Veliki glumac, ne Radovan ili Ibi

Petar Kralj, Radmilovićev kolega, drug, kućni prijatelj... Poslednjih deset godina Zoranovog života stanovali su gotovo zajedno - u istoj zgradi. Glumili su u mnogo zajedničkih projekata. Pokrenuli su nekada veoma gledanu emisiju "Selom u pohode" u kojoj su glumci, književnici i slikari autobusom iz Beograda kretali put Čačka, Kraljeva, Kragujevca...

- Zoki se setio da bi bilo zanimljivo da obiđemo malo meštane u provinciji. Sećam se tog oronulog autobusa kojim smo putovali. Kretao je ispred Skupštine... Zoran Radmilović je uopšte neiscrpna tema. Doživljavam ga kao specifičnu ličnost sa kojom sam imao sreće i da radim i da se družim. Nije on imao mnogo prijatelja - kaže Petar Kralj.

Prijatelj iz zavičaja

Imao je jednog iz Zaječara, Miku Šćekića. Sa njim je bio u stanju da razgovara u dva-tri sata noću telefonom po dva tri-sata. Da se smeju i ko zna o čemu pričaju. On je tvrdio da je taj Mika njegova inspiracija. Ta vrsta duha koju je Mika posedovao ga je podsticala. Mika ga je zvao Nosonja i stalno je govorio: "Šta je sa onim čudom od nosa?", ili "Šta radi ono čudo od nosa?". Zoran je, od Mike, prihvatao sve vrste viceva. Umeo je običnu situaciju da izvrne u apsurd.

Nedavno sam bio u Kapetan Mišinom zdanju. Setio sam se 1969. godine. Studenti su štrajkovali zbog lošeg tretmana rudara u Kaknju. U dvorištu ima jedna soba gde su sedeli, održavali konferencije za štampu i štrajkovali glađu. Zoran im se pridružio i sa njima 48 sati štrajkovao glađu. Išli smo da ih obilazimo. Posle su nas zvali na raznorazna saslušanja. Na kraju sudija nije znao šta će, pa je napisao - išli su iz znatiželje.

Oktobarska nagrada

Kada je dobio Oktobarsku nagradu za Molijera, bio je nezadovoljan. Mislim da je smatrao da je tu nagradu trebalo da dobije za nešto drugo, ranije. Zaboravio ju je ispod stola u Srpskoj kafani. Pronašao ju je šef i doneo u Atelje. Zoran ju je kasnije držao u svojoj kuhinji zakucanu za zid ekserom iznad stola. Tako da je diploma Oktobarske nagrade visila unatraške. Sedmojulsku nagradu je dobio u bolnici, 20 dana pre nego što je umro.

Sam sebe je prisiljavao da bude kontraš. Da nikada ne ide niz dlaku. Da se u pozorištu ne povinuje ni malograđanskom načinu mišljenja, ni navikama. Uspevao je uvek da udara kontru i ismeva ono što svi smatraju opšteprihvaćenim.

Nije nam pričao da piše pesme. Samo ponekad, u njegovoj kući, umeo je da nam odrecituje ili pročita, onako uzgred, ponešto što je zapisao. Imao je jednu sobu koju je zvao radnička soba i tu niko nije smeo da ulazi. Voleo je da bude pomalo neobičan. Pravio je neke njemu svojstvene specijalitete. Na primer - kajgana od jednog jajeta za nas četvoro. Pozivao nas je na te njegove gozbe... Morali smo to onda da jedemo polako, sa malim viljuščicama, mrvicu po mrvicu...

Predstava u kafani

Bilo je mnogo stvari samo njemu svojstvenih. Svraćali smo u neki bife kod Kalenića. Neki gost je jednom, oko deset sati uveče, razbio izlog. Zaposleni, one žene, morali su da čekaju da dođe policija na uviđaj. On je njima glumio, peo se na sto, pravio predstavu... Onako iz svoje neke potrebe da zabavlja. Imao je običaj da, kada ispriča neki vic i neko se nasmeje, kaže: "Šta se smejete? Ja sam to sebi ispričao. Šta vi imate da se smejete?"

Profesionalac

Osim kada je tumačio Radovana i Ibija, u svim drugim predstavama bio je strog i tačan - uzorno precizan. Jednom u Ibiju, Taško i ja smo igrali šah i sekund kasnili na jednu scenu. On nas je tužio. Posle smo izašli na tabli...

Govorio je da je glumac mozaična ličnost. To je tačno, a takav je on bio, dobrim delom, i u životu. Ponekad je bio u stanju da sve izokrene, a u drugim prilikama da zapne veoma ozbiljno. Kao otac, bio je nežan. Nije "Radovan Treći" bio ono što je on mislio o pozorištu, niti ono što je on želeo u pozorištu. Radovan je bio jedna od igračaka, jer on je pozorište zaista shvatao gotovo sudbinski ozbiljno. Čitava njegova sudbina je takva da nema tu nešto mnogo smešnih stvari - mada ga ove novije generacije pamte kao Radovana Trećeg. LJudima je lakše da ga tako gledaju, ali nije on bio samo Radovan Treći, nego veliki glumac.

