilanu nije bilo ni pre rata, ni za vreme rata. Onda smo procenili da je u stvari teritorija operativne zone Karadak njima logistička baza. Odatle su regrutovani vojnici za odlazak u centralni deo Kosova, odlazak u Metohiju, i odatle su dolazili ranjenici i snabdevali se hranom, oružjem, gorivom i svim drugim potrepštinama, znači prava jedna logistička baza. U to vreme se formiraju borbene grupe. To su jedinice ranga bataljona iz različitog sastava, iz raznih brigada.

Ja sam bio raspoređen na privremeni rad u leto, jun 1998. u Štimlje, to je borbena grupa 2 iz sastava 243. Motorizovane brigade iz Uroševca. Mi smo se tada suočavali sa strašnim problemima, nismo imali nikakvo naređenje da dejstvujemo po pripadnicima OVK, koji su bili u Crnoljevu. Specifična situacija, prolaze autobusi, motorna vozila i u Crnoljevu ih zaustavljaju i kontrolišu pripadnici OVK i kidnapuju Srbe, kidnapovali su jednog vodnika, Makedonca, vodnika Vojske Srbije i Crne Gore, tadašnje Vojske Jugoslavije, a mi ne možemo ništa. Policija ne može ništa, oni su imali punkt iznad Štimlja, na putu, mi možemo samo to da posmatramo. Napadali su nam snabdevačke kolone, svaki drugi ili treći dan je iz Uroševca kretala snabdevačka kolona koja je snabdevala vodom, gorivom, municijom, hranom borbenu grupu 1, koja je bila u Dulju. To je jedan uzak put i onda smo im mi davali vatrenu podršku da dođu do Dulja, pa kad su se vraćali ponovo smo im davali vatrenu podršku. U čemu se sastojala ta vatrena podrška? Ucrtaju se na karti specifična mesta, tačke, onda ovaj koji je prvi u koloni tenkom preko radio veze javlja komandiru voda minobacačkog na kojoj je lokaciji. Onda komandir minobacačkog voda dejstvuje na nekih 150 ili 200 metara ispred njih, ja sam prisustvovao, taj kapetan, komandir minobacačkog voda se tresao od straha da ne pogodi naše. I onda su tako čistili ispred njih, jer su bili strašni napadi, napadali su 'zoljama', 'osama', napadali su minobacačima.

Štab OVK je bio u Crnoljevu, leto 1998. Trećina teritorije Kosova i Metohije je već bila odsečena i svima je bilo jasno da je to neodrživo stanje, da vam napadaju kolone, a vi ne možete da reagujete, da vam kidnapuju ljude, a vi ne možete da reagujete, gde je sve to bilo usmereno na konačan obračun vojske i policije s pripadnicima OVK. I taj konačan obračun nastaje u avgustu 1998. Žestoki sukobi na teritoriji Kosova i Metohije, osim Gnjilana, i onda se početkom septembra, čini mi se, general Pavković pojavio na televiziji i pobedonosno rekao da OVK više ne postoji i to je bila jedna šarena laža. Svi smo kao zadovoljni, OVK više ne postoji i sad smo svi slobodni i vojska i policija kontroliše celu teritoriju Kosova i Metohije. Šta se zapravo desilo?  OVK je oterana iz naseljenih mesta, realno pod takvom silom se povukla i ona se konsolidovala, nije uništena, nije pobijena, samo je oterana. I to je jedan period kad se oni konsoliduju i čekaju Misiju OEBS-a.

