Šajberizacija i svetosavlje

Oni malo matoriji ljubitelji politike i fudbala verovatno se dobro sećaju Slavka Šajbera, komunističkog funkcionera iz Hrvatske koji se u jednom trenutku zadesio na mestu predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije. Tamo negde osamdesetih godina prošlog veka poslednje kolo jednog fudbalskog prvenstva bilo je obeleženo skandaloznim nameštanjem rezultata koje se videlo i golim okom u apsurdnim rezultatima i koreografijama fudbalera na terenu. Šajber je hrabro odlučio da raščisti fudbalski brlog i poništio je kolo. Partizan, koji je uzeo titulu, bojkotovao je ponovljeno kolo i šampion je postala Crvena zvezda koja je odlučila da igra

Šajber je kaznio klubove osumnjičene za nameštanje, tako što su oni naredno prvenstvo počeli sa minus šest bodova. Po toj tabeli (sa minus šest) šampion države bio je skopski Vardar, a po onoj "neformalnoj", u kojoj su svi startovali sa nula bodova, šampion je bio Partizan. Vardar je otišao u tadašnji Kup šampiona, dok je Partizan na redovnom sudu uspeo da povrati obe titule, i onu za prvenstvo sa nameštenim poslednjim kolom, ali i i onu za prvenstvo gde je startovao sa minus šest bodova.

U čemu je Šajber pogrešio: On je, istina, imao veliku podršku javnosti za sređivanje stanja u fudbalskoj kući, ali iza sebe nije imao validno pravno pokriće, kao što nije baš imao ni opipljive dokaze, iako je i kuvarica u "Maderi" znala o kakvim se nameštaljkama radilo. Sve je bilo trulo, kriminalno do apsurda, ali utoliko i otpornije na Šajberovu "sablju". Šajber je izgubio, legalizam je pobedio, a tekovine te pobede i dalje osećamo, kako u fudbalu, tako i u politici.
Osećaj za pravičnost, kao i sada, zapleo se u lagumima "pravne države", u jalovoj proceduri, a jedan pozitivan populistički potez ostao je presovan u nostalgičnom herbarijumu naših propuštenih šansi u kojima je izvesno zaobilaženje paragrafa na paradoksalan način značilo i vapaj za istinskom pravnom državom koje nije bilo ni onda, kada se zakona nismo morali držati "baš kao pijan plota", a ni sada kada je legalizam mantra i bauk koji kružu Srbijom.

Ako bismo "šajberizaciju" shvatili bukvalno, i ponašali se po principu "minus šest bodova", koliko bi samo ovdašnjih političkih partija na prvim sledećim izborima, startovalo sa, recimo, minus sto hiljada glasova i koliko bi tek onda za neke od njih prebacivanje cenzusa bilo rizično, a koliko partija bi nakon takve izborne trke imalo slabiji koalicioni (tržišni) potencijal.
Ako ni zbog čega drugog, takve prinudne mere bile bi celishodne makar zbog tržišta poslanika, o čijem jednom segmentu je nedavno javno progovorio Aleksandar Stefanović, bivši sekretar radikala, a potom dosovski izvođač teških parlamentarnih radova.

"Šajberizaciju", opet, možemo koristiti i kao metaforu odnosa iznuđenog "pragmatizma" i bukvalnog "legalizma" i razumeti neke nelogične stvari, od onih zašto protiv Bagzija nakon pokušaja atentata na premijera Đinđića kod hale "Limes" republički javni tužilac nije podneo krivičnu prijavu, pa do toga da nakon revizije "Sablje" mnoge njene žrtve mogu dobiti rehabilitaciju, kao Partizan i ostali osumnjičeni klubovi nekada. Ali taj trijumf legalizma neće ukloniti mučan utisak "nameštaljke", o kojoj ponekad i nema svih relevantnih dokaza, ali čiji smrad se oseća po Srbiji, razapetoj između dva dela intervjua Vladimira Popovića Bebe, u kojoj sirotinja, čeka "sedmicu" na lotou, jer je od politike digla ruke, dok se "centri moći" zatečeni novim pikanterijama i starim podelama pregrupišu spremajući nam još jednu "odsudnu bitku". Nema razloga da ne poverujemo da "ostavinska rasprava" još uvek traje, i da običan građanin nema šta da traži u tržišnoj proceni vrednosti Srbije i nečijeg rejtinga. Dok se jedni prepuštaju apatiji, drugi se i dalje fasciniraju Udbom i njenim derivatima, a ta fascinacija ovde već odavno poprima patološke razmere u logičkom nizu od Krcuna i Rankovića do Ace Tomića i Jovice Stanišića. Kako se to danas, nakon Bebinog žanrovskog intervjua kaže, "duhovi su uznemireni", a priče tipa "civilna kontrola" ove ili one poluge moći, postaju naivni žargonski eho.

