Pomirenjem do sukoba

Kome je (i zašto) trebalo da u sadašnje uzavrele političke rasprave i konfrontacije, kada Srbija mora konačno da se opredeli hoće li u svet ili će tavoriti u košmaru sopstvenih ideoloških i nacionalističkih zabluda i iluzija, ubaci iskonstruisanu priču o nacionalnom pomirenju

Šta se to dešava u Srbiji i sa Srbijom? Poigrava li se istorija nama ili će pre biti da se „neki naši ljudi”, savremeni „hajduci vrele krvi” poigravaju istorijom. I ljudima, dabome, bili oni Srbi, Mađari, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i tako redom.

Kako god bilo tek događa nam se još jedan specifičan istorijski fenomen: nekad „davno”, početkom 90-ih godina, kada su na ovim prostorima tutnjale ratne i nacionalističke trube i euforije, stvarala psihoza za predstojeći sveukupni slom bivše jugoslovenske, šestočlane države, Miloševićevi socijalisti i njihova histerična propagandna mašinerija su sve ljude dobre volje, protivnike nacionalističke homogenizacije naroda i ratova stavljali pred očajnički izbor: ili ćete se ponašati kako vam državni i nacionalni interes nalaže ili kupite prnje i van Srbije. Na meti su, logično, bili pripadnici „nepodobnih” nacija, politički oponenti, pre svih demokratske, građanske i antiratne provenijencije, novinari i njihovi mediji. Dakle, sve što se nije mirilo sa nadolazećom katastrofom, nije bilo voljno da se prilagodi ili, pak, priključi. Strelci su bili ideologizirani, do kraja ostrašćeni režimski mediji, tek stvoreni a već prekaljeni socijalisti, sledbenici duha i slova „antibirokratske revolucije”, Šešeljeve radikalske leteće brigade, paravojne formacije i, naravno, svemoćna SDB.

Promenjene uloge

Nepunu deceniju i po kasnije, nešto se od toga u neobuzdanoj, povremeno čak pomahnitaloj Skupštini Srbije ponavlja. Opet imamo govor mržnje, prestrojavanje i postrojavanje po nacionalnoj osnovi, retoriku za koju smo doskora mislili da se ne može reprizirati. Sada su se, međutim, uloge donekle promenile: mete nacionalističke podozrivosti, isključivosti i sumnjičenja su, pored građana nesrpske nacionalnosti, upravo Miloševićevi socijalisti, oni koji su nam svojevremeno zapržili nacionalističku čorbu, šešeljevci – gle čuda – izvrsni glumci nepristrasnog pomiriteljstva, a otrovne nacionalističke i rasističke strele odapinju tzv. srpske, odnosno Koštuničine demokrate. Ove druge „demokrate”, bez formalnog naziva „srpski”, pak, „mudro” ćute, valjda u strahu da neko i njih ne potkači, iako, eto, i oni žele da se konačno partizani i četnici pomire. Izostala je njihova osuda teškog nacionalističkog ispada pred televizijskim kamerama, valjda iščekujući „instrukcije”, odnosno da će se tim povodom oglasiti i njihov lider i predsednik „svih građana” Srbije Boris Tadić.

I, kako to obično biva, reakcije u političkoj javnosti na „hajdučki i temperamentni” nastup poslanika DSS Dragoljuba Kojčića, a i na gromki aplauz njegovih stranačkih drugova u poslaničkim klupama, već su podeljene. Neki su u tome prepoznali još jedan neodmereni i necivilizovani skandal, drugi, pak, izolovani incident kome ne treba pridavati veći značaj, treći, opet, smatraju da je, pod okriljem najvišeg državnog organa, učinjeno ozbiljno krivično delo (raspirivanje rasne i nacionalne mržnje) zbog čega bi poslovično revnosni javni tužilac morao da reaguje.

Što god bude prevagnulo, jedno je bez ikakve dileme: nacionalistička zloupotreba skupštinske govornice morala bi poslužiti političarima da ozbiljnije no ikad porazmisle o tome nije li i ovaj slučaj zabrinjavajući simptom da se jedno zlo, koje je punu deceniju haralo prostorima bivše Jugoslavije, polako, ali sigurno, doduše, uvijeno u demokratske, parlamentarne oblande, vraća u Srbiju. Ako dešavanja u Nišu, Beogradu i Novom Sadu povodom kosovskog 17. marta, a i sve učestalije međunacionalne tenzije u mešovitim sredinama, pre svega u Vojvodini, nisu poslužili kao opomena, Kojičićev „hajdučki” izliv nacionalne netolerancije morao bi se shvatiti kao potez kojim je dara prevršila meru i da valja reagovati.