Sredinom februara 1999. dobijem naredbu o upućivanju na privremen rad u borbenu grupu 5 u okviru 125. motorizovane brigade iz Kosovske Mitrovice. Ona je bila razmeštena u širem reonu Kline u selu Volujak. Uspostavio sam kontakt s načelnikom OUP-a Klina i uspostavili smo jednu solidnu saradnju. Od njih sam dobio informacije, one početne, o njihovim saznanjima, o dejstvu OVK, a od komandanta te borbene grupe dobio sam informaciju o zločinima koje su Albanci počinili nad Srbima upravo u tom kamenolomu u rudniku. Odveo me na jedno brdo, gde su bili njihovi rovovi i bunkeri. Na tom brdu je bila jedna zemunica, duboka, prečnika oko 20 metara, i bile su jedne velike merdevine, nekih 10 metara dužine. Tu su Albanci 1998. zatvarali Srbe iz okolnih sela, to im je bio zatvor. I onda su ih izvlačili, dovodili do kamenoloma i streljali. Interesantno je kako su ih pokopavali. Streljaju jednu grupu Srba, šest do sedam Srba, i onda 'zoljom' gađaju u brdo, zemlju iznad mesta gde su ih streljali, tako da ta zemlja i kamenje padnu na njih, pa onda dovedu drugu grupu za streljanje, pa opet 'zoljom' gađaju i tako su pravili slojeve. Ja sam u toj borbenoj grupi imao specifičan zadatak, ne samo bezbednosni rad, nego i obaveštajni rad, prikupljanje podataka sa terena. I tu sam dobio strašne informacije o naoružavanju i konsolidaciji OVK u selima Duš, Svrhe, koja su bila maltene na nekih kilometar i po do dva od Volujka, od mesta gde smo mi bili smešteni.

Na osnovu obaveštajnih podataka koje sam prikupio i na osnovu drugih izvora informacija iz Ministarstva unutrašnjih poslova i Državne bezbednosti, u martu, početkom marta 1999. na isturenom komandnom mestu u Peći, istureno komandno mesto Prištinskog korpusa, planira se akcija u sadejstvu s MUP-om. Bili smo na jednom uzvišenju, komandant, zamenik komandanta, ja, načelnik OUP-a, komandir PJP. Dok su jedinice PJP kretale ka Dušu u linijskom rasporedu i kad su se približili selu i kad su ih ovi iz sela primetili, negde oko pola šest izjutra, krenulo je puškaranje. To je jasan zvuk, kineska municija, kineske puške, imaju totalno drugačiji zvuk od našeg oružja i tačno utvrdite kad dejstvuju naši, a kad OVK. I to puškaranje je trajalo nekih dobrih pola sata dok jedinice PJP nisu napredovale, iza su išli oklopni transporteri s vojskom i onda su zauzeli selo Duš. Kad smo ušli u selo, praktično su sve kuće bile prazne. Videli smo njihove rovove, videli smo zaklone, bunkere s vrećama peska i praktično smo se uverili da nismo bezveze došli u Duš. I onda su vojska i policija krenule na selo Svrhe koje je nekih kilometar i po isto od Duša udaljeno, koje je mnogo veće selo. Ovo je bio neki zaseok sela Svrhe, praktično tako, i znali smo da je tamo jako njihovo uporište, pripadnika OVK. Mi smo ostali u Dušu, ubrzo su došli posmatrači iz OEBS-a onim narandžastim džipovima.

Meni je komandant dao zadatak da povedem tu grupu posmatrača da vide šta se dešava i ja vodim ovu grupu od pet ili šest ljudi iz OEBS-a, obilazimo jedan potok gde su ležala tela postradalih Albanaca i oni su izvršili popis, snimanje, pored svakog je bila puška. Ja tada nisam znao, ali sam, kad je odlazila kolona PJP prema selu Svrhe, video na začelju kolone neki džip pun oružja OVK, koje su oni zaplenili iz prethodnih borbi i prethodnih akcija. Interesantno je da su oni pokrivali svoje propuste, znači ako se desi da ubiju nekog civila koji nema oružje, oni su iz tog magacina, iz tog džipa, uzimali pušku i stavljali pored leša. I onda smo došli do jednog policajca koji je ubio dva pripadnika OVK koji su imali oružje, znači nije im bilo podmetnuto, u to sam se lično uverio. Dok su bežali ovi iz Duša naišli su na zasedu dva policajca iz OUP-a Klina i onda je jedan od tih Albanaca bacio bombu na policajce koji su bili u zaklonu i počelo je puškaranje. I kad je Albancima, pripadnicima OVK, nestalo municije, onda su ih ovi razoružali i streljali. Ja sam sačekao naše da se vrate iz sela Svrhe i od ljudi koji su došli saznao sam da su se dešavali incidenti i s vojskom. Znači, da je tu bilo i pljačkanja trafike. Jedan pukovnik Nikolić, koji je vodio tu akciju, od ranije je imao nadimak Nidža Palikuća, imao neku maniju da nosi sprej sa sobom i uz pomoć spreja i upaljača voleo je da pali kuće, napuštene kuće. I desio se jedan incident u selu Svrhe, kad je on izvadio magnum 357 i pucao u tela. Znači, apsurdna situacija, pukovnik, komandant Prištinskog korpusa, puca u tela.

