Još nam samo Karadžić fali

Nedvosmislene poruke upućene Vladi Srbije i državnoj zajednici, poput one američkih senatora koji su pre nekoliko dana boravili u našoj zemlji, pokazuju jasno opredeljenje sveta da je saradnja sa Hagom preduslov ili uslov svih uslova, i da bez potpune saradnje niko u svetu niti hoće niti može da nam pomogne, kaže u intervjuu “Dnevniku” advokat Jovan Simić, savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića za pitanja Tribunala u Hagu.

- Niko neće da pomogne državi koja štiti i skriva osumnjičene za ratne zločine, niti može i sme da krši sopstvene zakone koji zabranjuju bilo kakvu pomoć našoj državi dok ne sarađuje sa Hagom. U prilog ovoj tvrdnji je i izjava senatora Voinoviča iz Ohaja, koji ima vrlo konkretne projekte za oživljavanje naše privrede, ali koji je decidirano izjavio da nema mogućnosti da nam pomogne, sve dok ne sarađujemo sa Hagom. Dokle god je saradnja sa Hagom takva kakva jeste, njemu su, kako je sam rekao, zakonom vezane ruke za bilo kakvu konkretnu pomoć Srbiji - navodi Simić.

Dobrovoljna predaja se i dalje “vrti” kao najbolje rešenje, ali ni izbliza nema nagoveštaja da bi uskoro neko od optuženih, koji se nalaze u Srbiji, mogao da otputuje u Hag?

- Dobrovoljna predaja je zaista najbolje rešenje i za optužene i za državu i srpski narod u celini. Optuženi bi dobili garancije države, mogli bi da očekuju da će biti privremeno pušteni da se brane sa slobode do početka suđenja, a ujedno bi se stvorili uslovi da država s punim pravom, jer bi tada saradnja sa Hagom bila potpuna i nesporna, traži od Tribunala da se većina tih slučajeva prebaci u nadležnost naših sudova. Nažalost, nama u ovom trenutku ne veruje niko: ni Tribunal, ni tužilaštvo, ni međunarodna zajednica, pa ni optuženi, a sve je to posledica vođenja jedne potpuno pogrešne politike premijera Koštunice i njegovog kabineta. Ne možete da očekujete da vam bilo ko veruje, kad se zvanično zalažete za doslednu primenu zakona, a ne primenjujete Zakon o saradnji sa Tribunalom.

Dalje, vlada premijera Koštunice je namerno ili nenamerno zamenila teze, pa tako danas svi veruju da se pod saradnjom sa Hagom podrazumeva isključivo hapšenje optuženih - što apsolutno nije tačno. Ima još mnogo detalja koji podrazumevaju saradnju. To su razmene podataka, sprovođenje istraga, dostavljanja dokumentacije i dokaza... Da je bilo šta od toga urađeno na vreme i u potpunosti, ili da je Vlada, na primer, uhapsila Hadžića, mi bismo već mogli da pričamo o određenom stepenu saradnje i ne bismo jurili po Srbiji da u zadnji čas nekog uhapsimo ili ga ubedimo da se dobrovoljno preda kako bismo mogli međunarodnoj zajednici da pokažemo da smo spremni za saradnju i da sarađujemo. I dalje tvrdim da je dužnost i obaveza svake, pa i ove vlade, da počne da sarađuje sa Hagom, a ako na to nije spremna, neka podnese ostavku i dozvoli nekoj drugoj vladi da obavi taj posao.

Priča o “dvosmernoj saradnji” sa Tribunalom je sve više predmet rezigniranih komentara, jer, što bi rekao jedan naš ugledni ekonomista, da li mi to očekujemo da nama Hag izruči Karlu del Ponte?

- Ako pod dvosmernom saradnjom podrazumevate trgovinu u smislu - ako vam izručimo generala Mladića, onda se četvorici generala sudi u Srbiji – moram reći da se takva saradnja nikad neće ostvariti. Ali, ako imate partnerski odnos, ako razmenjujete podatke, dokaze i informacije, ako se jasno zalažete za sprovođenje pravde i distancirate se od zločina i ne krijete optužene, onda imate odličnu poziciju za dogovore i pregovore svake vrste, pa i da se generalima ili Šljivančaninu, Mrkšiću i Radiću sudi u Beogradu. Uzmite Hrvatsku kao primer. Tužilaštvo je podnelo zahtev da se predmet Norac i Ademi prebace u nadležnost hrvatskog pravosuđa, i to nije jedini predmet koji će biti prebačen u Zagreb. Za razliku od Hrvatske, mi sasvim sigurno možemo da očekujemo da će se nekim našim državljnima, koji su na haškim optužnicama, suditi u Sarajevu i Zagrebu. E, neki će sada reći da je Tribunal antisrpski orijentisan, ali će prećutati činjenicu da je Hrvatska dostavila Hagu više od 10.000 dokumenata i, osim Gotovine, primorala sve svoje optuženike da se dobrovoljno predaju Tribunalu, a da mi, recimo, nismo još uvek dostavili ni dosije generala Mladića, mada Tužilaštvo poseduje foto-kopiju tog dosijea. Dakle, tek kad ostvarimo punu saradnju imaćemo mogućnost da pregovaramo i da razmišljamo o tzv. dvosmernoj saradnji.

