Pletu mrežu bez novca

U očekivanju nezavisnosti Crne Gore, vlasti u Podgorici najavljuju da je sve spremno i za formiranje sopstvene diplomatske mreže širom sveta. Verovatno zbog tog cilja, Crnogorci su se izborili da u okviru diplomatije Državne zajednice dobro "pokriju" svoje nacionalne i državne interese i dobiju ambasadorska i druga visoka mesta u najvažnijim centrima. A, može li Crna Gora sutra, ukoliko izađe iz braka sa Srbijom, finansirati svoje ambasade i koknzulate?

- Crna Gora je spremna da u trenutku dobijanja nezavisnosti formira svoju diplomatsku mrežu i njeni predstavnici pokrili bi sve ključne pozicije u svetu. Na tim pozicijama su već sada odgovorni ljudi koji zastupaju crnogorske interese. U slučaju nezavisnosti, Crna Gora bi apsolutno našla kadrove i sredstva - poručio je Predrag Bošković, aktuelni zamenik ministra spoljnih poslova Državne zajednice.

"MISIJE"

U pripremu sopstvene diplomatske mreže Crna Gora je krenula još polovinom devedesetih, kada se Milo Đukanović razišao sa Slobodanom Miloševićem i tadašnjim rukovodstvom SRJ. Tada su u većim svetskim metropolama osnovane "trgovinske" ili "informativne" misije, koje nisu ukinute ni posle potpisivanja Ustavne povelje, po kojoj je diplomatija SCG zajednička.

- Nećemo gasiti te misije. Naprotiv, one će u nekim segmentima prerasti u diplomatsko-konzularna predstavništva - kazao je posle formiranja SCG za "Novosti" rekao Dragiša Burzan, tadašnji šef crnogorske diplomatije.

To se u međuvremenu nije dogodilo. "Misije", istina, postoje na papiru, i to u 13 gradova: dve u SAD (u Vašingtonu i Njujorku), pa u Berlinu, Londonu, Parizu, Moskvi, Briselu, Rimu i u pet glavnih gradova država nastalih iz bivše SFRJ. Neke od njih su, međutim, u stanju "mirovanja" zbog kadrovskih promena, ali, izgleda, i zbog besparice. U svakom slučaju, ta predstavništva su znatno manje aktivna nego u "ono vreme".

U ovom trenutku, realno gledano, ovakav trošak Crnoj Gori skoro da i nije potreban, jer svoje interese promoviše kroz "savezno" Ministarstvo inostranih poslova i već "osvojena" ambasadorska mesta, a ima i vrlo aktivno crnogorsko ministarstvo spoljnih poslova. Tako je danas bivši sekretar crnogorske Skupštine Dušan Mrdović konzul u Rijeci, funkcioner DPS Frano Ljuljđuraj je konzul u SAD, Dragiša Burzan ambasador u Londonu, Milan Roćen u Moskvi... u Rimu je ambasadorsko mesto jedno vreme pokrivao kadar SDP Branko Lukovac (danas jedan od koordinatora Pokreta za nezavisnu Crnu Goru), a na njegovo mesto postavljen je Darko Uskoković, ministar ekonomije u Đukanovićevoj vladi. U Tirani je ambasador Mark Camaj, kadar DPS.

FINANSIRANjE

KO zna stanje ekonomije u Crnoj Gori i standard stanovništva, mora da se zapita - kako će glomazna i skupa diplomatska predstavništva biti finansirana.
- Crna Gora se sada nalazi na ivici socijalnih nemira, jer njen politički i državni vrh nije u stanju da izmiri ni najelementarnije potrebe svog stanovništva, kao ni troškove funkcionisanja unutar samog državnog aparata - komentariše Simonida Kordić, potpredsednik DSS Crne Gore. - Da bi jedna država imala svoju diplomatsku mrežu, mora da bude spremna da uloži milionska sredstva. Čak i u slučaju da otvori samo osam ambasada, na primer, u Rimu, Moskvi, Vašingtonu, Beogradu, Zagrebu, Tirani, Briselu i Njujorku treba gomila novca. A gde su Pariz, London, Tokio, Peking, Južna Amerika, Afrika ili Australija?

Svejedno, pristalice crnogorske nezavisnosti tvrde da neće biti problema u predstavljanju i zastupanju u svetu. Važno je imati svog ambasadora i svoju stolicu na Ist riveru, mada sada tamo već sedi crnogorski kadar.

Kalkuliše se, takođe, i sa "secesijom" u slučaju razdvajanja Crne Gore i Srbije i bratskom podelom predstavništava. Međutim, konačnu računicu koliko bi trebalo da košta samostalna crnogorska diplomatija niko ne može, ili neće, da izvede. Otuda se i aktuelne najave o tome u javnosti uglavnom prihvataju kao deo žive kampanje za referendum. A posle kako bude.