Većina žrtava i dalje bez imena

Lokalni forenzicki timovi pokusavaju da tela zrtava vrate ozaloscenim porodicama. Od gubitka voljene osobe mozda je jedino gore ziveti bez saznanja da li je nestali clan porodice ziv ili mrtav.

Dugo nakon sto su srpske snage osvojile muslimansku enklavu u Srebrenici, zene koje su u masakru izgubile sinove, muzeve, bracu i oceve nadale su se da su oni mozda jos u srpskim zatvorima, ili se kriju negde na srpskoj teritoriji.

Medjutim, deset godina kasnije, zene su prihvatile cinjenicu da su 8.000 muskaraca i decaka koji su nestali posle napada u julu 1995 mrtvi. Sada zene iz Srebrenice imaju samo jos jednu nadu – da pronadju ostatke nestalih muskaraca.

“Moj najveci strah je da nikada necu pronaci svoje dete”, izjavila je Sabaheta Fejzic, stara 49 godina, koja je u masakru izgubila sina i muza. “Bojim se da nikada necu imati grob na koji mogu da odem i da nikada necu saznati kako su ga ubili.”

Sabaheta Fejzic, koja je radila kao upravnik u fabrici cinka u Srebrenici, sada zivi sa majkom u Sarajevu i provodi vreme radeci po kuci, kuvajuci, gledajuci TV sapunice i citajuci sve tekstove o Srebrenici do kojih dodje. Jedina uteha joj je to što svakog radnog dana odlazi u skromnu kancelariju Majki Srebrenice u Sarajevu i tamo trazi podrsku zena koje dele njenu sudbinu.

“Jedna drugoj dajemo snagu volje da nastavimo ka nasem cilju – da pronadjemo nestale i da ih sahranimo”, kaze njena prijateljica, Zumra Sehomirovic, ciji se muz Omer takodje nalazi na listi nestalih.

Da su muskarci i decaci koji su pobijeni u Srebrenici ostavljeni tamo gde su ubijeni, identifikacija njihovih leseva ne bi bila tako teska.

Nakon sto su ih pobile, srpske jedinice su hiljade leseva sahranile u masovne grobnice. Ali, u sedmicama i mesecima koji su usledili, srpske snage su pokusale da sakriju svoja dela od inostranih posmatraca tako sto su otkopavale grobnice i premestale tela.

Lesevi koji su se vec raspadali buldozerima su vadjeni iz grobnica i tovareni na kamione, da bi ih transportovali do takozvanih “sekundarnih grobnica”.

Ova operacija prikrivanja je otkrivena, ali zbog toga je prezivelima iz Srebrenice gotovo nemoguce da identifikuju tela svojih voljenih. Buldozerima su lesevi pretvoreni u gomile delova tela, koje su onda ponovo sahranjivane na nekoliko lokacija sirom Republike Srpske.

Ipak, Komisija za nestala lica Bosne objavila je da namerava da otkrije ime svakog skrivenog, iskidanog i razbacanog skeleta u ovim grobnicama. Oni koji budu identifikovani pre godisnjice masakra u Srebrenici 11. jula bice sahranjeni u Potocarima.

Proces je mucan i traumatican. Murat Hurtic, koji predstavlja komisiju u Tuzli, otvorio je 68 masovnih grobnica. “Zivimo neobican zivot. Traumatican. Ali radimo to zato sto moramo”, izjavio je.

Hurtic nas je odveo do vestackog jezera Petkovici, gde su postrojene i streljane stotine ljudi. Cuvari nas teraju, ali Hurtic ne obraca paznju i nastavlja da prati trag mrtvih koji su izvadjeni iz jezera i preneti vijugavim planinskim putem do sela Liplja.

“U ovom selu tri grobnice sadrze pomesane ostatke vise od hiljadu ljudi”, kaze on. “U prvoj grobnici je bilo oko 240 tela. Kada sam stigao, nasli smo lobanje i kosti na samoj povrsini – nisu ih dobro sakrili. Sve grobnice su se nalazile u bosnjackim selima koja su potpuno unistena. Mislili su da tu niko nece gledati.”