19. marta 1999. u večernjim satima došao sam u Gnjilane, tada je već u toku bila mobilizacija rezervnog sastava i borbenih jedinica i vojnog odseka Gnjilane. Ovi iz misije OEBS-a, predstavnici misije OEBS-a su  se užurbano pakovali i to nam je bio jasan signal da će doći do bombardovanja. I oni su posle dva dana organizovano krenuli prema Makedoniji. Ja uveče 21. ili 22. marta, ne sećam se tačno, dobijam naređenje od pretpostavljenog pukovnika Vukojice Vujisića, koji je tada bio načelnik bezbednosti vojnog okruga u Prištini, pošto sam već imao mobilisan vod policije, da uzmemo ključeve tih objekata, da popišemo stvari, da sad ne bi došlo do razvlačenja pošto je tu bilo dosta tehnike, i da postavim svoje ljude ispred objekata da to čuvaju i ne dozvoljavaju nikom da priđe tim objektima, što sam i uradio. Sutradan kad sam se čuo s pretpostavljenim pukovnikom Vujisićem, on je već bio u panici zato što su pripadnici MUP-a već stupili u kontakt s komandom Prištinskog korpusa, da smo mi napravili ne znam šta. I onda mi potpukovnik kaže - dignuta je frka, hajde ti lepo njima vrati ključeve, pogrešili smo. I ja odem u MUP i uđem, i tamo načelnik MUP-a, pukovnik Gavranić, koji je tad došao na privremeni rad iz Zrenjanina, načelnik Državne bezbednosti, pomoćnici, svi sede. Kažu - zdravo, šta si ti to uradio. Kažem - šta sam uradio, a oni - kako ti bez našeg znanja da zauzimaš objekte OEBS-a. Kažem - zašto bi mi trebala vaša dozvola, ja samo radim po naređenju, ništa strašno nisam uradio, popisali smo stvari. Kažu- kako si smeo da popisuješ stvari, to nije tvoja dužnost. Ja kaže da me oni ne mogu učiti koje su moje dužnosti, ja sam samo radio po naređenju pretpostavljenog, i dam im ključeve, i rekao da ne bi trebalo da bude problema, okrenem se i odem. I šta se dešava posle s tim objektima? Upada policija, iznosi, bilo je na stotine računara, tada su Kompakove Pentijum 2 na 350 megaherca bili vrh vrhova koji se tada mogao naći u Srbiji, oni su to delili i šakom i kapom svakome. Imali su neki magacin gde su sve to smestili, bilo je tu i fotokopir mašina, štampača, baterijskih lampi... Znači, kompletna oprema koju su predstavnici OEBS-a ostavili u objektima kad su se povlačili.

Proglašava se ratno stanje i 24. marta kreće bombardovanje, intervencija NATO. Prvo veče se ništa nije dešavalo, samo smo čuli preletanja aviona, sutradan je krenulo, gađali su kasarne u Gnjilanu. Ja sam se u tom trenutku nalazio u starom vojnom odseku, gde nam je bila kancelarija, bio sam ispred s ljudima i taj trenutak neću zaboraviti. Pritisak koji se stvorio, ne znam koliko su bombi izbacili, sve nas je ugurao unutra u zgradu, nestalo je struje i onda jedna mučna scena, čujete samo lomljavu stakala po gradu, znači to je toliko masovno bilo pljačkanje, to su radili Srbi, pljačkanje prodavnica, trafika... Isto veče odlazim, zove me pukovnik Krstić, pošto je već haos nastao u gradu, kaže - idi do Đure Lazića, u to vreme ministra u Vladi Srbije bez portfelja, on je rodom iz Žegre u okolini Gnjilana. Kad sam ušao gore, sveće, on sedi za jednim stolom bradat, okolo neki čudni ljudi, u sivoj zoni. Kaže - vidiš li, Miladinoviću šta se dešava, govorio sam ja na vreme, trebalo je mi to da očistimo dok je bilo vreme.

