Nafta, nafta, svuda oko nas

Kolona besnih vozača protezala se unedogled. Ovog meseca bagdadske pumpe suvlje su nego što su bile na početku američke invazije na Irak 2003. Neki vozači čekaju i po 24 sata i spavaju u kolima. Kada im se saopšti da nema više benzina, poneki izgube strpljenje i vade pištolje. Kako je moguće, pitaju se gnevni vozači, da u zemlji koja proizvodi naftu nestane benzina?

Pitajte otporaše, i oni će vas ubeđivati da im američka vojska krade naftu koju troši na svoje tenkove. Drugi tvrde da je problem u kapacitetima iračkih rafinerija nafte ili u činjenici da pobunjenici ne prestaju da dižu u vazduh naftovode. Međutim, glavni razlog je u tome što je vlada fiksirala cenu benzina na otprilike nulu – litar goriva košta manje od jednog američkog centa.

Zvaničnici i vlasnici pumpi koji imaju pristupa subvencionisanom benzinu imaju alternativu. Oni mogu da budu pošteni, i da ga u skladu sa zakonom razdele očas posla. A mogu i da ga puste na crno tržište, gde su cene od deset do 100 puta više. Mogu i da ga prokrijumčare iz zemlje gde, imajući u vidu sadašnje visoke cene nafte, mogu da ga prodaju za pozamašnu sumu. Mnogi su izabrali ove isplativije varijante.

Iračani možda misle da je njihov slučaj jedinstven, ali nije. I druge naftom bogate nacije, kao što je Nigerija, takođe imaju vlade koje pokušavaju da veštački održavaju nisku cenu benzina i zbog toga imaju hronične nestašice. Ipak, u Iraku postoji još jedan problem, i to u obliku fanatičnih sabotera.

Gerila je u stanju da u roku od deset minuta raskopa desetak santimetara peska, raščisti deo naftovoda, prikači bombu napravljenu od neke od razbacanih napuštenih artiljerijskih granata, i eto haosa na ulicama Bagdada. U periodu od avgusta do oktobra ove godine, napadi terorista na naftovode (plus švercovanje nafte) koštalo je državu 7 milijardi dolara izgubljenih prihoda, tvrde u ministarstvu za energetiku.

Subvencionisani benzin je relikt Saddamove ere, međutim dve promene su dovele do toga da ovaj sistem više uopšte ne funkcioniše. Jedan je taj što izgleda da sada više Iračana ima automobile nego za vreme Saddama. Drugi je što u zemlji sada ima više bezakonja.

Ni Amerikanci ni iračke snage nisu u stanju da stražare pored 6,000 km naftovoda, od kojih najveći deo prolazi kroz bukvalno nenastanjenu pustinju. Saddamov režim je davao novac plemenima da štite nafovode na svojoj zemlji. Američki i irački zvaničnici su nastavili sa tom praksom, ali pokazalo se da kad oni potplate jedno pleme, ponekad njihov rival digne naftovod u vazduh a onda tvrdi da upravo on treba da bude mnogo više plaćen. Iračka vlada pokušava da kamionima uvozi rafinisanu naftu, ali pobunjenici neprekidno postavljaju zasede ili prete da će pobiti vozače ako im ne predaju kamione.

Pojedini stručnjaci za naftu hvale vladu što je uopšte uspela da održi promet benzina u životu. Ali kako pobunjenici i dalje divljaju, a izbori su sve bliži, niko ne veruje da će vlada povećati cene benzina i tako rizikovati proteste. A to znači da će nestašice potrajati.