Premijer Koštunica je, upravo u intervjuu “Dnevniku”, izjavio kako nam je cilj saradnja sa Tribunalom kakvu ima Hrvatska.

- Ta izjava meni liči na onaj stari vic sa Titom. Vozi se Tito automobilom i dolaze do raskrsnice sa dva putokaza. Na levom piše komunizam, a na desnom kapitalizam. Vozač pita Tita kojim putem predsedniče, a Tito kaže, daj levi žmigavac i vozi desno. Ako je Koštunica zaista za saradnju sa Hagom po hrvatskom konceptu, onda je potrebno da svi optuženi odu u Hag dobrovoljno ili da ih vlada uhapsi, da preda određenu dokumentaciju, da sprovede sopstvene istrage za lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili zločine, a nisu obuhvaćeni haškim optužnicama, i da podnese zahtev da je Srbija spremna i zainteresovana da sudi optuženima koji su optuženi po haškim optužnicama. Dokle god daje jedan žmigavac a ide u pravcu drugog, od saradnje nema ništa.

Najavili ste da će Karla del Ponte u izveštaju Savetu bezbednosti izneti ocenu da Srbija ne sarađuje sa Tribunalom. Kakve to realne reperkusije može imati na naš međunarodni položaj?

- Mogli bismo ponovo da se nađemo u nekoj vrsti izolacije. Gotovo sigurno bismo bili isključeni iz integracionih, ekonomskih, bezbednosnih tokova, a stopirani bi bili krediti, donacije, kao i druge vrste pomoći našoj zemlji. Razgovori o evroatlantskim integracijama bili bi obustavljeni, pa bi i mogućnost pridruženja Evropskoj uniji bio prolongiran za ko zna koliko još. Saradnja sa Hagom je, ne treba zaboraviti, preduslov i za pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti, bez koje ne možemo da počnemo pregovore o stabilizaciji i priključenju EU.

I predsednik Tadić i šef diplomatije Vuk Drašković kritikovali su Vladu Srbije zbog nesaradnje sa Tribunalom. Stiče se, međutim, utisak da su te njihove reči zapravo “pucnji iz prazne puške”?

- Pošteno je da se označi krivac u situaciji kad ceo srpski narod može da trpi posledice. Taj krivac nije ni državna zajednica, ni Crna Gora, nego jedino vlada premijera Koštunice. I to svi relevantni politički subjekti međunarodne zajednice znaju. Upravo ta nesaradnja sa Haškim tribunalom posredno utiče na poziciju Srbije i u pregovorima oko kosovskog pitanja. Zato je jako važno da međunarodna zajednica zna da u Srbiji ne vlada jednoumlje, da Srbija nije tamni vilajet, i da postoje političari koji se ne bave dnevnopolitičkom kombinatorikom, već imaju viziju i iskrenu želju da Srbija postane deo Evrope.

U kojoj meri za našu državu može biti otežavajuća okolnost ako se pokaže, a sve smo bliže tome, da su vojni objekti služili kao utočište za haške optuženike?

- Međunarodna zajednica, a posebno Karla del Ponte, duboko su uvereni da neki optuženi uspešno izbegavaju hapšenje isključivo zbog toga što su pod zaštitom bivših ostataka Miloševićevog režima, koji se i danas nalaze u vojsci, državnom aparatu ili nekim službama. Našu državu odavno optužuju, ne zato što nije uhapsila lica sa optužnica, jer su svesni da to nije ni lako niti uvek moguće, nego zato što ih štiti i skriva.

Vlada Republike Srpske priznala je da je u Srebrenici počinjen zločin “velikog obima”. U Srbiji se, međutim, glavni krivci za taj zločin i dalje veličaju kao heroji?

- Ne verujem da se bilo koji Srbin ponosi onim što se desilo u Srebrenici, i ja se nadam da samo zbog dnevne politike i rejtinga ova vlada ne hapsi optužene. Ipak, takva politika ima strašne posledice. Ceo srpski narod postaje talac takve politike, a međunarodna zajednica dobija potvrdu za mnoge laži koje su izrečene o Srbima pred Tribunalom.

U svom obraćanju čelnicima NATO-a glavna tužiteljica Tribunala ocenila je da je Srbija, zbog svog stava da neće hapsiti haške optuženike, postala za njih sigurno utočište. Zbog toga se sve više pominje i mogućnost da se uskoro ovde može očekivati čak i sam Radovan Karadžić?

- Budući da u Republici Srpskoj postoji politički konsesus oko hapšenja haških optuženika, znači i Radovana Karadžića, moguće je da će i on utočište pokušati da nađe u našoj zemlji. Ukoliko se tako nešto dogodi, a ova vlada i dalje bude vodila ovakvu politiku, ja zaista ne vidim neku budućnost za ovaj napaćeni i nedužni narod.