Sutradan dobijem informaciju od komandanta vojno-teritorijalnog odreda Gnjilane, kapetana I klase Naskovića, koji mi kaže da su čuli kako Đura Lazić, znaju ga, on je iz te sredine, čuli su njegov glas preko ručne radio stanice, preko motorole, kako instruiše grupu bandita da pale kuće po Gavranu, po obodu naselja Gavran. Nisu smeli da uđu u Gavran, nego po obodu naselja Gavran, da pale kuće i pljačkaju. I onda smo već dobili informaciju, zapaljeno je nekoliko kuća u Gavranu, ubijeno je troje ili četvoro ljudi u tim kućama. Ministar Đura Lazić i pojedini funkcioneri u opštini razgovarali su s pukovnikom Krstićem, koji je inače jako miran čovek i nažalost, jako povodljiv. I nagovori ga da im da blanko-potvrde iz vojnog odseka za mobilizaciju vozila, onda preko svojih ljudi ošacuju ko ima od Albanaca u Gnjilanu šleper, hladnjaču, kamion, autobus, a bilo je dosta takvih i onda uđu u kuću i kao Irir Adrizi, upišu mu ime, broj tablica i mobilišu mu vozilo. Bio je 28. mart rano izjutra, početak bombardovanja. Izašao sam jer su mi javili da mi je uništen lokal u centru grada. Otišao sam tamo s namerom da se lično uverim i da eventualno pokupim ono što je ostalo neuništeno. Tamo sam zatekao uništenu kancelariju i kada sam krenuo kući u centru Gnjilana, kod glavne pošte, zaustavio me oficir jugoslovenske vojske i rekao - tvoj automobil je potreban VJ. U tom slučaju ja nisam mogao da se suprotstavim, predao sam vozilo, bio je to Golf 3, godina proizvodnje 1994. To je bilo skupo vozilo, takvih je bilo veoma malo u gradu. Izdata mi je samo potvrda da se oduzima zbog potreba vojske.

I to vozilo preko Prištine ide u Srbiju i nema mu traga. Kasnije sam čuo da su oni preko svojih ljudi vršili preregistraciju tih vozila na srbijanske tablice i da su praktično krali ta vozila. Početkom aprila 1999. dolazi na našu teritoriju 175. pešadijska brigada iz Leskovca, ona je NA sastava, znači sastavljena isključivo od rezervnog sastava, jedino su komandant i zamenik komandanta bili aktivni oficiri, svi ostali su bili rezervisti. I dolazi na našu teritoriju koju će od tad da drži pod kontrolom, nekoliko dana potom dolaze u selo Žegra tri autobusa dobrovoljaca, dovodi ih neki pukovnik Subotić s crvenom beretkom. I prvi dan šta su uradili, zauzeli su albanske kuće u zaseoku Žegre, selo Šurlane, pobili nekoliko staraca koji su ostali tu da čuvaju kuće i starica i silovali jednu 13-godišnju devojčicu. Prvi dan kad su došli su to uradili i popalili kuće.

Neimenovani Albanac: Živela je jedna porodica, bilo ih je deset. Imali su stoku. Srbi su spalili čak i stoku, koze, ovce, krave, sve su spalili. Tamo je sve ostalo i sada možete to da vidite. Tamo su živele tri porodice i tamo su ubili dva starca i jednog prijatelja te porodice. Jednu ženu su odatle odveli do karaule koju su držali Srbi. Tamo su je maltretirali, ko zna šta su joj sve radili.