Ali sada se vracaju. Covek koji nadgleda potragu je Amor Masevic, sef komisije.

“Za svaku primarnu grobnicu postoji cetiri ili pet sekundarnih, i tako su tela podeljena”, izjavio je. “Delovi jednog tela mogu biti razbacani po citavoj Bosni, pa smo se nasli pred dilemom: ponekad pronadjemo samo neciju podlakticu i cak ako znamo cija je nemamo hrabrosti da kazemo porodici: 'Pronasli smo vaseg sina'.

“Kako mozete reci majci da ste joj nasli sina, ako imate samo podlakticu?”

Masovic uzdise: “Nazalost, smrt ne ceka da pronadjemo nestale. Ne prodje ni dan a da neko iz enklava ne umre pre nego sto su nestali clanovi porodice pronadjeni. Razgovarali smo o tome i dogovorili se da porodicu obavestimo da je nestali pronadjen ako nadjemo bar 50 procenata tela.”

Izuzetan zadatak “sastavljanja” i identifikovanja skeleta mora se obavljati i uz ovakve eticke dileme. Kada komisija pronadje grobnicu, obavi ekshumaciju i autopsije, ostaci se prosledjuju centrima koje vodi Medjunarodna komisija za nestala lica, ICMP.

Prvi od ovih centara, Podrinjski projekat za identifikaciju u Tuzli, nalazi se u blizini tunela ukopanog u brdo. U tunelu se nalaze desetine hiljada vreca sa telima prikupljanim tokom rata iz citave Bosne. Vecina tela iz Srebrenice nalazi se u aneksu. Tela su visoko naslagana na police. Redovi aluminjumskih stalaza nose bele vrece sa telima i smedje vrece sa licnim stvarima.

Police su sada pune i vrece se slazu na podove. Tu je viljuskar spreman da podigne nova tela. Ovde se nalazi 4.000 vreca koje su podeljene u tri kategorije. Zlatan Sabanovic, menadzer ICMP programa u Tuzli, objasnjava: “U prvoj kategoriji su vrece koje sadrze kompletna ili relativno kompletna tela. U drugoj su vrece sa nekoliko delova tela koji pripadaju jednoj osobi. U trecoj su vrece koje sadrze pomesane delove tela – u jednoj veci mogu biti delovi tela i deset razlicitih lica.”

U jednoj manjoj sobi nalaze se upecatljive uspomene na masakr: licne stvari pronadjene na “putu smrti” od Potocara do mesta egzekucije. Srebrni dzepni sat, fotografije dece, nemacke marke i austrijski silinzi, boce za vodu.

Kada se delovi tela zrtve jednom prikupe, odnose se u pogrebni centar u malom industrijskom gradu Lukavcu, koji je poznat kao centar za sastavljanje. Ovde kanadski forenzicki antropolog Ceril Kacmarzik predvodi tim koji sastavlja skelete.

Boravak na ovom mestu je mucan, ali tu vas obuzima i nesvakidasnji osecaj svrhe. Prva stanica je zona za ciscenje kostiju. Ovde Meho Islam vadi kosti iz vreca punih blata, prebira po prljavstini i talogu da bi proverio da li je svaki deo pronadjen (“Narocito je dobar u pronalazenju zuba”, kaze Kacmarzik). Svaka kost se potom pere i pazljivo odlaze.

Na spratu je velika prostorija u kojoj se skeleti sastavljaju. Na stolovima i komadima smedjeg papira na podu leze redovi skeleta u razlicitim fazama sastavljanja. Neke cini samo nekoliko kostiju, neki su gotovo zavrseni.

Lobanja, podlaktica, noga, deo grudnog kosa – polako i uz veliki trud, tim antropologa koji predvodi Ceril Kacmarzik radi na svom zadatku.

