Ratoborni susedi

"Kamionski rat" pokazuje da su Slovenija i Hrvatska mlade i detinjasto ponosne države.

Slovenački premijer Janez Janša bio je sasvim sigurno u pravu kada je prošle nedelje rekao da se "ništa dramatično" nije promenilo u odnosima između Ljubljane i Zagreba. U poređenju sa krvoprolićem u bivšoj jugoslovenskoj federaciji, čije su članice bile i Slovenija i Hrvatska, ili sa oštrim i još uvek nerešenim sukobom između samih nezavisnih država Slovenije i Hrvatske, "kamionski rat" koji je izbio početkom ovog meseca deluje prilično nebitan. Međutim, taj spor govori o lošoj atmosferi u kojoj se već predugo razvija odnos između dve zemlje bitne za jugoistočnu Evropu.

Slovenačka vlada je 4. februara zabranila hrvatskim kompanijama da robu natovarenu na njenoj teritoriji prevoze u ostale države Evropske unije ukoliko za to nemaju dozvolu EU. Vlada kaže da ona jednostavno primenjuje carinsku uredbu Evropske komisije. Međutim, Ljubljana nije ni na bilo koji način obavestila Zagreb da će primeniti ovu meru. Štaviše, Janšinoj vladi je trebala čitava sedmica da odgovori na pitanja hrvatskog ministarstva saobraćaja o detaljima novog transportnog režima.

Odista, slovenačka strana je uputila i izvinjenje kada je na kraju odgovorila na pitanja Hrvata, ali to izvinjenje je u Hrvatskoj protumačeno kao cinizam. Oko 700 tamošnjih prevoznika je zatražilo da se odmah uvedu kontra mere, a njihova udruženja su zapretila da će blokirati granične prelaze između dve zemlje. Zbog toga verovatno i ne čudi što je hrvatska vlada obećala, a zatim 15. februara i primenila slične mere na slovenačke transportne kompanije. Vlada u Zagrebu je tu meru obrazložila istom direktivom Evropske komisije koju je Ljubljana iskoristila dve nedelje ranije.

U suštini, vlada u Zagrebu je time najverovatnije nanela kratkoročnu štetu pojedinim domaćim izvoznim granama koje su povezane sa slovenačkim prevoznicima. I sigurno nije mogla da pomogne domaćim prevoznicima, jer oni ne mogu tako brzo da dobiju dozvole EU kako bi zamenili slovenačke kolege koji su prevozili robu iz Hrvatske u EU (a Hrvatska, u svakom slučaju nema dovoljno kapaciteta da to učini). Niti će kontra mere Zagreba isterati Slovence iz Hrvatske jer će mnogi Slovenci dozvole moći da dobiju vrlo brzo.

Pa šta je onda poenta kontra mera koje je uveo Zagreb? Kao i u mnogim drugim slučajevima u ovom delu sveta, prvenstveni, ako ne i jedini cilj bio je samo osveta, a ne i neki praktičan cilj. “Zahtevamo da se zabrana odmah primeni na slovenačke prevoznike, a tek onda mogu početi pregovori sa slovenačkom stranom. Oni nas ništa nisu pitali kada su uveli svoju zabranu,” rekao je predsednik sindikata hrvatskih prevoznika dan pre nego što je vlada najavila da će uvesti kontra zabranu. Nakon toga, jedan zvaničnik iz hrvatskog ministarstva saobraćaja rekao je da je situacija sasvim zadovoljavajuća za Hrvatsku jer će slovenački prevoznici izgubiti više s obzirom da oni imaju mnogo više poslova u Hrvatskoj nego hrvatske kolege u Sloveniji.

Kao što je i prva reakcija Zagreba u odnosima sa Ljubljanom bila da prvo pokaže zube, a tek onda da možda razgovara, i Ljubljana teško da ima neki motiv da prvo pregovara sa Zagrebom, naročito ukoliko je konkretan problem takav da Ljubljana u tom slučaju može da iskoristi svoj status u EU i stvar okrene u svoju korist, ili da jednostavno očita lekciju svom manje razvijenom susedu. Ali i sama Ljubljana često dobija lekcije, ali od Brisela.

