Izvozni preokret

U robnoj razmeni, kao najlošijoj stavci u ukupnom bilansu dosadašnje srpske tranzicije, od početka godine događaju se pozitivne promene. Vrednost izvezene robe od početka januara do kraja maja, izražena u dolarima, bila je veća 52 odsto od ostvarene u istom periodu 2004. Istovremeno, došlo je i do smanjenja uvoza za 3,9 odsto i, što je naročito bitno, za 25,7 odsto je manji deficit koji je lane dostigao rekordnih 7,4 milijarde dolara, uz značajno povećanje pokrivenosti uvoza izvozom.

Ovaj, reklo bi se, senzacionalni zaokret nabolje u delu naših ekonomskih odnosa sa inostranstvom, prijatno je iznenadio javnost. Ali, istovremeno je uzrok i nekih nedoumica. Pre svega, otkud gotovo neverovatno povećanje izvoza kada je domaća privreda u istom periodu zabeležila pad proizvodnje, a inflacija preti da nadmaši prošlogodišnju od 13,7 odsto?

Ekonomisti odgovaraju da se „sve vrti” oko reformi i privatizacije. Tamo gde ih je bilo, ima proizvodnje i izvoza, a rast cena posledica je i trošenja iznad mogućnosti.

Ekonomisti se slažu sa ocenom statističara da je povećanje izvoza, kao i smanjenje uvoza, posledica i uvedenog poreza na dodatu vrednost, ali i prvih efekata privatizacije i restrukturisanja preduzeća.

– Srbija najviše izvozi gvožđe i čelik (293 miliona dolara), zatim obojene metale (149), šećer i proizvode od šećera (96), polietilen (51) ali i automobilske gume (50 miliona dolara). Zatim smrznute maline (50), pokrivače podova i tapete (33 miliona dolara – ukazuje dr Miladin Kovačević, saradnik Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) Ekonomskog instituta.

– Reč je o proizvodima privatizovanog „Sartida”, prerađivačkih kapaciteta obojenih metala, šećerana i pirotskog „Tigra”, kao najvećeg neto izvoznika u prošloj godini.

Stojan Stamenković, urednik MAT-a, pozitivne tendencije u izvozu i proizvodnji pre svega vezuje za privatizaciju.

– Iskustvo sa Ju-Es stilom i „Sartidom” to najbolje potvrđuje – naglašava Stamenković. – Potvrdilo se da je to model za rešavanje problema takozvanih velikih sistema. Ako ih hoće neki od stranih partnera, koji ima tehnologiju i tržište, čija je namera da ih digne iz mrtvih, država treba da ih ustupa, ne pitajući za cenu i preuzimajući njihove dugove. Drugi primer je pirotski „Tigar”, a kao treći se nazire „Filip Moris”, koji je najavio da će u Srbiji proizvoditi „marlboro”. Prema tome, deo industrije koja je okrenuta izvozu ima rast proizvodnje, za razliku od one koja stagnira i opada, jer računa isključivo na domaću tražnju koju pogađaju preduzete restriktivne mere Narodne banke

Nasuprot navedenim primerima blagotvornog delovanja privatizacije na proizvodnju i izvoz, Miladin Kovačević navodi tekstilnu industriju. Ove nekadašnje uzdanice srpskog izvoza nema među deset najvećih izvoznika u prvih pet meseci ove godine. Prema njegovim rečima, upravo zbog zakasnele privatizacije, iako vlasnik preduzeća „Modus” tvrdi da, uprkos uvreženim shvatanjima, nema profitabilnije industrije od proizvodnje odeće.

Kada je reč o rastu cena, Kovačević i Stamenković tvrde da je to pre svega posledica prekomernog rasta lične i javne potrošnje.

– Ovogodišnjem bržem rastu cena od planiranih doprinela su i poskupljenja nafte i obojenih metala, ali pre svega domaća potrošnja – naglašava Stamenković. – Naime, u protekle četiri godine bruto domaći proizvod je rastao u proseku oko 5,1 odsto godišnje, dok se godišnji rast potrošnje kretao između osam i 8,5 procenata. Sadašnja vlada je upravo počela sa svođenjem u podnošljive okvire. Tu neizbežnu promenu može da izvede samo jedna stabilna vlada, što sa postojećom nije slučaj.

Stamenković zaključuje da su nepoželjna kretanja u oblasti proizvodnje i inflacije najviše posledica zastoja u privatizaciji i restrukturisanju javnih preduzeća. Podseća na najavljivanu reviziju privatizacije, koja je ostavila posledice, ali i na komotnu potrošnju započetu u prvom polugođu 2004. Obuzdane su plate u javnom sektoru, ali je došlo do velikog povećanja kredita odobravanih stanovništvu, pa je uz povećan devizni priliv iz inostranstva ostvareno povećanje BDP za 8,6 odsto, ali je potrošnja skočila za oko 13 procenata. Otuda i enormno povećanje spoljnotrgovinskog deficita.

Zbog svega navedenog, ne može se govoriti da je Srbija u tranzicionoj zamci, jer njen sporiji privredni rast od neophodnog nije došao uprkos svim preduzetim reformama, već upravo zato što reformi nije bilo. Ili tačnije, nije ih bilo u neophodnoj meri.