Deo akcija NIS-a podeliti i građanima

U celoj ovoj priči o Naftnoj industriji Srbije i Međunarodnom monetarnom fondu najpre se postavlja pitanje kako je u sporazum sa MMF-om uopšte mogla da uđe tako krupna stvar kao što je model privatizacije NIS-a. Jer, to je prvi put da se MMF meša u model privatizacije nekog javnog preduzeća – kaže za „Dnevnik” ekonomista Nebojša Medojević.

Kakve uopšte veze imaju MMF i NIS?
- Osnovna briga MMF-a odnosi se na održivost javnih finansija i ukidanje subvencija iz budžeta. Dakle, u ovom slučaju MMF ima interes da se umeša samo zbog eventualnih kredita koje država preko svojih banaka po netržišnim uslovima daje NIS-u. Ali sam model privatizacije nema nikakve veze sa MMF-om. Stoga mislim da je Vlada Srbije bez ikakve potrebe u aranžman s ovom finansijskom institucijom uključila model privatizacije naftne kompanije.

Naravno, nesporno je da se NIS mora restruktuirati, privatizovati i prilagoditi tržištu, ali zbog čega je to odjednom postala briga i MMF-a, e to javnost Srbije mora da pita ljude iz Vlade koji su o tome pregovarali. Inače, za Srbiju bi sasvim sigurno bilo pogubno da u ovom trenutku izdvoji rafinerije i proda ih, jer bi to državi donelo jednokratni priliv zbog kojeg bi, opet, ostala bez mnogo većih prihoda u neposrednoj budućnosti. A takve prihode bi bez sumnje mogla da ostvari ukoliko bi primenila drugačiji model privatizacije, koji ne predviđa rasprodaju najvrednijih delova naftne kompanije.

Koji je to model?
- Generalno zastupam sasvim drugačiju koncepciju prilikom donošenja odluka o privatizaciji javnih preduzeća koja posluju u monopolskim uslovima, kao što je NIS. Jasno je, naime, da je status kvo neodrživ. Ova situacija, u kojoj država želi da kupi socijalni mir kroz kontrolu cena naftnih derivata, zapravo je najgora, jer se tako samo gomilaju gubici u bilansu kompanije. Naftna industrija je biznis i ona mora funkcionisati po tržišnim uslovima. Upravo zbog toga je nužno da Vlada Srbije primeni tržišni model restrukturiranja kompanije. Najpre, svaka pametna vlada bi najpre maksimalno ojačala svoju naftnu kompaniju i pripremila je za pravu tržišnu utakmicu.

To ojačavanje pretpostavlja oslobađanje kompanije svih delatnosti koje nisu vezane za osnovnu, zatim u dogovoru sa sindikatima optimalizovanje broja zaposlenih, te potpuno profesionalizovanje uprave kako bi se izbeglo postavljanje menadžmenta po partijskoj podobnosti. U sledećem koraku ukida se kontrola cena i zaštita potrošača prepušta konkurenciji na tržišti. Tek kada se steknu svi ti uslovi možete da razmišljate o privatizaciji naftne industrije. Umesto tog puta, Vlada Srbije radi upravo suprotno: svojim potezima snižava vrednost NIS-a, čini kompaniju manje atraktivnom za potencijalne investitore, a paralelno s tim najavljuje njenu prodaju. Bojim se da je Vlada izgubila konce, da se nalazi u potpunoj konfuziji i da ne može da se opredeli da li prednost da da ekonomskoj logici ili kratkoročnim dnevnim političkim ciljevima, a mora se postaviti i pitanje da li se iza svega možda ne krije i sukob nekih drugih interesa.

Vlada je ipak povukla potez - raspisuje tender za privatizacionog savetnika?
- U ovakvoj situaciji najbolje rešenje i jeste bilo da se što pre izabere privatizacioni savetnik, koji će onda pripremiti nekoliko modela strategije restrukturiranja i privatizacije kompanije, kao i komparativnu analizu troškova i dobiti svakog od tih modela. Međutim, sam teret odluke kojim putem krenuti ne može da padne na tog privatizacionog savetnika. Dakle, kada savetnik uradi svoj posao, o ponuđenim modelima treba otvoriti raspravu, i stručnu i političku, da bi na kraju odluku donela vlada, s tim da bi možda još bolje bilo da se o privatizaciji NIS-a izjasni parlament.