Iako je Evropska komisija prošle nedelje potvrdila da je Ljubljana, striktno govoreći,  ispravno protumačila njenu direktivu, ona je istovremeno pozvala dve vlade da problem reše kroz međusobni dijalog. Za nijansu veća spremnost na dijalog mogla je u svakom slučaju da spreči čitav problem. Slovenci i Hrvati se ne poznaju od juče. Slovenačka administracija je savršeno dobro znala da Hrvatska sa jednim brojem zemalja EU ima bilateralne sporazume kojima se reguliše transport u treće zemlje. Stručnjaci tvrde da bi ti sporazumi sasvim dobro funkcionisali i u odnosima između Zagreba i Ljubljane. Oni su isto tako lako mogli da predvide da će reakcija Hrvatske na takve mere sasvim sigurno biti inspirisana njenom pažljivo razvijenom ljubavlju prema principu oko za oko. A i stiče se utisak da je malo slovenačkih političara koji ne koriste svaku priliku da Hrvate podsete ko je član EU a ko nije.

Zaliv Pirana

Iako će izgubljeni prihodi kod obe strane najverovatnije dostići nekoliko desetina miliona dolara, ni hrvatska ni slovenačka privreda neće propasti zbog trenutnog kamionskog rata. Dobre vesti se ne završavaju ni ovde, s obzirom da je ovo problem koji će morati da se reši vrlo uskoro, najverovatnije nakon dodatnog pritiska iz Brisela. Dve vlade će se bez sumnje u jednom trenutku sresti i uraditi ono što je trebalo da učine mnogo ranije.

Nažalost, to se ne može sa istim stepenom verovatnoće reći za granične sporove između dve zemlje, od kojih se najveći odnosi na granicu u Piranskom zalivu na Jadranskom moru. Zagreb i Ljubljana su još 2001. postigle dogovor o spornim graničnim vodama, ali, kako je taj dil bio vrlo nepopularan u Hrvatskoj, vlada preopreznog Ivice Račana nikada se nije usudila da učini neki ozbiljniji napor da ga ratifikuje. Ljubljana insistira da je sporazum fer, dok zagrebački političari traže ili nove pregovore ili međunarodnu arbitražu.

Dok nerešeni granični sporovi ne utiču mnogo na odnose između običnih ljudi, oni ipak predstavljaju ozbiljan teret za političke i ekonomske odnose između Slovenije i Hrvatske, odnose koji – nekada se tome nadalo – mogu da budu model ponašanja za ostatak regiona. Nepotrebno je reći, nesposobnost jedne nove članice EU i zemlje koja se nada da će sledećeg meseca započeti razgovore o pridruživanju da reše granične probleme putem bilateralnih pregovora ne nailazi na odobravanje u EU. Brisel svakako ne može sa zadovoljstvom da prihvati insistiranje Zagreba na međunarodnoj arbitraži, jer bi to pokazalo da dve zemlje nisu u stanju da samostalno rešavaju svoje najosnovnije probleme; niti može svim srcem da prihvati insistiranje Ljubljane na sporazumu iz 2001. koliko god da je za njegovo neprimenjivanje kriv Zagreb.

Predstavnik EU za spoljnu politiku Havier Solana je prošlog oktobra prilično očajno rekao da bi taj spor "trebalo da se reši u duhu Evrope. A to je duh dijaloga, pregovora, duh koji je suprotan nasilju.”

Srećom, nije bilo ozbiljnijeg nasilja, a verovatno ga neće biti ni u budućnosti (iako je bilo mnogo neprijatnih graničnih incidenata). I mada se čini da dve zemlje, jugoistočna Evropa, EU i NATO mogu da prežive jedan relativno mali granični spor, s druge strane jednostavno ne možemo znati kakve posledice bi mogao da ima konkretan granični sukob između Zagreba i Ljubljane.

Slovenija i Hrvatska su ne samo mlade i često detinjasto ponosne države, već su to i mlade demokratije. Osim toga, one nisu vek jedini igrači u igri oko svojih granica. Italija je svakako sada već zrela demokratija, iako živopisnija od mnogih drugih. I pored toga ona se hvali impresivnim brojem desničara koji su spremni da se mešaju i u slovenačke i u hrvatske poslove. Osim što dovode u pitanje prava Zagreba i Ljubljane iz sporazuma između bivše Jugoslavije i Italije, oni uživaju da podbadaju Slovence i Hrvate jedne protiv drugih, naročito oko granica.

I mada u proteklih nekoliko decenija u Evropi vlada klima u kojoj ovakvi sukobi nemaju mnogo šanse da eskaliraju, ostatak EU bi trebalo da izvrši pritisak na vlade u Zagrebu i Ljubljani da same postignu dogovor oko granica i to dobro prodaju svom biračkom telu.