Miladinović: Kad su sve opljačkali, kad već više nisu imali šta tamo da rade po kućama, onda su dolazili da pijanče po Gnjilanu. Posle dva ili tri dana od tih incidenata u Gnjilanu, kad je pretilo da to preraste u neku masovnu tuču stanovnika Srba, jer Albanaca tad nije bilo u centru, i dobrovoljaca, da to preraste u neki veći sukob, onda sam seo u automobil, krenuo s tri svoja policajca i krenuo u Šurlane. Tamo su me zaustavili, imali su kontrolni punkt, dobrovoljci, kažu - ko si ti, kažem - hoću da razgovaram s vašim šefom, ja sam načelnik bezbednosti u Gnjilanu. Kažu - ti možeš, ovi ne mogu, i ne možeš sa oružjem. I stave me u neki ukraden albanski automobil i kroz ono blato i kaljugu odvedu do neke kuće, peku neko meso. Uvode me u tu kuću, bilo je ih je četvorica ili petorica, u nekoj fotelji sedi njihov šef. Pita zašto sam došao, kažem - došao sam da vas vidim šta radite, tu smo na zajedničkoj teritoriji, ja sam organ bezbednosti u Gnjilanu, da sarađujemo, nema razloga da.... vi dolazite u Gnjilane, nema razloga da ne sarađujemo, jel' ima razloga da ne sarađujemo? On kaže - nema, super što si došao, hajde, šta ćeš da popiješ, vadi neki albanski konjak. Vidim sa strane jedan čičica, od oko 50 godina, stavlja u paket kamkorder. I zapazio sam da je M3000 Panasonikov kamkorder koji je u to vreme bio vrlo atraktivan, i pitam ga - šta ti je to. On pita da li se razumem u to, da li to nešto vredi, a ja kažem da je dobra kamera, a on da će to poslati svojima. On to pakuje, ja sam to posle saznao, oni su sve te kradene stvari pakovali i slali poštom kućama, zato što je u Bujanovcu postojao kontrolni punkt policije, vojne policije i kontrolisao sve te stvari koje se automobilima i autobusima iznose sa Kosova, tako da oni nisu mogli... verovatno su i to radili kolima, pa sakrili te stvari, ali su neke stvari, one manje, slali poštom kućama. I sad mi tu krenemo u priču, odakle su, ko ih je doveo ovde... Oni su imali obuku u Nišu, vojničku, gde su zadužili vojne uniforme, zadužili su oružje i dopremljeni su organizovano do Žegre."

I onda sam ja e-mailom pre nekoliko meseci, prošle godine, kada je u emisiji Kažiprst B92 gostovao general Pavković, e-mailom sam mu postavio pitanje da objasni, ne meni nego ljudima koji slušaju tu emisiju, da objasni ko je doveo te dobrovoljce u Žegru, s kojim ciljem. I njegov odgovor je prvo bio - ko je to rekao, ko je to pitao. I onda mu je voditeljka rekla - pa, ne možemo vam reći. Onda je od totalne negacije, kao nije se to desilo, tokom narednih nekoliko minuta počeo da popušta i na kraju se prisetio da se to desilo i da su pohapšeni kao neki dobrovoljci koji su taj zločin uradili, ali ostavio je slušaoce uskraćene odgovora zašto, po čijem naređenju su ti dobrovoljci, a moralo je po nečijem naređenju, da budu dovedeni u Žegru. I zašto baš u Žegru gde nije bilo pripadnika OVK?

Konstantno smo bili pod pritiskom pretpostavljenih, i komandant vojnog odseka, pukovnik Krstić i ja. Kad odemo u Prištinu kažu nam da  ništa ne radimo, da šurujemo sa Albancima. I onda je takva situacija vladala i u toj 175. brigadi, gde smo isto prisustvovali tim sastancima i onda je doneta odluka da svojim šefovima pokažemo da nešto ipak radimo, da se nismo umrtvili, Bilo je nekih podataka da postoji organizovana grupa pripadnika OVK u selu Brasaljce na putu Gnjilane-Priština. Na dan akcije, sredinom aprila 1999, potpukovnik Cvijić i ja smo krenuli do tog sela gde je trebalo da bude izvedena akcija, putničkim kolima smo krenuli, ja sam još i poneo kameru, da snimam šta se sve to tamo dešava. On je nosio crvenu beretku, ja crnu. Na ulazu u selo stajala je grupa dobrovoljaca, tukli su nekog Albanca, žestoko, bilo je krvi i iz nosa i iz usta. Približili smo se na nekih 5-6 metara, da čujemo o čemu se radi. Dobrovoljci su ga ispitivali koga ima u selu, šta se dešava i tako dalje, a pored puta parkirani transporteri. Zamenik komandanta je tad bio potpukovnik Đurasović, koji je inače bio i vođa te čitave akcije. Ali, sad smo tu oko te grupe dobrovoljaca i oni su ga kao nešto ispitali, mi stojimo sa strane i u jednom trenutku čujem, pošto smo tu bili blizu, pita jedan bradati svog šefa Crnog, - šta ćemo sad s ovim. On kaže - streljajte ga tu u jarku i kažem Cviji - vidi šta rade. Zajedno im priđemo i on počne priču s tim Crnim, - ko je ovaj Albanac, šta im je skrivio, i nagovori Crnog da ga puste. I pustiše tog jadnika, onako kako su ga tukli, nekako je uspeo da ode i sad mi sedamo ponovo u auto i to je već početak sela. Sad kreću transporteri, kreće pucnjava, sad svi pucaju na nekog tamo. Ranili su jednog Albanca na ulazu u selo, krvari iz noge, žena pored njega plače i odjednom kreće pucnjava na nas, na Cviju i mene. Precizna, čujemo zujanje zrna iznad glave i mi trk u auto, dok sam ubrzao auto tri metka su pogodila već auto. Neko je snajperskom paljbom preciznom gađao u nas i onda sutradan saznam od nekih operativnih veza da su dobrovoljci pucali na nas.

