Rušenje crnogorskog „berlinskog zida”

U ovom trenutku državna zajednica je u pat poziciji, budući da potpisnici Beogradskog sporazuma i sa srpske i sa crnogorske strane očigledno nisu bili iskreni prema ljudima iz Evropske unije, jer praktično ništa nisu ispunili od onoga što su potpisali. Tako, sada svi čekaju u svojim rovovima mart iduće godine kada će opet doći komesar EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana i umesto naših političara inicirati neki razgovor o budućnosti državne zajednice ili o njenom nestanku, ističe Nebojša Medojević, izvršni direktor podgoričke nevladine organizacije Grupa za promjene, u razgovoru za „Politiku”.

Medojević je upravo, poslednjim istraživanjima javnog mnjenja Centra za demokratiju i ljudska prava, dobio novu potvrdu o najvećoj popularnosti na političkoj sceni Crne Gore, a njegova GZP je i dalje druga, iza Demokratske partije socijalista, na listi najbolje rangiranih učesnika izbora koji bi sada bili održani u Crnoj Gori. Do parlamentarnih izbora u ovoj članici državne zajednice SCG je, međutim, još godinu dana – a šta će do tada biti sa zajedničkom nam državom? Hoće li biti referenduma o nezavisnosti u Crnoj Gori?

– Sve zavisi od tog marta sledeće godine. Na žalost, u Crnoj Gori nema nikakvog dijaloga između opozicije i vlasti o nekom konsenzusu oko uslova za referendum. Vlast neiskreno poziva opoziciju na dijalog, a opozicija nevešto i neiskusno, politički nerazumljivo, odbija taj poziv i praktično daje za pravo crnogorskom premijeru Milu Đukanoviću da tvrdi da opozicija nije za demokratski dijalog i dogovor. Mislim da je to pogrešno i mi savetujemo opoziciji da prihvati dijalog, da onda kaže sve što misli o prirodi Đukanovićevog režima i da mu traži značajne koncesije u pogledu podele vlasti, ukoliko on želi da opozicija učestvuje na tom referendumu. Ali, niko neće da preuzme odgovornost za nekakvo pokretanje dijaloga.

Sve, znači, zavisi od Havijera Solane?

– Sve zavisi od toga kako će proći ti razgovori i sa kakvim argumentima će Solana nastupiti pred Đukanovićem. Đukanović, inače, neće imati mnogo vremena da pregovara sa Solanom, jer svako odugovlačenje će ugroziti njegovu političku poziciju unutar Crne Gore, budući da već u maju ima lokalne izbore. Ako hoće da odbije predloge Havijera Solane, moraće to odmah da uradi, za mesec dana, pa da onda zakaže referendum koji bi bio suprotan stavovima EU i uz očekivani bojkot opozicije. U takvoj situaciji Đukanović bi sigurno dobio željeni rezultat na referendumu, ali pitanje je ko bi ga priznao. A tako ući u kampanju za izbore u oktobru sledeće godine, bilo bi vrlo dramatično u Crnoj Gori.

Koliko su dramatična previranja u vrhu državne zajednice? Ostavka ministra odbrane, Marovićev „bojkot” Generalne skupštine UN, pokušaj povećanja poslaničkih plata...

– Nemam nekog velikog osećaja da se radi o političkim previranjima. Čini mi se da sam za ovih petnaest godina dosta dobro izučio kako se ponašaju funkcioneri DPS-a kada je u pitanju trošenje tuđih para, dakle, para poreskih obveznika i budžetskih sredstava. Mislim da o aferi nabavke vojne opreme najmanje treba da se raspravlja politički – treba u smislu pokretanja pitanja političke odgovornosti protagonista, u smislu ostavki, smena i slično, ali ovo je stvar za policiju, tužilaštvo i pravosuđe. Na žalost, sumnjam da će se to i desiti, jer niko nema prevelikog interesa da se te afere do kraja rasvetle. Onaj ko ih otvori samo ih drži aktuelnim dok ne završi neki svoj politički posao, a onda to posle ide u fioku. Ali, činjenica je i da crnogorski kadrovi u Beogradu i crnogorska vlada žele odmah to da izmanipulišu. Svetozar Marović je uvek spreman da, kada ga uhvatimo u nekom takvom pokušaju, odmah prebaci tu stvar na političku, ideološku, nacionalnu ravan.

Zašto, prema Vašem mišljenju, predsednik SCG Svetozar Marović nije otišao u Njujork?

– Da zataška ovu aferu koja očigledno ne može da se objasni – na taj način što će napraviti novi problem.

Dokle će da traje to stalno dokazivanje da državna zajednica ne funkcioniše, a s druge strane, uporno produžavanje njenog života na najrazličitije načine?

– Sve dok ozbiljne i relevantne demokratske snage u Srbiji i Crnoj Gori ne sednu i naprave istorijski dogovor o svojim odnosima, baziran na interesima, a ne na mitovima i ideologiji. U tom pogledu, u potpunosti podržavam jednu veoma važnu izjavu koju je predsednik Srbije Boris Tadić dao pre izvesnog vremena – da Srbija ima interese u Crnoj Gori. To je konačno taj politički, državnički jezik koji treba da čujemo. Da stavimo na papir koji su to interesi Crne Gore u Srbiji i Srbije u Crnoj Gori, kakav treba da bude sadržaj odnosa između Srbije i Crne Gore, bez obzira na državni status. I onda da vidimo da li se ti odnosi mogu ostvariti međusobnim ugovorima, da li se mogu realizovati, recimo, nekim vojnim savezima, ili je optimalan model, na primer, neka vrsta zajedničkog ustavnog aranžmana.