“U ovoj grupi kostiju imamo najmanje troje ljudi”, kaze Kacmarzik, obilazeci prostoriju. “Ovde imamo veoma mladu osobu, verovatno 16 godina ili manje, imamo koleno, i to je sve.”

Na podu lezi kompletiran skelet. “U ovom slucaju nemamo rodjaka”, kaze Kacmarzik, “nema uzorka krvi. Sastavili smo ga jos 2003. i vreme mu je da ide odavde. Definitivno nam je potrebno da vise ljudi da uzorke krvi. Na ovom stolu je jos jedan skelet koji smo sastavili jos u februaru 2002, ali za njega nemamo ime, niko ga ne trazi.”

Treca faza procesa obavlja se nazad u Tuzli u Odeljenju za koordinaciju identifikacije. U pocetku su u projektu identifikacije koriscene klasicne forenzicke antropoloske i patoloske metode. Onda je 1998. godine zapocet revolucionarni eksperiment u resavanju postkonfliktnih situacija: DNK testiranje kostiju i uzoraka krvi da bi se preziveli clanovi porodica povezali sa ostacima mrtvih.

U pocetku su uzorci delova tela otpremani u inostranstvo u laboratorije u Americi, Poljskoj i Engleskoj. Ali ovakav postupak se pokazao kao spor i skup, a na rezultate se cekalo mesecima. Tako je 2000. godine ICMP otpoceo sopstveni projekat DNK testiranja u Bosni. Doslo je do dramaticnog porasta broja identifikacija – 1997. godine bilo je samo sedam uspesnih identifikacija, 1998. godine 20, a 2002. 518, 2003. 490 i prosle godine 534.

Uzorci kostiju stizu u centar u kesama. Tu se mere, ciste, smestaju u epruvete, daje im se bar kod i odredjuje DNK profil. Zatim se porede sa bazom podataka uzoraka krvi koje su dali rodjaci. Tu se utvrdjuju poklapanja i porodicama se konacno vracaju njihovi mrtvi.

Za sada se procenjuje da nestalih ima 7.789, ali Katrin Bomberger, sef ICMP za Bosnu, kaze: “Sigurno ih ima vise. Mislim da cemo doci do brojke koja je blize 8.500.”

Dana 11. jula, 570 identifikovanih zrtava masakra u Srebrenici bice pokopani u Potocarima. Cetrdeset sedam njih su decaci.

Davanje imena ovim lesevima je bolan i tezak proces, ali Katrin Bomberger i dalje ima pozitivan stav prema svom poslu. “Sve sto ovde radimo sasvim je novo i ogromnih je razmera”, kaze ona. “Postojanje tribunala za ratne zlocine koji se bavi masovnim grobnicama predstavlja novost. Ali organizovanje paralelnog sistema koji ce se baviti masovnim grobnicama u cilju dolazenja do istine – i konacno pravde – u drustvu kojem je to neophodno, to predstavlja put u nepoznato. Ovo sto radimo potpuno je jedinstveno.”

Sabaheti Fejzic, Zumri Sehomirovic i hiljadama drugih zena iz Srebrenice koje ne znaju sta se dogodilo sa njihovim nestalim muskarcima, ovo putovanje u nepoznato moglo bi doneti unutrasnji mir za kojim tako dugo tragaju.

Priča jednog od preživelih

Mevludin Oric, star 35 godna, jedan je od malobrojnih ljudi koji su preziveli zarobljavanje od strane srpskih snaga posle zauzimanja Srebrenice pre deset godina.

Ovaj bolesljivi, suvonjavi covek, koji pokusava da ponovo izgradi zivot posle iskustva koje ga je zauvek obelezilo, nedavno je u svom siromasnom stanu na periferiji Sarajeva ispricao svoju pricu za Izvestaj o balkanskoj krizi.

Oric je rodjen u Srebrenici, ali kada je grad na pocetku rata odsecen, zatekao se u Tuzli. Njegova supruga i tek rodjena cerka jos su bile u Srebrenici, pa je Oric nekoliko dana pesacio kroz neprijateljsku teritoriju da bi stigao do Srebrenice.

