Tačka preokreta u Iraku

Vijetnamski rat je izgubljen kada su Amerikanci prestali da veurju u njega. Kao direktna posledica toga usledio je pritisak da se naše trupe povuku. Kongres je prvo smanjio, a onda potpuno obustavio sredstva za vođenje rata i podršku našim vijetnamskim saveznicima. Nešto slično počinje da se događa i u Iraku. I pored oduševljenih poruka predsednika i ključnih članova njegovog kabineta, prosečan Amerikanac je sada veoma skeptičan kada je reč o ostvarenom napretku. Rejting predsednikove popularnosti opada, kao i podrška za nastavljanje rata. Predsednikov tužni apel da se "ostane na kursu" deluje misteriozno slično onom koji je uputio predsednik Nikson tokom agonije poslednjih dana vijetnamskog rata. Iako je odsustvo vojne regrutacije smanjilo nivo kontroverze i emocija u Sjedinjenim Državama povodom rata, nedavno pozitivno izveštavanje o majci vojnika poginulog u Iraku pokrenulo je proteste ispred ranča predsednika Buša u Teksasu, što pokazuje promenu raspoloženja u zemlji.

Ulozi su veliki ne samo za predsednika i njegovo mesto u istoriji, već i za Republikansku partiju na izborima u novembru 2006. Kao što je primetio jedan posmatrač - "dok god gledamo na Irak kroz zadnji prozor, za Republikansku partiju će to biti u redu. Ukoliko poglednamo kroz prednji prozor, to će značiti nevolje". Kao posledica toga, predsednik traži bilo šta što bi mogao da nazove "napretkom". To znači, na primer, da naše definicije "uspeha" u Iraku uporno snižavaju taj nivo (neki bi rekli da postaju realističnije). Mi smo već videli konfliktne poruke visokih zvaničnika američke vlade povodom povlačenja trupa, pri čemu neki izjavljuju da se nadaju da bi taj proces mogao da počne početkom naredne godine. Štaviše, čak i kada predsednik poriče da su utvrđeni vreme i raspored povlačenja, u američkoj javnosti i u Kongesu raste pritisak da se američki vojnici povuku. Taj pritisak je opasan. Sve je verovatnije da će preovladati najgori mogući scenario, u kojem je najpre započet rat, a onda se poprište napušta pre nego što je situacija stabilizovana. To će dovesti Irak i čitav region u krajnje opasnu situaciju kada je veoma lako predvideti posledice.

Tekuće uzbuđenje zbog neophodnosti da se kompletira nacrt ustava klasičan je primer kako pritisak da se pokaže "napredak" može, u stvari, da postane kontraproduktivan. U skladu s krajnjim rokom koji je utvrđen ranije, nacrt je trebalo završtiti do 15. avgusta, ustavni referendum bi usledio 15. oktobra, dok su izbori za novi parlament zakazani za 15. decembar. Ti "znaci napretka" mogli bi onda da opravdaju smanjenje američke umešanosti. Problem je, međutim, u tome što postoje tri etničke grupe, od kojih svaka ima različite ciljeve, kulturu i istorijska iskustva. Pisci nacrta koji predstavljaju svaku od ovih zajednica treba da donesu glavne odluke koje se tiču krajnje kontroverznih pitanja kao što su uloga islama u vladi; da li će Kirkuk bit predat Kurdima kao što zahtevaju; hoće li osam od 18 provincija koje kotrolišu šiiti dobiti istu autonomiju koju sada uživaju Kurdi; raspodela prihoda od nafte; uloga žena i garancije za komplet ljudskih prava. Nikakvo čudo što sporazum nije mogao da bude postignut. Valja imati na umu da je Irak stvoren na ruševinama Otomanske imperije, nakon Prvog svetskog rata, i da nikad nije imao demokratsku vladavinu ili stvarni nacionalni identitet. Nikad nisu postojali ni interakcija ni slaganje između tri ključne grupe (šiita, sunita i Kurda).