Uradio je ono što je želeo

Detinjstvo i osnovna škola "zadesili" su ga tokom Drugog svetskog rata. Na samom početku, 1941. godine, oca Momčila, sudiju iz Zaječara, odveli su u zarobljeništvo. Ostao je, kao jedina muška glava u porodici, sam sa sestrom Mirom i majkom LJubicom. Prisećajući se tih dana detinjstva, prvih nestašluka, daljeg školovanja u Beogradu i Zoranove odluke da upiše glumu, za Glas govori njegova sestra Mira Vicković:

- Bio je odličan učenik. Uvek je imao dobru memoriju. Kao i kasnije, kada je počeo da se bavi glumom - retko je uloge učio kod kuće. Pamtio je na probama. U pubertetu, tada se već otac vratio iz zarobljeništva, malo je popustio u školi. Počeo je da svira gitaru, izlazi sa društvom, bavi se sportom...

Kao sin i brat

Bio je jako nežan i dobar sin i brat. Nije bio taj koji kaže - ja te volim, ali je bio toliko brižan i kao mali, kada oca nije bilo tu, smatrao je da je naš zaštitnik. Majka je, sećam se, često posle podne odlazila kod sestre. Stanovala je malo dalje od nas, a on, iako je imao svega desetak godina, uvek je odlazio po nju - da se ne vraća sama.

Bio je jako radoznalo dete. Sve ga je interesovalo. Nekako mu je sve i polazilo za rukom. Sećam se skijanja. Dobio je iz Nemačke skije od našeg kuma. Bio je lekar, Nemac. Skijao se sa Kraljevca, brda pored Zaječara. Vozio je bicikl, rolšue, plivao, igrao košarku...

Protivnik glume...

Išli smo često sa roditeljima u pozorište. Zaječarsko pozorište, koje se sada zove po njemu, i onda je postojalo. Roditelji su bili ti koji su nas zainteresovali za pozorište. Prvi put se ozbiljnije zainteresovao za glumu u gimnaziji. Odnosno u trenutku kada je morao da se odluči u koju sekciju će da se upiše. Bila je likovna, literarna, glumačka... Milan Srdoč je vodio glumačku sekciju. Režirao je neku predstavu, mislim da se zvala "Odrpanci". Tada je Zoran prvi put igrao. Kada je završio gimnaziju otac je insistirao da studira prava. Da nasledi njegovu kancelariju. Zoranu je u glavi već bila gluma...

Na glumu se tada gledalo drugačije. Otac je bio krut, ozbiljan čovek. Kao mali je prešao Albaniju, u Francuskoj je završio fakultet. Verovao je samo u nešto određeno, sigurno. Zato je od Zorana tražio da završi prava i govorio mu: "Ma otkud ti znaš da si talentovan?". Zoran je upisao prava. Mučio se govoreći da mu je to suvoparno, da ne može on to. Kada je i otac to shvatio rekao mu je da ide da upiše bilo šta, samo ne glumu. Upisao je arhitekturu. Zadržao se tu oko godinu, dve dana. Onda je prešao na engleski.
... častio ceo Zaječar

Stanovali smo na Vračaru. Samo sam ja znala da je počeo da odlazi u KUD "Božidar Adžija". Potom u KUD "Lola". Tamo je radila Soja Jovanović. Ona je insistirala da konkuriše na Akademiju. Od 200 prijavljenih primili su 20. I njega. Tek tada je napisao pismo ocu, rekavši mu: "Ja sam ipak uradio ono što sam želeo. Moj život je na daskama". Kasnije se smejao tome što je napisao - moj život je na daskama.

Počeo je i da igra. Ubrzo je za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" dobio Sterijinu nagradu. Otac je posle toliko bio oduševljen I srećan. Za Zoranovog "Steriju" častio je ceo Zaječar. Nakon toga je redovno dolazio u Beograd na predstave. Za razliku od majke, za koju je njen sin uvek bio najbolji, otac je umeo i kritički da gleda. Shvatio je da je to Zoranov pravi poziv i da ne bi bio srećan kao pravnik.

Pesme

Ima pesama koje je pisao u bolnici kada je operisao meniskus, potom kamen u bubregu. To je sve bilo negde u periodu od sedamdeset i neke do 1985. godine. On nikada nama nije ni pokazivao ni čitao pesme. Niti je on to želeo da objavljuje. Posle njegove smrti našli smo te pesme. Kasnije, svi koji su pisali o njemu, želeli su da pročitaju pesme. I javno su čitane, hvalili ih i kritičari... Ali to je Zoran pisao samo za svoju dušu. Nikada nije voleo da bude atrakcija...

Koliko su samo ljudi gledali njegove predstave. A kada smo mu posle predstave govorili da je bio dobar, odmahivao je rukom odgovarajući: "Nemoj, molim te, to da mi govoriš". Nikada nije voleo da ga hvale. Pogotovo ne mi iz porodice. Uvek smo se smejali kada je odgovarao: "Za moju majku sam ja uvek najbolji". Sećam se, kod mene su u preduzeće dolazile nepoznate devojke koje su znale da tu radim i molile me da ih upoznam sa bratom. On se smejao. Bio je, što se kaže, narodni čovek, skroman. NJemu je gluma bila život. Ali nikada nije pričao o glumi, predstavama, kako je i gde glumio. O tome je pričao sa kolegama u pozorišnom bifeu.