Novac u rukama

Gosh! Šta ovaj numizamtički primerak radi u švajcarskom McDonaldsu, kad su njegovi vršnjaci, predstavnici ostalih evropskih valuta, već odavno penzionisani i, po zasluzi, izloženi u muzejskim vitrinama?

Još pri samom upoznavanju sa švajcarskim francima, bila sam potpuno oduševljena kada sam na jednom novčiću od 1/2 franka prepoznala godinu mog rođenja. S obzirom na starosno doba svetlucavih dinara koji su danas u opticaju, ovaj  tridesetogodišnji “Švajcarac” učinio mi se kao pravi antikvitet, vredan čuvanja u posebnoj pregradici u novčaniku. Od tada sam počela još jednu od početničkih doseljeničkih igara: svaki put, kad se setim, proverim datum na novčiću dobijenom za kusur. Ima tu svega: i godina rođenja mojih mame i tate, i godina velikih studentskih demonstracija, i pad Berlinskog zida, čak i ratne četrdesete i, evo sad, rekordna, u mojoj numizmatičkoj kolekciji, 1920 - prvo postratno doba, kada je fašizam počeo da hara Evropom, kada je suknja skraćena do kolena i kada su se pojavili automobili i Charlie Chaplin. I osim što prizivaju velike istorijske datume, i nedoumicu koliko li su tada vredeli, šta li ovi, gotovo bezvredni novčići znače, danas, i dalje u opticaju? Satabilnost švajcarskog franka? Neutralnost kao svetinju? Bogatstvo kao način života? Ili tek novac u rukama, lepljiv od znoja i masan od krvi?

Vrteći srebrnjak između palca i kažiprsta, pokušala sam da ga smestim negde imeđu svih onih ogromnih brojki koje se objavljuju u godišnjim izveštajima, indexima ozbiljnih časopisa, kojekakvim bilansima, tipa:

Operativni prihod švajcarske UBS banke u 2004 godini: 44,760 miliona CHF

Približna suma utrošena na lobing u američkom Kongresu prošle godine: 3 milijardi $

Proizvoljna suma o kojoj se nagađa da se nudi Ratku Mladiću da se preda: 5 miliona $

Hm, nešto kao u Kabareu: Money makes the world go around,…

Flashback:

Drugi svetski rat – Švajcarska je neutralna, franak konvertabilan; ili preciznije, Švajcarska je slobodna baš zato što je franak konvertabilan. I tako su se swiss francima kupovali čelik, barut, brašno, duvan, nafta, lekovi, ljudski životi, šta li već… A za franke, u Švajcarskoj, dobijalo se zlato. Odakle? To se ne pita, samo se zagrize da se proveri kvalitet i potom prebroji. I tako do aprila 1945. Tu se, valjda, negde muvao i moj kusur od 10 centi.

Mada, to su samo zli duhovi prošlosti.

Fake shopping/ razgledanje izloga, uz eventualno isprobavanje novih modela cipela, uvek je zabavan način da se isćaskate sa drugaricom, naročito po sunčanom danu u Ženevi, recimo krajem avgusta, kada pristižu nove kolekcije. He! Onda, posle pet popodne, bašte kafica i pešačka zona napune se šarolikim svetom, izmilelim ih velikih, čistih, poslovnih zgrada: sevaju Rolexi, Dior naočare za sunce, Gucci torbe, Versace lanci. U tom komešanju naleteli smo na Christininog drugara iz škole, u belom lanenom odelu, upavo izlazeći iz tamno zelenog Bentley-ja iz šezdeset i neke. 

“Takav je isti bio i u školi, u Armaniju i oldtimeru iz ćaletove kolekcije”, predstavila mi ga je Christina, pre nego što je mogao da nas čuje.

Onda nam je u obližnjem baru, uz Kir Royal, pričao kako je, svojom jahtom, krstario do Dubrovnika, i da im crno vino sa ostrva nije loše. Nekoliko puta se izvinio što mora da se javi na telefon: famozni Vertu sa kožnim stranicama.

Christina je izbacila kao iz topa: “Najjeftiniji za 9000 CHF! Je l’ toliko vredi to novo “must to have” čudo?”

Podigao je obrve, tako da su izronile iz tamnih Prada okvira: “Ma daj, Tina, kad ćeš već jednom shvatiti da novac nema, ama baš nikakvu, vrednost!”

Glasan smeh, Sànte i još jedan index fabulous brojki:

Suma koju je kralj Saudijske Arabije uobičajeno trošio na odmoru u Ženevi: 6 miliona CHF/ 1 dan

Cena po kojoj je ručni sat Patek Philippe prodat na aukiciji u Ženevi 2003. godine: 2 miliona CHF

Raspon vrednosti srebrnjaka od 10 centi iz 1920. godine na tržištu antikviteta: 40-120 CHF

Money, money, money, must be funny, in the rich man’s world!

(Leva ruka na kuku, desna visoko iznad glave, sa ispruženim kažiprstom nagore.)