Za vreme opsade grada bio je pripadnik Bosanske armije rasporedjen na mesto nosaca municije.

Kada je grad pao, Mevludin je bio u grupi onih koji su odlucili da se ne predaju srpskim snagama koje su odvajale muskarce od zena i dece, pa se prikljucio koloni muskaraca koji su pokusali da kroz bosanske sume pronadju put do teritorije koju je kontrolisala bosanska vlada. Njihov put je danas poznat kao “put smrti”, a Oriceva prica pokazuje zasto.

Kolona od nekoliko hiljada ljudi sporo je napredovala na putu od Srebrenice prema Tuzli, rutom koju je Oric dobro upoznao za vreme rata. Ali, kada su prisli selu Konjevic Polje, opkolile su ih srpske snage.

Nisu imali izbora osim da se predaju. “Niko od nas nije imao oruzje i zarobili su nas,” rekao je Oric.

Oric je prvo autobusom bio prebacen u zloglasno skladiste u Kravici gde je oko 1000 muskaraca i decaka ubrzo ubijeno. Skladiste je bilo prepuno, kaze Oric, pa su preostali ljudi smesteni na “polje puno zarobljenika koji su sedeli na zemlji i drzali ruke iza glava”.

Autobus, kojem se u medjuvremenu prikljucio konvoj drugih vozila, nastavio je za Bratunac, do skole “Vuk Karadzic”, mesta masakra Muslimana 1992. godine.

“Iz skole su se culi krici i pucnji. Nismo mogli stati unutra. Rekli su nam da cekamo u autobusu posto nema mesta. Molio sam se da svane i da krenemo dalje”, kaze Oric.

Konvoj se zaputio na sever, prosao je kroz Zvornik u dolini, i onda skrenuo sa glavnog puta. Tada je Oric posumnjao da ce on i svi drugi zarobljenici biti pobijeni.

Pet autobusa i sest kamiona punih ljudi stigli su u skolu u selu Grbavici, gde su ih zatvorili u gimnasticku salu.

“Bilo je tako vruce da su ljudi padali u nesvest. Dali su nam vodu, ali posto smo se potukli oko nje, voda se prosula, a neki su je lizali sa poda”, rekao je.

Onda je u gimnasticku salu usao licno general Ratko Mladic, “smejuci se sa svojim telohraniteljima”, i obavetio nas da cemo biti prebaceni u logor.

Izabrana su dvojica zarobljenika koji su postavljeni kraj vrata da vezuju oci drugima pre nego sto bi ih povedu nazad prema autobusima i kamionima. Oric je bio u sestom kamionu, zajedno sa svojim sinovcem Harisom.

“Drzali smo se blizu jedan drugog, ako nas odvedu u logor da budemo zajedno”, rekao je Oric.

Srpski vojnici su izveli ljude napolje i naredili im da se postroje.

“Znao sam sta se sprema. Video sam tela na zemlji. Repetirali su svoje oruzje. Uhvatio sam Harisa za ruku. On je pitao, 'hoce li nas ubiti?' Rekao sam da nece. Onda su poceli da pucaju. Haris je bio pogodjen. Ja sam ga drzao kada su ga pogodili i obojica smo pali. Mene nista nije pogodilo. Samo sam se bacio na zemlju. Moj sinovac je zadrhtao i umro na meni”, kaze Oric.

Licem okrenut zemlji Oric je ostao da lezi na istom mestu do kraja dana.

“Kada su zavrsili s pucanjem, vratili su se da dovedu druge. Stalno su dovodili nove grupe ljudi. Cuo sam krike i molbe, ali oni su i dalje pucali. To je trajalo citav dan”, priseca se on.

U jednom trenutku, srpski vojnici su poceli da pucaju u glavu svim mrtvim i polumrtvim ljudima, ali Orica su nekako zaobisli.

Neko vreme nije bio pri svesti. Kada se probudio, bio je mrak i pocinjala je da pada kisa.