Sa čime ćemo pred svetog Savu, proslavljenog pre dva dana, ako nismo imali sa čim pametnim pred Miloša i Lazara? Da li da se podsetimo na reči pesnika koji je ne tako davno opravdano posumnjao da bismo mi, ovaki kakvi smo danas, svetoga Savu, da nam se kojim slučajem ukaže, brže - bolje naoružali i poslali po svetu da širi bezverje? Antihaška Srbija srećom danas ima mašte za simpozijume, ali ne i resursa za ratove, iako nije malo onih, od kojih su neki formalno u "demokratskom bloku", a koji kad im se razveže jezik posle dve - tri čašice vinjaka počnu geopolitički da bulazne o tome "da treba izdržati dok Putinova Rusija još malo ne ojača, a ona, i Kina (koja je od Slobe i Mire još više ojačala) nikada više neće dozvoliti da nam Amerikanci uvedu sankcije". Ona Srbija koje se plaši samo promaje i geometra i uživa da jede po grobljima, lako će povezati generale koje traži Haški tribunal, i sa Milošem i sa Lazarom i sa Karađorđem, ali će

Đinđića teško povezati sa svetim Savom koji je, valjda, u svoje vreme bio modernizator.
U medicini R. E. M. je skraćenica za "brzi pokret oka" (Rapid Eye Movement), odnosno R. E. M faza je termin kojim se objašnjava vizuelizacija snova ili onaj čarobni trenutak kad počinje san. Ma koliko sam trenutak bio čaroban, što se politike tiče, sanjarenja na stari način za Srbiju su novi košmari, a to što su Majkl Stajp i društvo ispunili želju Borisu Tadiću i za njegovu i našu dušu odsvirali "Orange Crash" je jedan od retkih poklona ili duševnih donacija koje Srbija sa Zapada još može dobiti samo na lepe oči. Sve ostalo je do srži birokratizovano i lišeno bilo kakvih dvosmislenosti. Prečice možda postoje u literaturi, kad bi Radovan Beli Marković ili Svetislav Basara pre Ninove dobili Nobelovu nagradu, ali u politici prečice koja bi zaobišla Hag jednostavno nema. Komesar za proširenje Evropske unije Oli Ren bio je vrlo precizan kada je u utorak u Beogradu poručio da Srbija mora da napravi "značajne, a ne samo minimalne pomake u pravcu saradnje sa Haškim tribunalom". Konstatacijom da "na Zapadu nema ništa novo, jer ni u Srbiji nema ništa novo", ministar spoljnih poslova Vuk Drašković je odnos "značajnog" i "minimalnog" povezao sa situacijom na Kosovu naglašavajući da je jedna pozicija ukoliko Srbija u razgovore o konačnom statustu Kosova priđe kao zemlja koja već u rukama ima Studiju o izvodljivosti, koja je već uveliko na putu za Evropu, koja je u Partnerstvu za mir, a sasvim druga stvar je ukoliko Srbija bude označena kao faktor nestabilnosti na zapadnom Balkanu i u jugoistočnoj Evropi. Oni koji malo bolje poznaju Koštunicu tvrde da je on apsolutno svestan situacije i da njegove najave "novih dobrovoljnih predaja" čak imaju dozu "euforije" koju laik teško može da uoči. Tačnije, neki rezultati u pregovorima navodno već postoje i čeka se da neko od optuženih, s razumevanjem za premijerovo strpljenje koje ipak nije mandarinsko, "probije led", nakon čega bi Koštunica dobio satisfakciju za istrajavanje na "principu dobrovoljnosti", uknjižio poene i sa izvesnom dozom relaksacije ušao u eventualnu operaciju hapšenja tvrdokornih, čije bi odbijanje saradnje bilo predstavljeno kao inat suprotan nacionalnim interesima.

A i Borisu Tadiću, nakon kritika koje je dobio od strane Bebe i svojih "frakcionaša", preko je potreban jedan racionalan kohabitacioni motiv. Hag i principijelni odlazak Ivice Dačića iz Vladinog zaleđa bili bi idealna prilika, jer DSS nikada ne želi Tadiću toliko lošeg, koliko mu Beba, Čeda i Branislav Lečić žele dobrog. Da ne pominjemo koliko bi G17 Plus, SPO i Velimir Ilić, danuli dušom.