Scenario operacije „Vaterlo”

„Politika” došla u posed najnovijeg plana za hvatanje natraženijih begunaca u Evropi. – Britanski SAS i američka „Delta” treba da izvedu jednu od najspektakularnijih operacija posle Drugog svetskog rata

Da li su bivši politički i vojni lideri bosanskih Srba, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, baš slučajno preživeli devet pokušaja hapšenja, kao što se ovih dana agenciji Frans pres žali neimenovani bivši zvaničnik jedne evropske tajne službe, koji je svojevremeno u BiH bio na početku te potrage? Taj obaveštajac, naime, optužuje američkog admirala Lejtona Smita da je kao komandant Južnog krila NATO sprečio hapšenja, uz objašnjenje da nije imao naređenje iz Vašingtona, a SAD, navodno, nisu htele da rizikuju da u BiH bude mrtvih u njihovim redovima.

„Svaki dan smo imali podatke o Karadžiću, snimali smo njegova premeštanja i bilo je lako da ga uhapsimo, ali nismo dobili zeleno svetlo da to uradimo”, dodao je tajni izvor agencije Frans pres.

No, kako snage Eufora od 2. decembra preuzimaju u BiH misiju od Sfora, „Politika” je došla u posed najnovijeg tajnog plana za hvatanje Radovana Karadžića. Plan „Vaterlo” predviđa šest faza hapšenja političkog lidera bosanskih Srba, dok se plan „Vaterlo-M” odnosi na pokušaj hapšenja generala Ratka Mladića. Akcije treba da izvedu pripadnici britanskog tajnog Revolucionarnog krila SAS, elitne formacije koja broji tridesetak ljudi iz redova 250 članova SAS koji gotovo uvek idu u misije u inostranstvu i komandosi američke jedinice „Delta”. Britanski vojnici SAS, čiji je moto „Ko se usuđuje, taj pobeđuje”, već mesecima uvežbavaju plan koji su, inače, sastavili CIA i MI6, u blizini svoje baze u Herefordu, dok je odred američkih „Delta” snaga stalno u dežurstvu na jednom američkom nosaču aviona u Sredozemlju. Hvatanje Karadžića i Mladića trebalo bi da bude najspektakularnija operacija komandosa posle Drugog svetskog rata.

Avioni i padobrani, laseri...

Faza prva. Šest četvoročlanih grupa SAS spuštaju se noću padobranima iz aviona, koji lete vrlo visoko i ako je moguće obično u vreme kada tom putanjom lete i civilni avioni, na teren oko mete broj jedan, ili dva (Karadžić ili Mladić) na dva ili tri sata pre glavnog napada. Komandosi iskaču iz aviona na nekih 10 kilometara bočno od lokacije mete i pomoću padobrana tipa „krilo” i GPS opreme bešumno i precizno stižu na predviđeno mesto. Lokacija mete, brdovita i šumovita teritorija istočne Bosne uz granicu sa Srbijom i Crnom Gorom, prethodno je opservirana i potvrđena uz pomoć satelita iz svemira, špijunskih aviona i lokalne obaveštajne mreže, i sve to u realnom vremenu.

Po prizemljenju, komandosi SAS formiraju spoljašnji kordon, sa zadatkom da obaveštavaju o svim promenama na terenu i usmeravaju napade iz vazduha na teže naoružanje Karadžićevog ili Mladićevog obezbeđenja. Jedan od članova tima je istureni kontrolor za navođenje avijacije za podršku i on je opremljen uređajem za lasersko obeležavanje cilja tako da avioni, u slučaju potrebe, mogu da izbace bombe sa velikom preciznošću. Za uspeh akcije apsolutno je potrebno da prva faza operacije protekne u tajnosti i da element iznenađenja bude zadržan što je duže moguće, najmanje do faze tri.

