Nisu nezreli građani, nego oni koji ih vode

Za loše vesti, koje godinama stižu iz naše zemlje, nisu odgovorni drugi, nego mi sami. Nismo mi nikakvo "nebesko ružno pače" - naprotiv, ljudi nas obično simpatišu. Ali naša politika je godinama katastrofalna i druge države se prema tome orijentišu, odnosno prema onome što rade oni koji vode zemlju. Recimo, naši predstavnici u Srbiji i dalje kriju i ne osuđuju zločin u Srebrenici, a to je čak učinila i sama Republika Srpska. Mislim da je to dovoljan primer. Ako ne izgledamo lepo, tu nije u pitanju ni loš marketing, niti mržnja sveta, nego je reč o činjenici da su naše vlasti često činile veoma loše stvari - kaže u intervjuu "Dnevniku" dr Vesna Pešić.

Serviranje građanima poluistina, pa čak i eklatantnih laži iz vrha vlasti, sastavni je deo političkih prilika u Srbiji. Znači li to da je naš narod toliko nezreo da mu saopštavanje istine smeta?

- Naši građani su u velikoj meri sluđeni, a najviše ih sluđuju partije koje su se postavile iznad države i javnog interesa. Zbog svojih međusobnih čarki, u koje po pravilu uvlače institucije, državni funkcioneri i službe su u neprekidnoj izbornoj kampanji i borbi za opstanak, i zato proturaju razne neistine i poluistine. Time se ruše institucije, u koje onda, posledično, građani gube poverenje, pa društvo živi mimo njih, kao da one ne postoje. U Meksiku, recimo, još postoji linč, jer sudovi ne rade kako treba i pravda se izvršava "na licu mesta". Tako su i naši građani digli ruke od sistema - sudova, policije, administracije, vojske, stranaka, sve više i od samih izbora, tražeći nekakva nezavisna rešenja.

Zato mislim da zapravo nisu građani nezreli, nego oni koji ih vode. Kada predsednik Tadić izađe sa istinama u javnost, nije kriv narod što mu zbog toga pada rejting, nego njegove kolege političari koji se tom istom narodu umiljavaju (jer svako voli da čuje da je lep i najbolji), usput ga paleći "da je ceo svet protiv njega". Očit primer: građanima se konstantno servira da je sud u Hagu smišljen protiv Srba i da se tamo sudi nevinim srpskim žrtvama, pa se onda tako naštimovano stanje svesti proglašava kao "narodna volja" u koju ne sme da se dira. Krajnje je vreme da se isteraju na čistinu te priče po kojima nas mrze jer smo savršeni a ni za šta krivi, i ljudima jasno predoči istina o tome šta se sve stvarno radilo u naše ime. Predsednik Tadić je to shvatio i zato govori o tome da samo nova vlada može da promeni to stanje isprane svesti i savesti.

Da li je naše priključenje EU zapravo uzaludna misija nekoliko političara koja nema realno uporište kod neophodne većine građana?

- Sve zavisi od toga da li će da pobedi jedna provincijalna, zaostala, inferiorna i zaplašena Srbija, koju reprezentuju radikali, ili će ipak prevagu odneti napredna, takmičarski raspoložena evropska Srbija, u sebe sigurna i željna sveta i priznanja. Ja mislim da će pobediti ova druga, jer je ona prva relikt prošlosti. Održava se najviše na preostalim nacionalnim problemima, kao što su Kosovo, odnos sa Crnom Gorom, odnos prema ratovima i počinjenim zločinima. Ali, kada tih pitanja više ne bude, stranke koje ih sada (a i godinama unazad) zloupotrebljavaju ostaće bez hrane za svoje bivstvovanje. Zato se te snage i bore svim silama da se nijedan od tih problema ne reši sve kako bi Srbija ostala njihov talac - zapravo talac njihovog vlastohleplja.

Iako je činjenica da ksenofobija polako osvaja i Evropu, mi smo ipak neprikosnoveni prvaci kontinenta u toj disciplini. Ima li u takvom miljeu realnog prostora za razvoj građanskog duha i građanske svesti?

