Zamke nedoslednosti

Međunarodna zajednica nije preterano iznenađena odbijanjem Beograda da zbog Haradinaja sarađuje sa kosovskim institucijama

Skoro da je postalo pravilo: kad god političari u Srbiji nemaju racionalan odgovor na iskušenja s kojima se suočavaju, oni se vrate u istoriju. I kao da uvek to čine na način koji će Srbiji, u završnoj etapi, doneti nove, još teže nevolje. Pa ako se ponekad ponešto i dobije u organizovanom podizanju političke i nacionalne temperature nekim ozbiljnijim povodom, stečeno se ubrzano gubi u moru katkad nekontrolisanih, a najčešće politički loše osmišljenih političkih poteza.

Taj obrazac upotrebljen je i protekle sedmice u pravoj bujici svakojakih reakcija na imenovanje Ramuša Haradinaja za premijera privremene kosovske vlade. Iako je takav kadrovski potez nagoveštavan kao mogućnost odmah nakon prebrojavanja glasova na poslednjim parlamentarnim izborima na Kosovu, koji su Srbi masovno bojkotovali, desilo se uobičajeno: Beograd je reagovao post festum, dakle, kasno, kad je čitava priča praktično bila završena, sve u jalovoj nadi da će naknadne manifestacije ogorčenja i protesta bilo šta promeniti.

Srbija bez glasa

Niko, naravno, ne može i ne treba da osporava pravo ovdašnjim političarima da kažu šta misle o izboru jednog od bivših lidera OVK za premijera. Tim pre što ima ozbiljnih indicija da njegova „prvoboračka” prošlost nije čista. Ali, to je nešto što treba (i mora) da istraži i utvrdi Haški tribunal i na Beogradu je da pruži valjane dokaze. Znači, da pripomogne međunarodnom sudu, kojeg, inače – kad je reč o „našim prvoborcima” – tako zdušno osporava, omalovažava, čak i ignoriše. I da se pri tom ratosilja uobičajenog manira da je njegova istina jedina i konačna. Odnosno, da istovremeno igra i ulogu tužioca i presuditelja, čime nepotrebno stvara snažan negativan naboj u odnosima sa svetom, ali i kod kuće, sugerišući stav kako Hag ima na raspolaganju samo jednu odluku – da podigne optužnicu protiv Haradinaja za ratne zločine, jer u njegovom slučaju pravilo da niko nije kriv dok sud to ne dokaže ne može da važi. Šta li će se tek desiti ako se pokaže da Haški tribunal nema dovoljno elemenata za podizanje optužnice?

Priča o Haradinaju, tačniju o reakcijama na njegov izbor, međutim, izbacuje u prvi plan neke druge, za Srbiju i njenu sadašnju vlast, manje-više, poražavajuće činjenice. Pre svega, o potrošenom kredibilitetu, ali i zabludi da se glas Srbije daleko čuje i, naravno, uvažava. Istina je, ipak, drugačija: sada se pokazuje koliko je bila pogrešna procena kada je Beograd pozvao kosovske Srbe da bojkotuju izbore. Taj čin je dodatno pogoršao međunarodnu (pregovaračku) poziciju Srbije, što se ovih dana lako može uočiti odbijanjem nekih vodećih centara moći, pre svih Londona, Pariza, pa i Vašingtona, da ozbiljno razmotre zahteve i argumentaciju Koštuničine vlade da ponište Haradinajev izbor i smene šefa Unmika Serena Jesena-Petersena. Pri tom, vodeće zemlje ne odbacuju mogućnost da je Haradinaj počinio ratne zločine, ali upozoravaju da je utvrđivanje prave istine isključivo u ingerenciji Haškog tribunala.

