Ko je ovaj čovek

Sastali se Vojislav Koštunica, Miroslav Mišković, Milan Beko i Slobodan Radulović. I? Dogovorili da sve bude po zakonu. E? Da, da, zar neko (sme da) sumnja. To su sve ozbiljni ljudi, ne bi valjda poni radili nešto protivzakonito. Mada, čoveka nešto kopka, ako će već sve da bude po zakonu što su se uopšte sastajali. Uostalom, zar nema nadležnih organa koji o tome, po zakonu, brinu. I što je sastanak bio tajni. I zašto nije bio u Vladi.

A kad su rešili to krupno načelno pitanje, onako uzgred, dogovorili su se, bar je to procurilo u javnost, kako će i kome da pripadne «C market». Da se Zoran Đinđić u svoje vreme tako sastajao sa najvećim ovdašnjim, tojest, biznismenima i učestvovao u pravljenju dilova oko...bilo čega, ne bi ga oprali ni Dunav ni Sava, ne bi mu nezavisni mediji dali oka da otvori, pa Komisija za borbu protiv korupcije, pa opozicija, pa legalisti, o njegovim koalicionim «partnerima» da se i ne govori. A sad - ništa. Dogovor kuću gradi, zar ne.

Istog dana, a malo pre tog sastanka o podeli tržišta kapitala, premijer Srbije sastao se sa Vukom Draškovićem. Razgovarali su četiri sata. I? I dogovorili su se da SPO podrži ukidanje zakona o NIS-u. Uzgred je preraspodeljeno tržište funkcija. Ne časeći ni časa, Koštunica je smenio neposlušnog Čovića i još 25 njegovih kompanjona (što ovima, zbog ranije ponašanja, neće doneti nikakvu empatiju); deo toga pripao je Vuku, ostalo će drugim partijama.

Ta trgovina sa Vukom posledica je Koštunicine prethodne trgovine sa SPS-om. Najnoviju ratu za Anđelković-Dačićevu podršku predstavlja povlačenje optužnice protiv Marka Miloševića. Moglo bi se ovim trgovinskim lancem, kariku po kariku, ići još dugo unazad; Koštunicina vladavina se doima kao niz trgovačkih aranžmana, a Skupština kao pijaca gde se promeće sve i svašta, i ljudi i roba i kapital.

Naravno, politika je, kao i sam život, prepuna kompromisa. Često te nagodbe - sa političkim protivnicima, ali i saveznicima - nisu ni lake ni male. Političari, jednostavno, (moraju da) čine i ono što im se ne sviđa i što ne žele. Kada je Đinđić rekao da ko hoće da govori o moralu treba da ide u crkvu, svi su to shvatili kao vrhunski dokaz njegovog već poslovičnog pragmatizma, mnogi su govorili i - njegovog makijavelizma. Taj pragmatizam Đinđić, u svakom slučaju, nikad nije krio, o tome je javno govorio.

Nasuprot tome, Koštunica se predstavljao kao čovek koji teško, ako ikako, odustaje od svojih stavova, kao kompromisima nesklon političar. Na mestu premijera Srbije, on je, međutim, doživeo neverovatnu transformaciju. Čini se da nema granice koju Vojislav Koštunica ne može da pređe, poteza kog će se libiti, političke snage sa kojom neće paktirati. Tim pragmatizmom iznenadio je i svoje najbolje poznavaoce, posebno svoje poklonike među tzv. političkim analitičarima, koji su se, ranije, divili upravo toj njegovoj nepopustljivosti. Sada se dive njegovom pragmatizmu, kao vrhunskoj političkoj veštini.

Ponajbolji primer Koštunicine nedoslednosti je ustav. Dok je bio u opoziciji, a i dok je bio na vlasti, to mu je bio osnovni politički kredo i omiljeno oružje protiv tadašnjeg premijera.Ustav ili ništa, bez ustava - ništa. Kada je formirao vladu obećao je - novi ustav za tri meseca. Sad je izvesno da će proći i tri godine a da od novog ustava neće biti ništa. I? Ništa.

Drugo najbolji, možda i najpoznatiji, primer je Hag. Od devete rupe na svirali saradnja sa Haškim tribunalom postala je državno pitanje broj jedan.

Treće, institucije. Nema ničeg o čemu je Vojislav Koštunica tako mnogo govorio kao o potrebi izgradnje i jačanja institucija. S pravom, naravno. Ali, umesto njihovog jačanja, kao što je obećavano, svedoci smo njihovog slabljenja i razaranja. Ponajviše tamo gde je bilo najslabije. U sudstvu. To se dalo naslutiti već nakon izbora novog ministra pravde, počelo je njegovom prvom izjavom o ukidanju specijalnog suda, nastavljeno je kroz brojne afere, da ih ovde ne nabrajamo, da bi se došlo do ove najnovije, već pominjane povodom povlačenja optužnice protiv Marka Milošević. Morala je da reaguje čak i predsednica Vrhovnog suda rekavši da će taj potez sigurno smanjiti ionako vrlo nisko poverenje građana u pravosudni sistem.

U privrednom sistemu, pak, Vlada se prema javnim preduzećima odnosila kao prema partijskoj svojini; u aferi «Knjaz Miloš» neverovatnim pretnjama i slanjem policije na Komisiju za hartije od vrednosti potpuno je dezavuisala jednu od ključnih institucija tržišne privrede (što je, doduše, započela kada je u nju delegirala partijske ljude a ne stručnjake).

Radio televizija Srbije, od postavljenja aktuelnog direktora funkcioniše ne kao javni, nego kao partijski servis, a Koštunica je, postavljanjem svojih ljudi na čelne funkcije preuzeo kontrolu nad još jednom nacionalnom institucijom, «Politikom». S druge strane, premijer Srbije, bez trunke nelagode uzima u zaštitu ministre koji krajnje primitivno napadaju one nepodobne, razume se, medije. Televizija plus policija, to nije nova formula, ni forma, za vladavinu na ovim prostorima.

I?

A cela Srbija: To, kume!