I dalje lezeci ispod tela svog sinovca, Oric je pomerio povez sa ociju i video svetla buldozera koji su vec kopali masovne grobnice.

“Do tada su cetnici (bosnjacka rec za srpske ekstremiste) vec bili umorni i pijani i pucali su pri svetlu buldozera. Prilazili su onima koji su bili ranjeni i igrali se s njima. 'Jesi li ziv?' pitali bi, a ako bi covek rekao, 'Jesam', pucali bi i ponovo pitali, 'Jesi li ziv?' Ako bi ovaj ponovo odgovorio ponovo bi pucali”, kaze Oric.

Kada su svetla konacno ugasena, Oric se izvukao ispod svog sinovca. Uspravio se i nasao na polju prekrivenom lesevima.

“Svuda ih je bilo, dokle god se moglo videti”, izjavio je. U tom trenutku mogao je samo da place. “Nisam mogao da se zaustavim”, seca se.

Na svoje zaprepascenje, video je jos jednog coveka kako ustaje.

“Mislio sam da sanjam, da mi se prividja”, rekao je. “Posao sam ka njemu; morao sam da gazim po telima – nije bilo ni parceta zemlje koja nije bila pokrivena lesevima. Zagrlio sam ga i poljubio.”

Drugi preziveli bio je Hurem Suljic. Bio je povredjen i jedva je bio u stanju da hoda. Zajedno, Oric i Suljic su peske stigli do Tuzle, mnogo puta za dlaku izbegavajuci zasede i smrt. Njihovo putovanje do teritorije vlade Bosne trajalo je 11 dana.

Dugo posle pada Srebrenice Oric je sa zenom i cerkom ziveo na periferiji Tuzle. Posle toga je kratko vreme bio u SAD, gde je radio u fabrici i osecao se usamljeno i otudjeno.

Oric je danas ponovo u Bosni gde zivi u nuznom smestaju koji je izgradila holandska vlada i iznajmila ga lokalnim vlastima u Ilijasu na periferiji Sarajeva.

Zivi od dela majcine penzije i izdrzava cetvoro dece i zenu, Hadziru, koja pati od sizofrenije. Svakog dana odlazi u zavod za nezaposlene u Ilijasu i svakog dana mu govore da posla nema.

“Vreme ne moze izbrisati ta secanja”, kaze Oric. “Secam se svakog mrtvog lica koje sam video; svake reci koju smo izgovorili na putu do Tuzle.”

Poricanje zločina

Uprkos brojnim dokazima o pocinjenom zlocinu, mnogi Srbi odbijaju da prihvate cinjenicu da se masakr odigrao. Milos Milovanovic, stanovnik Srebrenice i bivsi komandant srpske paravojne jedinice "Srpska garda", govori smrtno ozbiljnim tonom u kafe baru jednog od hotela u gradu. "Taj masakr, to je laz", kaze bivsi vojnik, koji sada predstavlja Srpsku demokratsku stranku, SDS, u opstinskom vecu. "To je propaganda ciji je cilj da predstavi srpski narod u losem svetlu. Muslimani lazu. Oni manipulisu brojkama. Preuvelicavaju ono sto se desilo".

Podsecajuci na kratak period 1993. godine, kada je komandant srebrenicke enklave Naser Oric predvodio bosanske oruzane snage u jednom broju upada na neprijateljsku teritoriju – navodno ubijajuci mnoge srpske vojnike i civile – Milanovic insistira da je "znatno vise Srba smrtno nastradalo u oblasti Srebrenice nego Muslimana".

Ostali prisutni u kafe baru – "njegovi ratnici" – se slazu.

"Spoljni svet odbija da vidi istinu o 1995. godini", kaze Cvetin Petrovic. "Tamo u svetu, svi kazu da smo mi, Srbi, ubijali ljude ovde. I mi smo nemocni protiv takve propagande".