Bez iznenađenja

Iz tih centara, međutim, stižu i neke drugačije poruke. Pre svih, da je Beograd svojim tvrdim i isključivim stavovima, a pogotovo pokretanjem opštenacionalne kampanje oko Haradinaja, upao u zamku sopstvene nedoslednosti: osporava pravo političkog angažmana jednog kontroverznog albanskog lidera, protiv koga još nije (a nema garancija ni da će biti) podignuta haška optužnica, a taj isti kriterijum nije primenio kada se general Nebojša Pavković kandidovao za predsednika Srbije, a general Sreten Lukić (obojica već tada zvanično optuženi) bio na poslaničkoj kandidatskoj listi Mihajlovićevih Liberala Srbije. Ukazuje se i na još jednu principijelnu nelogičnost beogradskih zvaničnika: kritikovali su sve dosadašnje šefove civilne misije na Kosovu da su preuzeli ingerencije koje im ne pripadaju, a u slučaju Haradinaja upravo traže da Petersen smeni novog premijera, odnosno preuzme ulogu Pedija Ešdauna, zanemarujući da postoji bitna razlika između bosanskog i kosovskog protektorata i da se mandati njihovih šefova takođe razlikuju. Nije bez specifične težine ni primedba iz sveta da Srbija baš i nije u poziciji da ultimativno zahteva sankcionisanje eventualnih zločina albanskih lidera ako je propustila da procesuira stotine pojedinačnih slučajeva ubistava, silovanja i pljački od strane srpskih policajaca i vojnika na Kosovu, prekrila velom zaborava batajničke i druge masovne grobnice, ponovo potopila „hladnjače” punih leševa, a, uz to, uporno odbija da Hagu isporuči optužene vojne i policijske generale.

Međunarodna zajednica nije preterano iznenađena odbijanjem Beograda da zbog Haradinaja sarađuje sa kosovskim institucijama. Kao što je i ubeđena da iza najnovijeg stava Zajednice srpskih opština da ne priznaje odluke Skupštine i vlade Kosova, odnosno da poradi na uspostavljanju paralelnih institucija vlasti koje će se vezati za Srbiju, stoji beogradska vladajuća koalicija. Taj proces je započeo mnogo pre Haradinajevog izbora, još pre kosovskih parlamentarnih izbora, a intenziviran je uspehom bojkota, što je u vodećim svetskim centrima shvaćeno kao dokaz da Srbija ne odustaje od sopstvene izolacionističke politike, pogotovo kad je reč o Kosovu i komunikaciji sa Haškim tribunalom.

Konfrontirane opcije

Izvesna ravnodušnost međunarodne zajednice prema potezima Koštuničine vlade, a i prema sadašnjoj političko-propagandnoj ofanzivi Beograda zbog imenovanja Ramuša Haradinaja, tumači se i kao izraz njenog uverenja kako je, u stvari, reč o kampanji za unutrašnju dnevno-političku upotrebu. I to u času kad na srpskoj političkoj sceni prevagu odnose restauratorske snage, kada (ne)formalna koalicija pretpetooktobarskih političkih snaga i dela antimiloševićevskog stranačkog bloka postaje dominantna i kada Srbija ulazi u, reklo bi se, odlučujuću fazu kad će definitivno morati da se opredeli – ide li u Evropu i svet ili se vraća tamo gde je bila do 5. oktobra 2000. godine.

Zato, mnoge domaće analitičare ne iznenađuje što i povodom izbora Haradinaja u Beogradu, posle duže pauze, ponovo egzistiraju dve međusobno konfrontirane opcije. Jedna, može se reći čak zvanična, koja se vraća na Miloševićevo vreme, retoriku, pa čak i govor mržnje, koja „iz patriotskih razloga” odbija svaku kooperativnost, a Haradinaju poručuje „da ako hoće da bude uhapšen neka samo dođe u Beograd”. I druga, koju zastupa šef države i lider DS Boris Tadić, i čija je osnovna poruka da bi za Srbiju bilo pogubno ako bi prekinula svaki kontakt i razgovor, makar i sa Haradinajem, bar dok se ne utvrdi hoće li Haški tribunal podići optužnicu protiv njega ili neće. U tom korpusu je i upozorenje da će nastavak dosadašnje vladine politike prkosa i teranja inata Srbiju neminovno dovesti u nepodnošljiv položaj: da u predstojećim pregovorima (sredinom iduće godine) o budućem ili konačnom statusu Kosova bude do kraja marginalizovana, pa čak, kako neko ovih dana reče, stavljena na optuženičku klupu, kao nekad u Rambujeu, kada više neće biti u prilici da ima bilo kakav uticaj na završni epilog dugotrajne kosovske priče.

O tome bi, zaista, trebalo valjano i ozbiljno porazmisliti. Ako, naravno, već nije kasno!