- Ne vidim da, sem nekoliko incidenata, ksenofibija osvaja Evropu, pri čemu ipak ne treba zaboraviti da su u njoj imigranti svih vera i boja kože. Pitam se šta bi ovde bilo kada bi sa svih strana sveta kod nas stizali ljudi tražeći posao, kada ne možemo da se trpimo ni sa onima s kojima vekovima delimo životni prostor. Inače, nema nikakve sumnje da kod nas postoje realna uporišta da se razvije građanski duh jednakosti i tolerancije, samo na tome treba raditi, i to stalno. Videla bih ja toleranciju na Zapadu da su ljudi tamo bili izloženi kao mi doskora, i to sve u glas i iz svih "oružja", raspirivanju nacionalne i verske mržnje i ideologije neprihvatanja nikoga ko je različit. Sada se to čini manje, ali se još uvek čini. Valja, međutim, biti načisto s tim da ništa nije samo po sebi niklo u društvu, da uvek neka vlast stoji iza toga kao proizvođač. Uostalom, kome je za vreme Tita padalo na pamet da prebija Rome, Mađare ili Hrvate po ulicama?

Svedoci smo novog talasa ekspanzije radikala i radikalizma. Na drugoj strani, nesumnjiv je i demokratski potencijal srpskog društva. Koji su, po vama, osnovni uzroci tolike i takve podeljenosti Srbije?

- To očigledno nije ništa novo, jer podela karakteriše Srbiju od samog njenog stvaranja kao savremene države, dakle od početka 19. veka. Još otada je krenula megalomanija da se obnovi Dušanovo carstvo, na jednoj strani, ili da se, na drugoj strani, krene ka Evropi. To što mi i danas imamo tu podelu, kao da živimo u dve različite zemlje i dva različita veka, posledica je toga što nismo uspeli da svoje probleme rešimo i da ih prevaziđemo. Nismo iskoristili veliko oslobođenje od totalitarnih režima krajem osamdesetih godina prošlog veka, što su učinile zemlje slične nama, nego smo pošli u suprotnom pravcu, da vodimo ratove za teritorije, ratove u kojima smo se slomili, uništili svoje resurse i postignuti stepen razvoja, i usput moralno izgubili svaki kompas... No, s druge strane, ohrabruje to što ipak ima Srbije koja hoće razvoj, saradnju sa svetom, koja hoće da ide napred, da živi bolje i u normalnoj državi. Taj deo biračkog tela treba da odnese pobedu, i kada se to desi, građani će svako novo jutro dočekivati s nadom i perspektivom. Inače, Šešeljev SRS je u ekspanziji zato što stranka koja je trebala da ih kontroliše - mislim na DSS - sada izgleda kao da je pojedena od tih istih radikala.

Šta je to u narodu što ga vazda vodi prema međusobnoj tuči?

- Nema ništa u samom narodu što ga vodi tim putem (mada ne potcenjujem istorijske naslage, loša sećanja i predrasude između pojedinih nacija). Više se tu radi o nedovoljnom i neujednačenom razvoju. Na jednoj strani imate slojeve koji su na nivou vrhova Evrope, a na drugoj veliku zaostalost - što ima i svoje geografske koordinate. Na osnovu te razvojne neujednačenosti partije se tuku za prevlast, veoma često i za svoje sopstvene interese, jer politika kao vlast i slast još uvek dominira nad svim oblastima života, posebno nad ekonomijom.

O 2005. se uveliko priča kao o presudnoj za budućnost Srbije?

- Ne isključujem da će za nas 2005. biti veoma značajna. Uostalom, često nam tu godinu spominju drugi kao prelomnu, odnosno da će se u njoj, hteli mi ili ne, rešiti status Kosova, a zatim i neka druga pitanja. Ipak, od nas samih zavisi mnogo. Građani se moraju ubediti da Srbija nema perspektivu ako ne izađe iz ove nove blokade u kojoj se našla, ako ne previziđe svoje probleme (Hag, Kosovo i Crna Gora), ako ne postane pravna i ustavnu država, ako ne krene da rešava privredne nedaće... Zarad naše budućnosti moramo da se ukrcamo u taj evropski brod zajedno sa našim susedima, i da se manemo inata, mržnje, umišljenosti i sličnih gluposti, na kojima se, nažalost, još uvek parazitira.