Mada je proslo deset godina od kada su snage bosanskih Srba osvojile Srebrenicu i usmrtile vise od 7.000 muslimanskih muskaraca i decaka u najgorem masakru na evropskom tlu od Drugog svetskog rata, i uprkos mnogim dokazima o pocinjenom zlocinu – koji obuhvataju masovne grobnice, ispovesti oficira koji su izvrsavali egzekucije i video snimka ubistava – cini se da jos uvek nema priznavanja tog zlocina.

Milovanovicevo vidjenje – da je Srebrenica laz, da su Srbi zapravo prave zrtve rata i da su demonizovani usled medjunarodne zavere ogromnih razmera – rasireno je i uobicajeno u Republici Srpskoj, RS.

Prvobitno negiranje zlocina bilo je jednostavno.

"Nijedna od ovih optuzbi nema cvrsto utemeljenje", rekao je Jovan Zametica, portparol tadasnjeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadzica, neposredno posle masakra.

Nakon sto su preziveli poceli da iznose svoja svedocenja, i kasnije, kad su novinari pronasli delove tela na mestu jedne od grobnica, vodjstvo bosanskih Srba pocelo je da siri pricu o navodnoj zaveri.

U novembru 1995. godine, Karadzic je odbacio navode o srebrenickom masakru kao "propagandni trik uoci pregovora u Dejtonu" – mirovnih pregovora kojima je okoncan rat, posle cega su uspostavljena dva entiteta koja danas cine Bosnu i Hercegovinu.

Kada su timovi strucnjaka sudske medicine iz Haskog tribunala poceli da otkopavaju brojne masovne grobnice sirom Republike Srpske, RS, sto je dovelo u pitanje aktuelnu teoriju zavere, iznete su nove teorije.

Muslimani su uglavnom poginuli u borbi, bilo je uobicajeno objasnjenje. Prema drugoj teoriji, Muslimani su se zavadili i medjusobno poubijali. Neki su cak tvrdili da je Muslimane poubijala grupa francuskih, bosanskih i drugih placenika kako bi se diskreditovali Srbi.

U martu 1996. godine, bivsi vojnik vojske bosanskih Srba, koji je sluzio u 10. diverzantskom odredu, Drazen Erdemovic, priznao je da je ucestvovao u egzekuciji 1.200 muskaraca u polju poljoprivrednog dobra u Pilici, na putu izmedju Bijeljine i Zvornika.

Iako je Erdemovic dao veoma detaljno priznanje, opisujuci metke kalibra 7,62 milimetra koji su korisceni pri egzekuciji, i mada je njegovo svedocenje potkprepljeno forenzickim dokazima, time nije srusen zid poricanja zlocina koji opasuje i Republiku Srpsku i Srbiju.

Erdemovic, cesto se pominjalo, je nepouzdan. On je etnicki Hrvat, a postavljala su se pitanja i o njegovom dusevnom stanju. Stavise, Srbi su cesto tvrdili, Hag je sastavni deo medjunarodne zavere ciji je cilj da se Srbi prikazu u losem svetlu u svetu.

Ili, kao sto je to rekao jedan 32-godisnji bivsi vojnik vojske bosanskih Srba u srebrenickom baru "Venera" jedne subote: "Hag insistira na Srebrenici samo da bi bio popularniji. Mozda se nesto lose zaista desilo, ali oni od muve prave slona".

Ovaj isti argument koristio se kada su sudije u Haskom tribunalu odlucile u avgustu 2001. godine da je general vojske bosanskih Srba Radislav Krstic, desna ruka generala Ratka Mladica, kriv za genocid u Srebrenici.

Ovo sudjenje, optereceno emotivnim svedocenjem prezivelih i ozaloscenih, uz potporu u vidu forenzickih dokaza iz masovnih grobnica, predstavljalo je pravosudnu prekretnicu. Iako je odluka o genocidu bila kontroverzna, i mada je potom podneta zalba na presudu da je Krstic "pomagao i podsticao izvrsenje genocida", nije bilo nikakve sumnje u pogledu razmera ovog masakra.