Faza druga. Britanski avioni tipa „tornado” i američki lovci F-15 poleću sa aerodroma Avijano, tokom leta ka Bosni imaju dva tankiranja gorivom iz aviona cisterni KC-135 i KC-10A iznad Jadrana i najavljeni kao redovni patrolni let ulaze u vazdušni prostor BiH. Aparati su opremljeni laserski vođenim bombama, kruže na visini od 10.000 metara i u vezi su sa timom SAS-a na zemlji. Istovremeno, na aerodromu Dubrave kraj Tuzle, sve je mirno, jer planeri operacije znaju da Srbi sa okolnih visova iz neposredne blizine konstantno osmatraju sve šta se događa u toj bazi, tako da bi svako poletanje aviona ili helikoptera bilo odmah primećeno.

Faza tri. Tri teška mornarička helikoptera tipa „činuk” sa tri čete britanskih padobranaca, dve jurišne i jedne čete za podršku sa ukupno 150 ljudi, poleteli su bez ikakve najave iz mornaričko-vazduhoplovne baze Divulje u Hrvatskoj, nekih 90 minuta posle otpočinjanja operacije. Lete nisko, ispod nivoa radarskog osmatranja, koristeći se terenom zapadne Hercegovine, kanjonima Neretve i delom Drine. Spuštaju se u blizini objekta gde je locirana meta i u tom trenutku trebalo bi da prestane element iznenađenja za snage oko mete.

Neprobojni koridor

Padobranci formiraju neprobojni koridor oko objekta tako da niko ne može da izađe ili uđe u njega. Četa za podršku postavlja minobacače kalibra 81 mm, protivoklopne ručne bacače i teške mitraljeze, snajperisti SAS drže na nišanu objekat sa metom dok čekaju glavnu jurišnu grupu.

Faza četiri. Sa jednog američkog nosača aviona, koji je, eto, baš tih dana uplovio u Jadran radi najavljene prijateljske posete nekoj od zemalja, poleću helikopteri CH-53D sa komandosima „Delte” koji se pridružuju britanskom SAS-u.

Počinje glavni napad. Eksplozivna punjenja probijaju vrata i prozore objekta ili zaštitne zidove pećine. Napadač koristi i omamljujuće granate „mark-6”, koje proizvode sedam zaslepljujućih i sedam zaglušujućih prasaka dok istovremeno emituju otrovni gas koji peče oči i iritira kožu.

Za nekoliko sekundi najmanje deset četvoročlanih jurišnih timova ulazi u objekat. Svaki jurišni tim ima svoju krajnju granicu gađanja kako ne bi došlo do „prijateljske vatre” u opštoj konfuziji napada. Očekuje se žestok otpor Karadžićevih ili Mladićevih ličnih telohranitelja. Napadač veruje da će se obe mete boriti do kraja i da će tom prilikom biti ubijene.

Faza pet. Meta je zarobljena ili ubijena. Napadačeva grupa za podršku postavlja dimnu zavesu dok se pripadnici „Delte” ukrcavaju u helikoptere CH-53D i diskretno vraćaju na nosač aviona sa kojeg zvanično nisu ni poleteli.

Faza šest. Avioni „tornado” i F-15 nadleću teren u brišućem letu u zavisnosti od otpora na zemlji, dok se tim za navođenje avijacije povlači pod zaštitom SAS-a i britanskih padobranaca. Na kraju se i oni ukrcavaju u helikoptere „činuk” i odlaze.

Američki nosač aviona uplovljava u prijateljsku luku na opšte oduševljenje tamošnjeg naroda.

Plan „Vaterlo” i „Vaterlo-M” predviđaju trajanje cele operacije ne duže od četiri sata, dok bi glavni napad na objekat u kojem je meta trebalo da se završi za 30 minuta. Plan, inače, ništa ne govori o najmanje tri prstena spoljnjeg i unutrašnjeg obezbeđenja mete, koji su postavljeni na odgovarajućim mestima i daljinama od objekta i štite se ručnim protivoklopnim i protivavionskim sistemima RPG-7 i „igla”, kao i o rezervnim prirodnim ili veštačkim pravcima evakuacije koje napadač teško da može da zna. Osim, naravno, ako se nije prethodno obaveštajno ili fizički infiltrirao u sam sistem obezbeđenja mete.

Zaključna analiza sastavljača plana: čitava stvar sastoji se u brzini i iznenađenju. Ako se operacija otegne, misija ne samo da neće uspeti nego i većina komandosa neće preživeti...