Srbija uopšte nema razloga za žurbu, odnosno nije joj oglavu da pošto-poto popušta pod pritiskom MMF-a, pri čemu, naravno, za to svoje odlaganje mora imati valjane argumente. Ona mora da jasno predoči MMF-u da ne odlaže privatizaciju rafinerija zato što je protiv privatizacije uopšte, već zato što želi da pripremi optimalan model restrukturiranja i privatizacije kompanije. Ako imate dobre argumente i ako su oni stručno potkovani, ni MMF neće sebi dozvoliti da ih tek tako dovodi u pitanje.

Činjenica je da je i do sada u opticaju bilo nekoliko verzija modela restrukturiranja kompanije, ali se nije daleko odmaklo?
- Da, ali Vlada Srbije nije do sada imala strategiju šta želi da uradi sa NIS-om. Privatizacija je par ekselans politički proces koji se samo slučajno odvija u sferi ekonomije. Možete da angažujete koliko god hoćete eksperata, genijalaca, ali na kraju neko treba da donese odluku, a za tu odluku treba da postoji politička volja. Očigledno, međutim, da je i kod bivše DOS-ove vlade, baš kao i kod ove sadašnje, izostala volja da se povuku radikalni potezi.

Međutim, ipak se mora reći da je u pitanju toliko važan sistem da je čak dobro što odluke nisu donete „preko kolena”. Sve u svemu, značajno je što smo ušli u fazu tzv. podgrejane atmosfere, kada svi paze šta se tu dešava, zna se ko stoji iza koga, čiji su interesi „na stolu”, i zato je sada veoma važno za savetnika izabrati renomiranu instituciju koja ni po koju cenu neće ugroziti svoj kredibilitet i reputaciju podržavajući varijante iza kojih ne može da stane „svom svojom težinom”.

Nakon najave da će 15 odsto akcija kompanije biti podeljeno zaposlenima, u delu javnosti su se čuli komentari tipa: oni su i do sada bili povlašćeni jer su radili u monopolskoj firmi, a sada će još yabe dobiti akcije naftne industrije koju je cela zemlja gradila?
- To jeste veoma važno pitanje, s tim što se ono ne tiče samog restruktuiranja naftne industrije, već zadire u mnogo ozbiljniji problem - u princip pravednosti čitavog procesa privatizacije u Srbiji. Taj princip je po meni izuzetno važan i treba ga zadovoljiti u maksimalnoj mogućoj meri. Jer, nije normalno očekivati da će građani podržati reforme ako ne učestvuju u njima. Zato besplatna podela akcija, odnosno vaučerska privatizacija, i jeste jedan od najprihvatljivijih modela da se obezbedi podrška javnosti u procesu reformi. Dakle, svakako treba omogućiti zaposlenima u NIS-u da upišu akcije, jer bi se na taj način ispravila nepravda koju je doneo zakon o privatizaciji iz 1996, gde su radnici i penzioneri u nekim preduzećima imali mogućnost da upisuju akcije a drugim nisu.

Međutim, deo kapitala velikih javnih preduzeća, pa tako i NIS-a, trebalo bi dati na raspolaganje i svim ostalim građanima po vaučerskom modelu. Time bi ljudi, koji su ostali izvan procesa privatizacija, odnosno oni koji rade u zdravstvu, školstvu, državnoj upravi... dobili pravo da dođu do akcija iz državnog portfelja. Priznajem da sam veliki zagovornik takvog modela, jer se njime zadovoljava princip pravednosti, a kapitala ima dovoljno, naravno pod uslovom da država želi da deo „kolača” od prodaje akcija, u ovom slučaju NIS-a, podeli s građanima.

Sprečiti izvlačenje kapitala- Najbliži sam ideji prema kojoj bi za NIS najbolja bila kombinacija restruktuiranja i kontrolisane emisije akcija. Pomoću tih akcija, koje bi se kotirale na nekoj velikoj evropskoj berzi, NIS bi došao da kapitala potrebnog za modernizaciju kompanije i podizanje njenih finansijskih, tehnoloških i tržišnih performansi. Time bi se došlo i do poželjne mešovite vlasničke strukture, odnosno izbegla bi se mogućnost da se vezivanjem za samo jednog strateškog partnera, istom otvori mogućnost da, umesto da investira, kapital samo izvlači iz Srbije - navodi Medojević.