Pod intezivnim američkim pritiskom pisci nacrta su sami sebi produžili rok za još nedelju dana, tačnije da do 22. avgusta završe nacrt. Insistiranjem da se nacrt kompletira na vreme, osudili smo Irak na neuspeh. Postoji nekoliko potencijalnih ishoda procesa izrade nacrta i nijedan nije dobar. Prva mogućnost jeste da, poštujući pravila privremenog ustava, parlament bude raspušten, da se održe novi izbori i sve Jovo nanovo. Tako nešto je neprihvatljivo, jer bi takav rasplet američka javnost doživela kao potvrdu da je Irak beznadežan slučaj. Druga je opcija da se prihvati novo produženje za kompletiranje nacrta, čime se otvaraju vrata za beskonačna odlaganja i razočarenje čitavog stanovništva. Treća je solucija da se na papir stavi uopšten nacrt, a da se o preostalim razlikama odlučuje kasnije. Po svemu sudeći, to je najverovatnija varijanta, koja bi kao rezultat imala dvosmislen ustav, podložan različitim interpretacijama svih triju strana. Mada će američka administracija to predstaviti kao "uspeh" koji otvara vrata za ratifikaciju ustava i nove parlamentarne izbore, to će u stvari samo odložiti neizbežne sudare zbog praktično svih fundamentalnih pitanja. Zapravo, to znači da će sudari izbijati u vreme kada će sposobnost spoljnih snaga da uguše nasilje i održe red i mir, biti značajno manje nego sada. Šanse za izbijanje građanskog rata, slom vlasti i umešanost regionalnih igrača kao što su Iran i Turska dramatično će porasti.
Poslednja je mogućnost da se pregovarači iz redova šiita i Kurda ipak sporazumeju da rade zajedno da bi usvojili ustav po svom ukusu, a bez sporazuma i podrške sunita. Iako je tako nešto tehnički moguće, gotovo je sto odsto sigurno da bi pobuna prerasala u građanski rat.

Na bezbednosnom frontu, pobunjenici izvode u proseku 65 individualnih napada dnevno, sa sve većim stepenom sofisticiranosti. Gubici američkih snaga rastu, ali je broj ubijenih nevinih iračkih civila daleko veći. Ocene broja iračkih ratnih žrtava veoma variraju. Procene nevladinih organizacija iz trećih zemalja kreću se oko 25.000, dok iračke organizacije tvrde da je brojka mnogo veća. Broj poginulih američkih vojnika dostigao je 1.900. Stalni napadi na šiitsku zajednicu povećavaju opasnost odmazde nad sunitima. Štaviše, broj pobunjenika koji su spremni da postanu bombaši samoubice stalno se povećava. Nema, takođe, sumnje da borba u Iraku obezbeđuje širok teren za obuku terorista i pomaže da se podstaknu slični akti širom sveta, kao što smo to videli u Londonu. Jedan je od problema što su i pobunjenici naučili istoriju i dobro znaju da ne moraju da nas pobede da bi preovladali: samo treba da prežive i da potraju duže od nas. Upravo su zato razgovor o povlačenju trupa i postavljanje rokova toliko kontraproduktivni.

Jedan od glavnih problema u okviru iračkog pitanja jeste da ga većina u svetu i dalje vidi kao isključivo američki problem. Ali to nije tako. Irak je sada središte i plodno tle za gajenje kulta fanatičnog islamskog terorizma čije mete nisu samo američki i britanski vojnici. Ako se nastavi dezintegracije Iraka a pobunjenici preovladaju - bar u meri da izazovu haos i građanski rat - svi ćemo biti gubitnici. To bi zauzvrat dalo obnovljeni podsticaj domaćim ćelijama terora koje počinju da se razvijaju u Evropi, Aziji i na Bliskom istoku. Bez obzira na to šta neko misli o uzrocima rata u Iraku, u interesu je svih da rezultat bude onaj koji pomaže da se obezbedi stabilnost i mir na Bliskom istoku.