Ipak, godinu dana kasnije, u septembru 2002. godine, kancelarija vlade Republike Srpske za odnose sa Haskim tribunalom je zakljucila u poglavlju pod naslovom "Navodni masakr" da su snage bosanskih Srba ubile manje od stotinu Muslimana, te da su vojnici koji su izvrsili ubistva to ucinili iz osvete ili zbog nepoznavanja medjunarodnog prava.

Nadajuci da ce suzbiti poricanja i opravdanja za zlocine, visoki predstavnik medjunarodne zajednice lord Pedi Esdaun je 2003. godine nalozio Republici Srpskoj da osnuje komisiju za masakr u Srebrenici. Republika Srpska je to i ucinila, ali se u izvestaju ponavljaju najgore verzije poricanja i negiranja zlocina.

Lord Esdaun je bio veoma besan. Nazvao je ovaj izvestaj "skandaloznom optuznicom" protiv same Republike Srpske, "zataskavanjem", i nalozio je komisiji da ponovo zaseda.

Dok je komisija iznova istrazivala zlocin, dogadjaji u Hagu su se ubrzali. U maju 2003. godine, dvojica visih oficira vojske bosanskih Srba, Momir Nikolic, bivsi nacelnik za bezbednost Bratunacke brigade, i Dragan Obrenovic, bivsi nacelnik staba Zvornicke brigade, izjasnili su se krivima u pogledu uloga koje su odigrali u masakru i pristali su da svedoce protiv bivsih kolega.

U svom priznanju, Nikolic je izjavio: "Vojno sposobni muslimanski muskarci medju muslimanskim civilima bi bili izdvojeni od ostalih... i ubijeni ubrzo posle toga. Receno mi je da je moje zaduzenje da pomognem u koordinaciji i organizaciji ove operacije".

Po prvi put, visoki oficiri vojske bosanskih Srba, ljudi koje su sugradjani postovali u njihovim zajednicama i cija nacionalisticka orijentacija nije dovodjena u pitanje, su ne samo priznali da se masakr odigrao vec su i izneli jezive detalje o operaciji prikrivanja zlocina koja je potom usledila.

Mesec dana kasnije, komisija Republike Srpske koje je istrazivala srebrenicki zlocin je izdala svoj izvestaj i, ovoga puta, Esdaun je dobio ono sto je zeleo.

Najzad, vlasti u Republici Srpskoj su prihvatile odgovornost za Srebrenicu. Komisija je ustanovila da je "izmedju 10. i 19. jula 1995. godine, nekoliko hiljada Bosnjaka likvidirano na nacin koji predstavlja ozbiljno krsenje medjunarodnog humanitarnog prava".

Predsednik Republike Srpske, Dragan Cavic, nazvao je masakr "crnom mrljom u istoriji srpskog naroda".

Nista slicno se nije desilo ranije – u tom smislu, medju brojnim zlocinima pocinjenim sirom Bosne, Srebrenica ima posebno mesto – ali uprkos tome, poricanje ovog zlocina, ili njegovo opravdavanje, jos uvek je veoma prisutno. Nije neuobicajeno za Srbe da u isti mah negiraju i opravdavaju ono sto se desilo u Srebrenici.

Ako se masakr desio, insistiraju mnogi Srbi, Muslimani su to zasluzili. To je bila odmazda za sve Srbe koje su pobili.

Mada je malo njih spremno da prihvati istinu – da su snage bosanskih Srba izvrsile egzekuciju hiljada muskaraca i decaka prosto zato sto su bili Muslimani – javljaju se naznake da se ovaj zid poricanja zlocina urusava.

U srebrenickoj srednjoj skoli – koja je ukrasena srpskim nacionalnim simbolima, reprodukcijama pravoslavnih ikona i slikama srpskih junaka – ima oko 600 djaka, od kojih je 48 Muslimana.

Direktor skole Milan Jovanovic sedi za svojim stolom na kome istaknuto mesto zauzima simbol srpskog nacionalizma – grb sa krstom i ocilima.

Umornog izgleda, oprezan, Jovanovic, inace ljubitelj Dostojevskog, zivi pod teretom simbola koji ga okruzuju, ali nesumnjivo i njegovog ministarstva obrazovanja.