To selo se prostire, mislim, oko 6 km u širinu i celo selo je napadnuto u istom danu. Troje je ubijeno, dvoje staraca, Asan Seta, koji je imao blizu 90 godina, i Bahtir Huseni, oko 65 godina, ali i jedna žena koja je za sobom ostavila četvoro dece. Bilo je mnogo ranjenih i maltretiranih. Teško je naći neku porodicu koja nije opljačkana, uzeli su sve što su mislili da im treba. Ne znam da li je ijedno vozilo ostalo, traktori i druge mašine, frižideri, sve je opljačkano.

U sklopu te kampanje da mi kao ništa ne radimo, bila je samo ta akcija u Brasaljcu. Posle nekog od tih sastanaka u komandi 175. brigade, na koje sam ja odlazio, ali retko, jer su me smarali svojim pričama, izveštajima, koji nisu imali veze sa istinom... dolazi pukovnik Krstić i kaže - jao, Vlado, šta da radimo, mora da se seli Prilepnica. Ja pitam što - pa, kao eto, dobili smo takvo naređenje. I on mi iznese plan što su oni tamo imali, da 175. brigada na čelu s potpukovnikom Đurasovićem krene na Prilepnicu, da im daju rok od sat ili dva da se pokupe i da odu. Pokriće je bilo da su primećeni iz nekih njihovih obaveštajnih podataka, koje ja nisam imao, da su primećeni pripadnici OVK u tom selu, pa kao da izađe stanovništvo da bi se vojska obračunala s njima. I odemo negde oko 8.00, pukovnik Krstić i ja, i već su se bili okupili ovi iz 175. brigade, potpukovnik Đurasović je došao u nekom oklopnom transporteru sa onim raketama paljutkama i stali su pored sela.

Došli su u dva-tri automobila, jedan je bio kod groblja, taoci su bili u kući, i pucali su na sve strane. Prvo su išli kombiji, pa bolji automobili prepuni ljudi, pa su onda išli traktori, pa su iza njih išle volovske zaprege i na kraju oni koji nisu imali ništa, išli su peške. I onda smo mi otišli za Gnjilane i u toku noći je zapaljeno 60-70% kuća."

Neimenovani Albanac: Moja kuća je 14. aprila 1999. granatirana i zapaljena. To je bila dobra kuća, ono što sam radio za 50 godina uništeno za dva sata. To je bila vojska, bili su rezervisti i paramilitarci, u ovu kuću ušli prvi paramilitarci i 6. aprila maltretirali su moju ženu skoro dva sata. Hvala bogu što je moja žena sad živa, bilo je i moje dete, devet godina, on već ima i traume zbog onog maltretiranja. Hvala Bogu, niko nije poginuo.

Miladinović: Konstatno je vršen pritisak na pukovnika Krstića za jedno selo na putu od Gnjilana prema Bujanovcu, selo Dobrovčane, sa obe strane tog magistralnog puta i predstavljalo jednu realnu opasnost zato što su se tuda kretale snabdevačke kolone. I kažu - da se iseli to selo. I onda ja odem u selo Dobrovčane da vidim da li postoji realna opasnost od napada OVK i odem kod hodže. Jedan mlad čovek, tridesetih godina, rekao sam mu - znate šta, ako bude problema moraćemo da vas iselimo odavde, ali hajde da ne dođe do toga, imamo dovoljno grešaka iza sebe i vi i mi, hajde da se dogovorimo. On je rekao - u redu, ti si prvi koji si došao da razgovaraš s nama. Poštovao je svaki dogovor. Iznad tog sela nastavljaju se neka sela prema Gnjilanu, znali smo pred kraj rata da ima pripadnika OVK koji su se osilili, pa su počeli da silaze dole u sela, ali u Dobrovčanu nije bilo nijednog incidenta. Po povlačenju vojske sa Kosova i Metohije neka grupa dobrovoljaca, iziritirana ko zna čim, prolazila je kroz selo Dobrovčane prema Bujanovcu, zaustavila se pored njegove kuće, ušla u džamiju, spalili su džamiju i ubili su i njega, hodžu i njegovu ženu."