Žestok ste kritičar aktuelne vlasti, baš kao i stranke u opoziciji, ali čini se da nemate ambicije da im se previše približite?

– Mi imamo vrlo dobre kontakte sa opozicijom, ali imamo i naš jasan stav. Želimo da mi budemo najjača stranka posle DPS-a i mislimo da je potrebno da jedna vlada tehnokrata, eksperata, dve godine vodi Crnu Goru da bi napravila demokratski temelj i da bi pripremila zemlju za prve slobodne, demokratske izbore. Naravno da mi ne možemo sami smeniti Đukanovića, znači, mi smo partneri opoziciji da smenimo vlast, ali nismo joj partneri da menjamo državni status. Naravno, ne pada nam na pamet ni da sa Đukanovićem pravimo nezavisnu državu. Znači, to je treći put koji je vrlo rizičan u Crnoj Gori, jer pati od nejasnog identiteta. Ali to je neka nova platforma i ljudi nas podržavaju upravo zato što smo drugačiji i što se ne bavimo tim osetljivim nacionalnim pitanjima.

Hoće li dve godine biti dovoljne da raščistite situaciju, s obzirom da je Crna Gora, kako ističete, „leglo kriminala, korupcije i siromaštva”?

– Apsolutno. Leglo je zato što vlast to radi i što je vlast ta koja to proizvodi i koja je napravila takav sistem privatne države. Zato, kad dobijete vlast koja nije deo toga, 50 odsto problema je već rešeno.

O postojanju mafije u Crnoj Gori naročito se govori posle ubistva visokog funkcionere MUP-a Slavoljuba Šćekića?

– To nije klasična mafija, u onom italijanskom smislu – organizovani kriminal koji je nastao samostalno, nezavisno od države i od vlasti, i onda se infiltrira u neke segmente vlasti, a vlast se bori s njim kao u Italiji. Ovo je naprosto državni proizvod, to je jedinstveni organizam koji je nastao kroz crnogorsku perverznu tranziciju, u kojoj su sastavni deo vlasti i politike bili ljudi iz kriminalnog miljea, koji su u masi slučajeva učestvovali u predizbornim kampanjama Mila Đukanovića ili DPS-a, koje je ovaj režim naoružavao 1998. godine u odbranu od Slobodana Miloševića (kada je 14. januara opozicija organizovala onaj puč i ulične demonstracije i krenula na vladu, crnogorska vlast je oružje podelila kriminalcima).

Ko još u Crnoj Gori sme tako da priča?

– Dobro sad, ako želite da menjate, ne može to biti bez rizika. Nemamo ništa lično ni protiv koga, ali smatramo da Crna Gora mora biti apsolutno drugačija država i da i mi koji živimo u njoj imamo pravo da se zalažemo za drugačiju viziju Crne Gore. Očigledno je spalo na nas iz GZP da rušimo „berlinski zid” koji nije pao još samo u Crnoj Gori.

Svetska banka je upravo donela visoku ocenu o reformama u SCG. Po tome bi se moglo zaključiti da ipak ima nade za zajednicu?

– Moram da kažem da imam dosta rezervi oko ocena predstavnika međunarodne zajednice u vezi sa stepenom reformi i demokratije. Setite se da je i za vreme Miloševića 1996. godine Srbija dobila sličan pozitivan izveštaj – bilo je to posle Dejtonskog sporazuma. Zato treba sa rezervom uzimati sve te izveštaje. Oni su pisani iz ugla interesa onog ko piše, a ne iz ugla objektivne analize stvarnog stanja. Ne verujem da su se Srbija i Crna Gora najbrže reformisale. Nisam video izveštaj, ali verovatno se radi o manipulaciji vlasti obe republike koje žele da predstave svoje rezultate većim i boljim nego što stvarno jesu. Istraživanje javnog mnjenja i percepcija građana je meni važnija, a tu su građani Srbije i Crne Gore sve nezadovoljniji reformama. Lako je pisati iz Vašingtona da su reforme dobre, ali vi treba uveče da izađete i prošetate ulicom u kojoj su ubili šefa policije.

Grupa za promene je prilično nezadovoljna i tokom i načinom privatizacije u Crnoj Gori, a sada posebno privatizacijom Kombinata aluminijuma u Podgorici.

– To je sada jedna smejurija. Svaki put kada nam se obrati neko iz vlade sa informacijom o privatizaciji KAP-a, pojavi se druga firma kupac. Jedna da ponudu, druga se pojavi kao ponuđač, s trećom se sklopi ugovor. Evo, kao četvrta, sada se pojavljuje neka firma iz Nju Džersija, iako je ugovor potpisan sa „Igl kapital grup”, of-šor fondom sa Devičanskih ostrva. To pokazuje kolika je nekompetentnost, neznanje i neodgovornost crnogorske vladajuće strukture – pravi se sprdnja sa tako važnom stvari, budući da KAP čini polovinu crnogorske privrede. U svakom slučaju, ukoliko Oleg Deripaska, ruski kontroverzni tajkun, kupi 50 odsto crnogorske industrije (jer on hoće, izgleda, da kupi i rudnik uglja i termoelektranu u Pljevljima i rudnike boksita) i iskopira svoju praksu iz Rusije gde je praktično samo 20 odsto njegovog biznisa poreski vidljivo, Crna Gora može da očekuje već sledeće godine ozbiljne krize budžeta i nelikvidnosti zbog odliva kapitala iz zemlje. Da ne govorimo kakve će efekte po bezbednost građana, razvoj demokratije i put ka Evropi imati udruživanje ruske i naše mafije.