"Ne predajemo istoriju onoga sto se ovde desilo", objasnjava on. "Treba dosta vremena da prodje pre nego sto budemo mogli da to uradimo. S obzirom da je puno razlicitih verzija onoga sto se dogodilo – nismo sigurno sta se desilo 1995. godine, a Hag nije jos uvek priveo kraju svoje krivicne predmete. Cekamo da istorija ustanovi sta se desilo ovde pre nego sto pocnemo da to predajemo u skoli".

U medjuvremenu, Jovanovic insistira da "ne zeli da razgovara o politici".

Ipak, dok prica, cini se da su ga duboko pogodila pocinjena ubistva u Srebrenici.

"To sto se desilo ovde je bilo tako uzasno da nemam reci da to opisem", kaze on. "Ne govorim, niti razmisljam o tim stvarima, cak ni kada sam sâm u sumi gde me niko ne slusa... [i] hvala Bogu sto nisam umesan u to sto se desilo".

Upravo su, u ovakvom kontekstu – delimicnom priznavanju zlocina, poricanju pomesanom sa opravdanjima, nagovestajima koje potiskuje strah – ugledali svetlost dana sada vec zloglasni snimci na kojima se vide pripadnici srpske paravojne formacije "Skorpioni" kako ubijaju sest muslimanskih muskaraca i decaka iz Srebrenice.

Haski tribunal je 2. juna prikazao odlomak od nekoliko minuta iz ovog filma koji je dostavila Natasa Kandic iz Fonda za humanitarno pravo iz Beograda.

Ovi snimci su potom prikazani na srpskoj televiziji, sto je sokiralo mnoge gledaoce.

Tokom dana koji su usledili posle emitovanja snimaka, srpske vlasti su uhapsile deset ljudi za koje se veruje da su umesani u ubistva.

"Srbija je u dubokom soku", rekao je srpski predsednik Boris Tadic nakon prikazivanja snimaka.

"Svi koji su pocinili zlocine moraju odgovarati. Samo se na taj nacin mozemo okrenuti buducnosti. Ne smemo da zatvaramo oci pred brutalnoscu koja se dogodila".

Odjednom, ucinilo se da je postalo nemoguce cak i za one koji su odbijali da veruju u ono sto se zaista dogodilo u Srebrenici da to i dalje cine.

Medjutim, poricanje zlocina je jos uvek prisutno. Pre nego sto su snimci prikazani, istrazivanja javnog mnjenja su pokazivala da oko pedeset odsto stanovnistva nije verovalo da su Srbi izvrsili zlocine tokom rata. Rezultati istrazivanja koje je sprovedeno nakon objavljivanja snimaka pokazali su da se ovaj procenat znatno smanjio, ali je i dalje jedna trecina ispitanika tvrdila da su snimci lazni.

U danima posle objavljivanja snimaka na srpskim televizijama, neki u srpskom parlamentu su pokusali da izglasaju rezoluciju o ratnim zlocinima, ali su morali odustati od toga zbog nekoliko nacionalistickih lidera koji su odbili da osude srebrenicki masakr bez pominjanja zlocina koji su izvrseni nad Srbima.

"To bi bilo neodgovorno... ne pomenuti sve zlocine jer su jednako teski i uzasni", kaze Milos Aligrudic iz vladajuce Demokratske stranke Srbije, DSS, dodajuci da su Srbi "najvece zrtve" sukoba.

Pa ipak, cini se da neki koji su prihvatili cinjenicu da su Srbi cinile zlocine ne vide neki problem u tome. Neposredno nakon emitovanja snimaka zlocina, i u Srbiji i u Republici Srpskoj pojavili su se grafiti – "Skorpioni – srpski junaci".

Nerma Jelacic je menadzer IWPR/BIRN projekta u Bosni. Stejsi Saliven je visi urednik u Njujorku. Ed Vulijami je dopisnik dnevni list "The Guardian".