A koliko zarađuju vanzemaljci

Protekla nedelja u Skupštini Srbije mogla bi se svakojako okarakterisati, samo se ne bi moglo reći da je bila obična. A naročito njena prva polovina, koja se odvijala u senci afere o poslaničkim platama preko kojih su privilegije, praktično, ušle na mala vrata, nakon letošnjeg privida da se od njih, pod pritiskom javnosti, odustalo.Da li zbog griže savesti što su sebi udvostručili »golu« platu onda kada njihovi birači jedva preživljavaju, ili iznenadnog »napada« discipline i odgovornosti, tek tzv. narodni izabranici su u ponedeljak stigli, takoreći, na vreme. Zapravo, sa »zanemarljivih« pola sata zakašnjenja, budući da kasne u proseku sat i po. Time su dokazali da ni led, koji je okovao puteve ne može da bude izgovor za kašnjenja, čak ni onih koji dolaze iz unutrašnjosti. Toga dana parlamentarci su u »neuslovnim« klupama izdržali puna tri i po sata bez pauze. Drugog dana su ponovili uspeh, a trećeg su kasnili dva sata, a onda su se posvađali za govornicom, pa zato još za toliko skratili rad. Što bi se reklo - svako čudo za tri dana.

DECENIJA DOKZIVANJA ZA PLATU
Ipak, motivi ovakvog naglog obrta posle uspešnog starta nisu bili, koliko se moglo saznati, finansijske, već političke prirode. Navodno je nedostajala poslanička većina za izglasavanje predloženog zakona o radu, jer su socijalisti, bez čijih glasova zakon ne bi mogao da »prođe«, uslovili svoju podršku usvajanjem njihovih amandmana. Resorni ministar nije hteo da popusti, pa se nagađalo da je dva sata pregovarao sa demokratama kako bi ih privoleo da podrže zakon, iako su najavili da će, prilikom glasanja, biti uzdržani. Radikali su, sa svoje strane, tražili ostavku ministra ili povlačenje zakona. Rečju, sve je ukazivalo na to da se parlament probudio iz zimske letargije u koju je zapao uoči Nove godine.

Ako su u sredu i bili manje angažovani za govornicom, ne može se poreći da su u hodnicima vredno ispunjavali svoju svetu misiju ubeđivanja novinara da su im, i pored stopostnog povećanja, »plate mizerne u odnosu na one koje dobijaju ministri, njihovi zamenici i pomoćnici, direktori firmi, ili guverner Narodne banke Srbije, koji prima 240.000 dinara«. Za poslanike državne zajednice SCG tvrde da dobijaju »basnoslovne plate iako su samo šest puta zasedali, kao da su vanzemaljci, a ne isti ljudi kao mi«. Pritom predusretljivo poručuju novinarima da »istražuju kolike su plate parlamentaraca u zemljama okruženja, jer oni imaju saznanja da dosežu hiljadu evra« (neki republički poslanici su bili u gostima stranim parlamentima, ali je teško dokučiti o čijem trošku).
Posle takvih susreta, neki povodljivi novinar se možda i osetio krivim za »neviđenu medijsku hajku na poslanike i odijum, prema njihovim platama«. A one im »pripadaju samim tim što su poslanici« i što im je »trebalo deset godina da se dokazuju u svojim strankama da bi bili priznati i dospeli na ovo mesto«. Za razliku od novinara koji su u svojim napisima, očigledno, »promašili temu«, poslanici nisu pokazali ni trunku griže savesti što ne dele sudbinu većine svojih glasača, od kojih neki jedva da primaju minimalac, a kamoli republički prosek. Prema nekim računicama, taj prosek iznosi tek deseti deo svih primanja pojedinih poslanika na višim funkcijama u parlamentu (zajedno sa paušalom od 40 odsto na platu, naknadama za prevoz, smeštaj, odvojen život, godine staža...).
Samo od dnevnica koje, uz sve ostalo, poslanici uredno dobijaju za svaki dan dolaska u parlament, neko bi mogao dobro da živi, uz normalnu potrošačku korpu, puna dva meseca. Niko se nije zapitao nisu li hajku na previsoke poslaničke plate započeli u javnosti neistomišljenici iz Demokratske i Srpske radikalne stranke, koji javno tvrde da su iznosi neprimereni trenutku, a pojedinačno »mole ostale da ne prihvate zahtev za poništenjem odluke o povećanju plata«. Pri tom su ti isti radikali u ranijem sazivu bili rekorderi u gomilanju troškova, naročito putnih.

GALAMA POD "SINDIKALNOM KONTROLOM"
Možda bi sve prošlo bez toliko buke, da im je taktika bila suptilnija. Sve se, međutim, odigralo pred budnim okom predstavnika samostalnog sindikata Srbije. I to, da paradoks bude veći, u jeku rasprave o vladinom predlogu zakona o radu, kada je u više navrata potegnuto pitanje prava, zarada i naknada radnika. Sindikalci su kao gosti imali tu privilegiju da sa galerije vide i čuju ono što nije dostupno ni stalnim skupštinskim izveštačima, a kamoli TV auditorijumu - a to je, kako tvrdi predsednik tog Sindikata Milenko Smiljanić, da mnogi poslanici »ne dolaze, ili kasne, a prisutni na sednicama pričaju i galame«.

Možda bi se poslanicima i moglo oprostiti što, u »stvaralačkom naponu«, gube kontrolu, da to ima nekog efekta. Međutim, krajnji rezultat je često natezanje s kvorumom, beskrajno mnogo pauza i »praznog hoda« koji se nadoknađuju svakodnevnim dolascima, čak i onim danima koji skupštinskim Poslovnikom nisu predviđeni za plenarna zasedanja. Logična posledica toga je, osim kršenja Poslovnika, množenje poslaničkih troškova za prevoz, smeštaj, a nadasve isplata više dnevnica nego što bi trebalo, samo da bi se nadoknadilo izgubljeno vreme.

