Ko raste, opstaće

Nije dovoljno načelno opredeljenje za priključenje Srbije Evropskoj uniji (EU), već zemlja mora imati nacionalnu strategiju podizanja privredne konkurentnosti. Ovo je ključno mesto u rezmišljanjima urednika ekonomske publikacije “Mesečne analize i trendovi” (MAT) Stojana Stamenkovića, koja je jedan od najuglednijih srpskih ekonomista izneo u najnovijem broju “Ekonomist magazina”.

Po rečima jednog od najcenjenijih srpskih ekonomista, razvojna strategija ne sme se usredsrediti samo na podsticanje izvoznog sektora, jer je nužno snaženje ukupne konkurentnosti. Jednog dana će nam tržište EU biti unutrašnje tržište i tada će nam biti važnija kondicija cele ekonomije od propulzivnosti pojedinih grana ili preduzeća.

Ovaj ekonomski analitičar razloge za osmišljavanje nacionalne razvojne strategije ne nalazi samo u potrebi uključivanja u evropsko tržište, već nabraja još nekoliko bitnih razloga. Drugi razlog nudi se u niskom bruto domaćem proizvodu (BDP) i visokoj nezaposlenosti koja proizilazi iz njega. Treća stepenica su značajne unutrašnje i spoljne neravnoteže: deficit platnog bilansa od 15,5 odsto BDP-a i inflacija koja ponovo diže glavu. Slede eksterni i interni dugovi, čije je servisiranje nezamislivo bez podizanja investicione aktivnosti. I to je poenta Stamenkovićeve priče.

Sve uspešne zemlje u tranziciji, navodi Stojan Stamenković, podigle su učešće investicija u BDP na 25-30 odsto i sada su EU. Stoga je nužno da se i nivo investicija u Srbiji podigne sa sadašnjih oko 16 odsto, do 2009. ili 2010. podigne na najmanje 25 procenata BDP-a. To znači da bi dinamika investiranja morala da bude znatno brža od kretanja BDP: najmanje 16 odsto godišnje naspram nužnog rasta BDP od 5 odsto. Pri tome je izuzetno značajno da se aktiviraju domaći novčani potencijali, jer sadašnja investiciona aktivnost uglavnom počiva na stranim direktnim investicija, kreditima, donacijama koje jenjavaju i deviznim doznakama.

Potencijali privredno-sistemskog ambijenta nikako nisu iscrpljeni. Stojan Stamenković smatra da postoje dobri preduslovi u privrednosistemskim zakonima; neke propise ćemo morati menjati ili dorađivati, ali da je znatno nužnije da izvršimo prilagođavanje pravosudnog sistema koji je velika kočnica, upravo, za investicije.

Ključna tačka u Stamenkovićevim razmišljanjima je godišnji rast domaće privrede od 5 procenata godišnje. To je najniža tačka održivog razvoja - po tome se zaključci redakcija MAT-a razlikuje od onih do kojih su došli stručnjaci Svetske banke - jer je sve ispod tog nivoa porazno za prosperitet srpske ekonomije. Stopa rasta od 3 odsto godišnje - što u normalnim okolnostima nije zanemarljivo - nije dovoljna i ovaj ekonomski analitičar pravi dva moguća scenarija. Ako se investicije postave na nivo koji je potreban za održiv rast, onda je neminovno obaranje potrošnje. Konkretizujući taj zaključak, Stamenković zaključuje da bi potrošnja morala da, u četiri uzastopne godine, pada za po jedan procenat. To je uspela Mađarska, zato sada udeo izvoza u njenom BDP prelazi 60 odsto i potrošnja ima stabilan rast od 4 do 5 procenata, ali je takav rasplet u našim političkim okolnostima nemoguć.

Drugi scenario počiva na predpostavci da nema gušenja potrošnje, ali ni rasta investicija. U tom slučaju, imajući u vidu tehnološku zaostalost, usporava se rast BDP, nema prostora za bujanje izvoza, stopa servisiranja duga “juri” ka granici od 30 procenata BDP i preti katastrofa.

Zaključak je da godišnji rast BDP od 5 odsto nije nikakav optimum, već nužan nivo da bi se, uopšte, razmišljalo o nekom održivom ekonomskom razvoju. Postavlja se pitanje da li opšte stabilizacione mere, koje su kratkoročno efikasne, mogu da izazovu i neželjene efekte. Stojan Stamenković ukazuje na dve opasnosti: učinak uvođenja PDV-a je nesporan, ali je fiskalna disciplina dovela i do “isušivanja likvidnosti”. S druge strane, nastojanje Narodne banke Srbije (NBS) da ograniči količinu novca u opticaju izaziva “sterilizaciju” sterilizacije. Da bi ublažila pritisak na tržište NBS ulazi u tzv. repo operacije - povlači likvidni novac M1 (gotov novac i neoročeni depoziti) i smanjuje novčanu masu. Kako su rezerve privrede i stanovništva smeštene u devizama, onda se nedostatak likvidnosti nadomešta pretvaranjm deviznih zaliha u dinare. Ono što bi se izvuklo kroz “repo operacije” nadomeštano je prodajom deviza i konačni rezultat je bio na “nuli”. U zaključku, Stojan Stamenković naglašava da je reč o veoma ozbiljnom poslu, ali i da to ne čini donošenje razvojne strategije nepotrebnom.