Stanari i podstanari

Ne bude li tako, ne treba se čuditi ako u Srbiji u dogledno vreme ponovo zagospodari psihoza u kojoj će multinacionalan karakter Srbije biti samo predstava za strance, dok se kod kuće mora znati šta je šta, ko je stanar a ko podstanar. Time će se potvrditi stav da se Srbija, ni posle svih tragičnih iskustava i poraza pod Miloševićem, nije odrekla nacionalizma, ali i procena da je sve to što se dešava logična posledica činjenice da su na kormilu Srbije danas autentični – nacionalisti. I čija ideologija, ako ne bude obuzdavana, možda neće, poput Miloševićeve, izazivati nove ratove, ali lako može Srbiju gurnuti u novi košmar međunacionalnih konfrontacija. U konkretnom slučaju, uslovno rečeno, najblaža posledica biće ne samo pojačavanje distance između srpske i drugih nacionalnosti, već i vrlo neprijatna poruka svetu da Srbija i njena politička elita ili ne žele ili nemaju snage da se oslobode primitivne palanačke retorike.

Zanimljiva je (možda i simptomatična), međutim, još jedna neslavna činjenica: manir republičke vlade da se i u ovoj i u nekim drugim sličnim situacijama ponaša kao da nije odavde, krajnje indiferentno. Tačno je da vlada nije predlagač zakona o izjednačavanju prava partizana i četnika. Poznato je da Koštuničin kabinet nije pripremio ni druga dva zakona, koji su u javnosti izazvali ogorčenje i oštre proteste (o pravima haškim optuženika i njihovih porodica i poslaničkim privilegijama), što možda formalno-pravno skida sa nje odgovornost, ali, istini za volju, šalje neke drugačije poruke: pre svega, da je reč o specifičnoj podeli posla, ali i o svojevrsnom „pranju ruku” od mogućih nepovoljnih reakcija i reperkusija kontroverznih zakonskih projekata, koje, po pravilu, predlažu poslaničke grupa stranaka koje čine vladu ili je na razne načine podržavaju. Dakle, kao probni balon koji bi trebalo da pokaže kad je politički profitabilno umešati se u celu priču, a kad je potrebno – jednostavno ćutati.

A nauka

Formalno-pravni razlozi, međutim, padaju u vodu pred činjenicom da se vlada, kao najviši izvršni organ odgovoran za ukupno stanje u državi, ne može amnestirati od krivice što se u skupštinsku proceduru ubacuju zakoni čije reperkusije mogu biti dalekosežne i zbog kojih je javnost u više navrata skočila na noge. Tim pre što je već postao manir da pojedine stranke vladajuće koalicije na sve moguće načine, koristeći svoju poziciju ili običnim političkim trgovinama, pokušavaju, katkad ultimativno, da svoje dnevno-političke, stranačke i ideološke poglede i interese pretoče u opštevažeće zakonske projekte.

S tim u vezi, nameće se suštinsko pitanje – kome je (i zašto) trebalo da u sadašnje uzavrele političke rasprave i konfrontacije, kada Srbija mora konačno da se opredeli hoće li u svet ili će tavoriti u košmaru sopstvenih ideoloških i nacionalističkih zabluda i iluzija, ubaci iskonstruisanu priču o nacionalnom pomirenju. Zašto se, naime, pokreće debata o nečemu što je, u najmanju ruku, stvar istorijske nauke, a ne dnevne politike i svakojakih stranačkih ideologa koji su prošli mnoge ideološke škole i koji su umislili da je njihova istina jača od istorijskih činjenica i njihove naučne valorizacije.

A desilo se upravo ono od čega javnost ponajviše strepi: umesto priželjkivanog, a tako agresivno nametanog pomirenja, stvoren je ambijent za nove podele i sukobe. Ne samo unutar srpske nacije, već i između nje i svih drugih koji se smatraju građanima Srbije.