Koliko disciplina utiče na produktivnost, dovoljno je navesti da od dve trećine sastava koji u proseku svakodnevno nedostaje na plenarnim sednicama parlamenta, samo desetak poslanika opravda odsustvo. Niko ih za to, koliko se zna, ne kažnjava. Nekada su najviše odsustvovali poslanici bivšeg DOS, jer su mnogi od njih radili istovremeno »na više razboja«, gomilajući funkcije na svim nivoima. Pretpostavka je da su mnogi poslanici u sadašnjem sazivu prigrabili funkcije, jer ministrima to sukob interesa ne dozvoljava. Šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije Miloš Aligrudić, čak i ne krije da kao član Upravnog odbora JAT zarađuje 27.000 dinara, što se čini nerealno malom nagradom za, kako kaže »krvav i mukotrpan posao’’. Pri tom živi, kaže, od advokature , a prima razliku u plati na skupštinskoj blagajni. I još će »videti da li se može živeti od advokature, i da l i će preći na stalni rad u parlament. Pri tom vodi jedan od ključnih skupštinskih radnih tela - Zakonodavni odbor, za šta mu pripada veća plata od većine poslanika koji nema nikakve funkcije u parlamentu.
Zahvaljujući prisustvu TV kamera, parlament se od tribine za razmenu mišljenja i sučeljavanje argumenata, često pretvara u poligon za ličnu i stranačku promociju. Stoga se samo oko jednog amandmana za govornicom ne retko izređa, bezmalo, cela poslanička grupa. To otvara pitanje: čemu uopšte služi 30 specijalizovanih skupštinskih radnih tela, ne računajući privreme anketne odbore. Mnoga od njih zasedaju istovremeno kad i sama Skupština, kako bi se uštedelo na dolascima, pa ili njoj odvlače poslanike, ili sama kubure s kvorumom; ili se, zbog odstustva kamera, u njima često vode jalove rasprave. Koliko je rad u pojedinim odborima ozbiljno shvaćen, dovoljno je navesti primer radikala koji su ih u prethodnom sazivu bojkotovali, umesto da se otimaju za mesta u njima, zadovoljavajući se nastupima na plenarnim zasedanjima parlamenta. Razlog je pre odlaska u Hag otkrio predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, primetivši da bi svakako posećivao sednice Administrativnog odbora da je znao da ih prati toliko novinara i kamera.

UŠTEDE RASTU S PLATAMA
Stoga se čini da bi vrednovanje efikasnosti rada srpskog parlamenta valjalo revidirati. Iz tog ugla gledano, diskutabilne su i uštede na koje predsednik Predrag Marković ukazuje kadgod posredstvom novinara podnese javnosti izveštaj o radu parlamenta. Kako stvari stoje, poslanici su toliko uštedeli da već u ovom mesecu mogu sebi da priušte dvostruko veće plate. Na čemu su štedeli, kad su zbog svoje »efikasnosti« bili prinuđeni da rade prekovremeno, onda kada ni njihov Poslovnik nije predvideo, odnosno i više dana nego što je optimalno bilo potrebno za pretresanje jednog dokumenta, pa makar to bio i zakon o radu. Za toliko su ubrali više dnevnica, nego da su bili »neefikasni«.

Ispada da su uštede u republičkom parlamentu, maltene, proporcionalno rasle sa svakim povećanjem plata, ali na štetu službenika koji opslužuju poslanike, i da su u obrnutoj srazmeri sa produktivnošću. Odgovor bi možda trebalo potražiti u Ministarstvu finansija. Naime, nameću se dve mogućnosti. Ili je, pod pritiskom argumenata o jačanju institucija i zaštiti od korupcije resorni ministar bio izdašniji od svojih prethodnika i drešio kesu u korist skupštinskog budžeta ne pitajući za cenu, pa se zato stekao pogrešan utisak da su poslanici štedeli. Ili ga je griža savesti što se, u jeku radničkih protesta, lično založio za povećanje plata ministrima i državnim službenicima, nagnala da traži »saučesnike« među parlamentarcima. Uostalom, on je i uputio preporuku skupštinskom Administrativnom odboru da uskladi plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica u parlamentu i Predsedništvu Srbije sa onima u Vladi i državnim organima.

Dok su se mediji bavili platama poslanika, promakle su im plate službenika. One su ostale enigma, jer nije sasvim jasno zašto se ministar u svojoj preporuci pozvao na važeći Zakon o platama u državnim organima i javnim službama iz 2001, iako su prošle godine, mimo zakona, povećani koeficijenti za postavljena lica. Pri tom su osnovice za obračun plata tih ljudi četiri puta niže od poslaničkih.

Ipak, ako je povišica razlog što su makar i jedan dan srpski parlamentarci bili disciplinovani i počinjali rad na vreme, možda vredi razmisliti nije li trenutak da se i obični građani na isti način motivišu. Možda poraste produktivnost. Možda i privredi krene. Ko zna, možda nam se i odliveni mozgovi vrate. Možda bi vredelo da čuvari državne kase preuzmu rizik i, umesto da troše vreme i energiju na sporenja sa sindikatima, odmah odvoje više para za plate lekara, prosvetara, železničara, pilota i drugih. Kad se bolje pogleda, štrajkovi nekad i više koštaju, jer je štetu teško ispraviti.