Lov na pravu ljubav

„Začaravanje“ nije ljubavni roman, nije roman koji nudi jeftine životne poruke i pobude kako treba živeti da bi bio uspešan, „Začaravanje“ nije roman o seksu, o sitnim dušama, o usamljenicima, o ženama koje drže dijete da bi bile lepe. Na pitanje a o čemu jeste, mlada spisateljica Mina Miljković, čiji je roman „Začaravanje“ upravo objavljen u izdanju „Samizdata B92“, kaže da je njen novi roman „putovanje kroz svet književnosti koji su za sebe izgradile dve prijateljice i on dokazuje kako se od pročitanih knjiga može živeti“.

Ko je Jagoda?

- Ona je obična Beograđanka, žena u zrelim godinama koja se ponaša kao devojka, razmišlja, sanjari i živi kao devojka. I to zahvaljujući književnosti. Jagodin život se, naime, zahuktava kada se njen stvarni život preplete sa njenim paralelnim životom u književnosti, praveći joj totalnu zbrku. Već na prvim stranicama knjige Jagoda i njena prijateljica Sofija kreću u pohod na sveti gral - običnog čoveka, pravu ljubav. Njihovo putovanje ne bi bilo neobično da one već nisu našle svoje prave ljubavi. Međutim, ne može se ni zamisliti koliko će se ova ljubavna priča iskomplikovati kad se pored njihovih muževa u nju uključe pisci sa polica biblioteke, junaci iz književnosti i preminula baka sa svojom misterioznom ljubavi.

Na koji način se junaci iz literature „transportuju“ u Jagodin život?

- Jagoda čita knjige iz biblioteke nasleđene od svoje bake. Ona ima veliku sreću, za razliku od većine ljudi, nasledila je biblioteku, nije, znači, morala da troši godine i godine, pronalazeći knjige koje voli. Ona je zapravo trebalo samo da sedne naspram tih knjiga i začaravanje je moglo da počne. Jedna od teza koje se provlače u mom romanu jeste i ta da je književnost već odavno napisana i samo se sada stare knjige doštampavaju za nove generacije. Ako se za tu količinu zakači neka nova, dobro je, ako ne, neće se ni primetiti.

Živite u Srbiji danas i to se ne odražava na zbivanja koja roman prati?

- Moj roman je sanjarenje o nekom drugom paralelnom svetu. Ja sam ponosna što on može da se čita u bilo kom delu sveta, što bismo na osnovu svih tih junaka romana kojih ima mnogo mogli da otvorimo milijardu tema. Henri Miler i Anais Nin tek nemaju veze sa ovim Beogradom i Srbijom danas, nema ni Madam Šoša iz „Čarobnog brega“ Tomasa Mana ili Lidija iz Saramagovag romana. Svi oni otvaraju velike priče, a na čitaocu je da odabere koja je za njega bitna. Književnost, po mom mišljenju, ne treba da ima velike veze sa stvarnošću.

Da li je pisanje promenili vaš život ili to tek očekujete?

- Moj privatni život se nije promenio i dalje sam profesor književnosti koji piše. Bila bih najsrećnija na svetu kada bi u Srbiji moglo da se živi od pisanja i kada ne bih morala ništa drugo da radim.

Džoan Rouling, na primer, lepo živi od pisanja.

- Zato što piše na engleskom. Setimo se kakve je fenomenalne romane i priče napisao Pekić. Da je pisao na engleskom jeziku, sigurno bi prema svakoj njegovoj knjizi već bio snimljen po jedan film, „Atlantida“, „Besnilo“ na primer, to bi mogli da budu vrhunski filmovi, ali su napisani na srpskom a ne na engleskom.

Zašto ste naslov preuzeli baš iz pesme Branka Miljkovića?

- Branko Miljković je duhovni muž jedne moje junakinje Dragojle. Tokom jedne večere svi junaci razmenjuju stihove kao svoje misli i osećanja. Na neki način reč je o konceptu po kome se poezijom može razgovarati. Nije potrebno umetati ništa osim stihova.

Promenili ste izdavača, zašto?

- Ja sam svoj roman poslala elektronskom poštom urednici „Samizdata“ Tanji Petrović sa predubeđenjem da ga, ako ga i pročita, neće objaviti. Ne zato što nije dobar, već zato što sam mislila da oni neće objaviti ništa domaće što nema veze sa politikom, sa Srbijom i dešavanjima devedesetih. Međutim, ništa lakše mi se u životu nije dogodilo od objavljivanja romana.

Za razliku od većine savremenih domaćih pisaca, vaši junaci imaju sasvim obična domaća imena.

- Dosta je bilo Žoržova, Džonova i sličnih imena kojih je dovoljno na onim jezicima kojima pripadaju. Savim sam zadovoljna Darinkom, Jagodom i sličnim imenima.