Posle tih događaja dobili smo plan o saradnji MUP-a i vojske i kao izvodi se neka akcija u opštini Kosovska Kamenica, gde je učestvovao potpukovnik Arizanović sa svojom jedinicom PJP, posebna jedinica policije, on je bio komandir te čete i bio je general Radojko Stefanović, on je bio operativac u Prištinskom korpusu. Vojska je opkolila teritoriju dva ili tri sela oko Kosovske Kamenice, nalazila se na jednom uzvišenju i spremala se za dejstvo artiljerijom. Potpukovnik Arizanović Dragan, sa svojim momcima iz PJP, krenuli su u akciju. Počelo je neko puškaranje, razazna se kad su borbe, pričao sam vam o kineskoj municiji i kineskom naoružanju i našem, čujemo jednoličnu paljbu, kao ništa se ne dešava. I završi se ta akcija potpuno bezuspešno, svi se vrate na svoje početne položaje. I ja sutradan od jednog Albanca upravo iz Kamenice dobijem informaciju da su pripadnici PJP reketirali te ljude, upadnu u kuću i traže pare, od 2.000 do 3.000 nemačkih maraka, od svake kuće, bilo je jedno stotinak kuća.

Neimenovani Albanac: Da bi me uplašili stavili su mom sinu pištolj u usta i tražili mu pare. Jedan rođak koji je imao kuću tu rekao mi je da su ušli kod njega i pošto je on imao neke pare, oni su uspeli malo po malo da izvuku 5.000 maraka.

Miladinović: Kada su uzeli novac, istukli su mladića. Prikupim 17 ili 18 izjava ljudi koji su hteli da svedoče o tome i ja nazovem šefa i kažem mu šta se desilo. Kaže - napiši izveštaj. Ja sam o tom Arizanoviću napravio izveštaj od 30 stranica, gde sam potanko opisao sve što su oni radili. U selu oko Ugljara nađu vojni obveznici iz vojnog teritorijalnog odreda Gnjilane magacin prepun satelitskih antena i risivera, to su bili analogni risiveri, ali je bila vredna oprema, na hiljade... I onda pripadnici PJP koji su bili tamo došli su u sukob s vojnim obveznicima jer su hteli oni da preuzmu taj magacin. U situaciji kad na desetine mladih momaka, vojnih policajaca, gine na Košarama, kad ginu ljudi od NATO-bombi, kad je stanje haosa u zemlji, kada svakodnevno očekujemo kopnenu intervenciju pripadnika NATO iz Makedonije, iz Bugarske, oni se sad sukobljavaju oko satelitskih antena i risivera. I opet je tu Arizanović i njegova kompanija, posle je dobio čin pukovnika, pa završio u nekom školskom centru da obučava mlade policajce. A istom tom Arizanoviću je jedinica PJP u centralnom delu Kosova odbila poslušnost 1998. i svi su znali o tome. Sve ovo što pričam, o svim tim izveštajima, svi ti izveštaji postoje i nalaze se u arhivi Vojno-bezbednosne agencije. Ja bih na kraju krajeva zaista i voleo da se otvori konačno ta arhiva službi bezbednosti i da se vidi šta smo mi pisali, organi bezbednosti Prištinskog korpusa, na kraju krajeva, šta sam ja pisao i da se konačno utvrdi istina šta se dešavalo na Kosovu i Metohiji."

U cilju stvaranja šire i jasnije slike pomenutih događaja i objektivnog informisanja javnosti, a pozivajući se na Zakon o dostupnosti informacija, B92 se obratio Ministarstvu odbrane i tražio uvid u određena dokumenta, pri tom smatrajući da se informacije o krivičnim delima ne mogu biti tretirane kao vojna ili državna tajna. Do emitovanja emisije B92 nije dobio nikakav odgovor.