NIS pečen za privatizaciju

Oštra monetarna politika može na kratak rok dati efikasne rezultate na planu obaranja inflacije, ali je pitanje da li je vredno toga da se planirana stopa rasta bruto domaćeg proizvoda u ovoj godini s 4,5 smanji na dva do tri posto i da se na tom nivou zadrži i narednih godina – upozorava u razgovoru za „Dnevnik“ naučni saradnik Ekonomskog instituta i urednik biltena „Mesečne analize i trendovi“ Stojan Stamenković.

On objašnjava da bi sa stopom rasta od dva do tri posto do kraja decenije, udeo potrošnje u bruto društvenom proizvodu morao četiri godine za redom da se smanjuje za po jedan procenat.

– Pri tome ne vidim da ova, niti bilo koja naredna vlada Srbije to politički može da izdrži, a takav scenario je i socijalno neizdrživ – kategoričan je Stamenković.
Zbog čega?
– Zato što bi dalje smanjenje ukupne potrošnje, a samim tim i standarda stanovništva, izazvalo socijalni bunt – ističe Stamenković. – Samo bi vlada sa stabilnom većinom u parlamentu bila u stanju to da uradi, jer bi u poslednjoj godini njenog mandata počeli da se osećaju pozitivni efekti. To, međutim, ne može da sprovede koaliciona manjinska vlada, u kojoj se stranke međusobno stalno uslovljavaju. Krajnji efekat takvog ponašanja je i pretvaranje državne svojine u partijsku, što je veoma loše i zato bi javna preduzeća i trebalo što pre privatizovati i praktično ih „izbiti“ iz ruku stranaka.

Dok se to ne uradi, i tajkuni će po svaku cenu želeti da se dokopaju vlasti. Oni će za to imati mnogo manje motiva kada se javna preduzeća privatizuju i uspostavi privredni sistem koji ne donosi profit ministrima i njima bliskim biznismenima. Ne mislim samo na profit od krađe ili korupcije, jer dovoljno je nekome obezbediti i neko diskreciono pravo, s obzirom na to da ono uvek može da se „usmerava“.

Nosi li takav scenario i dužničku krizu?
– Sa stopom rasta od dva do tri posto dužnička kriza je neizbežna. U tom slučaju će za servisiranje duga ići 30 odsto ukupnih izvoznih prihoda, a smatra se da je kritična stopa servisiranja duga 25 odsto. Pri tome nije isto da li će ta stopa biti veća od 25 odsto u jednoj ili četiri godine zaredom.

Uz to, ako obaveze za otplatu glavnice i kamata u nekoj godini za jednu-dve milijarde dolara prevaziđu priraštaj bruto domaćeg proizvoda u toj godini, onda to nameće i jako potiskivanje domaće tražnje i potrošnje. Samo bi vrlo čvrsta i kredibilna vlada bila u stanju da u takvoj situaciji održi stvari pod kontrolom. Srbiju bi ovaj pesimistički scenario učinio nepodobnom za strana ulaganja, a to je izuzetno važno, jer bi strani investitori, ako budu imali poverenje, deo svojih potraživanja, kada ona dospeju za naplatu, mogli da konvertuju u vlasništvo u domaćim preduzećima.

Zato do kraja decenije po svaku cenu moramo da održimo prosečnu stopu rasta od pet posto, s tim što bi bilo još bolje da se pri kraju ovog perioda godišnje stope rasta popnu na šest do sedam posto. U takvom scenariju, posle ove godine, u kojoj nema prostora za rast potrošnje, mogli bismo u početku da udeo potrošnje u bruto domaćem proizvodu povećamo za dva, a kasnije možda i za četiri posto. U suprotnom, niko neće dozvoliti da preko deficita u platnom bilansu trošimo znatno više od bruto domaćeg proizvoda. Vlada je ove godine počela da povlači neke mere, kao što je prelazak s budžetskog deficita na suficit, ali to još nije dovoljno.

Neki ekonomisti nisu oduševljeni što ćemo ovu godinu završiti s viškom u državnoj kasi?
– Iako se ne može zanemariti dejstvo spoljnih faktora, u Srbiji je inflaciju prevashodno pokrenula visoka domaća tražnja, odnosno previsoka potrošnja. Zato će najveći ekonomski izazov za Vladu u drugom polugođu biti da savladava inflaciju a da time ne ugrozi privredni rast, a zaključci, do kojih smo došli poklapaju se s dijagnozom MMF-a, za koji su visoka inflacija i spoljnotrgovinski deficit dva najveća problema. Ja sam se od početka zalagao za to i da se višak novca imobiliše na računu Trezora i praktično pretvori u neki vid štednje. To je dobar potez, koji je izgleda i deo dogovora s MMF-om, ali je od samog suficita u budžetu mnogo važnije da se ukupna potrošnja smanji.

Da li fiskalno prilagođavanje podrazumeva i restrukturiranje javnih preduzeća?
– Naravno, jer čak i kada se u njih investira, to se ne čini na najbolji način. Za razliku od nekih, mislim da je dobro što se priprema privatizacija NIS-a. Od početka sam bio protiv monopola NIS-a, a nedavni interventni uvoz derivata nas je vratio 20–30 godina unazad, kada je država tako vodila ekonomsku politiku i kada je umesto tržišta regulisala snabdevanje. Posle uvođenja PDV-a i fiskalnih kasa, monopol NIS-a ne može više da se brani tvrdnjama da se na taj način sprečava izbegavanje poreza.

Pravi motiv je da taj monopol želi nekome da se proda, a to je slaba strategija, kao i tvrdnje da NIS najpre treba restrukturirati, pa tek onda prodati. Pa, da li bi neko krečio stan koji hoće da proda i pri tome već ima kupca? Tim pre što će ga verovatno novi vlasnik ionako okrečiti po svome. Zato ne pije vodu priča da neka preduzeća prvo treba restrukturirati, a tek onda privatizovati. Uostalom, slušamo je već godinama, a kamo sreće da je model, primenjen na četiri velike banke, primenjen i na neka velika preduzeća na koja su potrošene milijarde dinara budžetskih subvencija, i to samo da bi se sačuvao socijalni mir.

Ona su sada nesposobnija za prodaju nego pre navodnog restrukturiranja. Samo u EPS-u bi, zbog strateškog značaja, država trebalo da zadrži kontrolu i neki oblik vlasništva. Možda bi zbog domaćih izvorišta nafte trebalo da zadržimo bar jednu rafineriju. Lično bih voleo da vidim „Šelove“ natpise i na našim pumpama.

A šta će biti sa zaposlenima, jer većina radnika se plaši da će posle privatizacije ostati bez posla?
– Svuda se broj zaposlenih mora svesti na optimalni nivo. Kada se Srbija 1997. malo otvorila i prodala „Telekom“, jedna međunarodna konsultantska kuća je dovela predstavnika „Hjundaija“, koji je bio zainteresovan da uđe u „Zastavu“ s namerom da u prvoj godini proizvedu 20.000, a u narednih pet da proizvodnju prošire na 100.000 automobila i da ovde bude njihova baza za Evropu.

Uslov je bio poseban račun i da u fabrici ostane 2.000 radnika. Naši su to odbili, oni otišli i otvorili firmu na drugom mestu, a u „Zastavi“ još uvek postoji višak slabo plaćenih radnika. Drugi primer je „Sartid“, gde se sve naglavačke, ali nabolje, promenilo posle dolaska „US stila“. Od para koje će se sliti u budžet prodajom nekog preduzeća mnogo je važnije da novi vlasnik investira, donese savremenu tehnologiju, znanje i tržište.