Podzemni grad prepun dosijea

SDB godinama skupljala podatke i na diskovima su se, u vreme dok su bili opozicija, našli i lideri sadašnje vlasti

Danica Drašković, supruga lidera SPO-a Vuka Draškovića "bacila je oko" na Institut za bezbednost. Uzburkala je domaću javnost najavom da hoće da bude direktor te policijske institucije smeštene na Banjici, malo iznad VMA. Upozorila je da će SPO izaći iz Vlade Srbije ako koalicioni partneri ne podrže taj predlog.

Interesovanje za Institut za bezbednosti je raslo poslednjih godina, a naročito posle od 5. oktobra, kada su se u našoj javnosti pojavile razne priče o njegovoj ulozi i funkciji u prethodnih 10-15 godina. Javnost malo zna o Institutu koji je stvoren s ciljem da bude epicenter bezbednosnih nauka na Balkanu. I to je i postao.

Liftovima dole u nepregledne hodnike

– Odgovor na pitanje zašto je Danica Drašković zainteresovana da bude direktor Instituta, odnosno zašto uopšte postoji interes da neko iz politike bude direktor Instituta, dakle čovek koji se nikada nije bavio bezbednosnim problemima treba tražiti u političkim motivima – ocenjuje u izjavi za "Dnevnik" vlasnik detektivske agencije SIA, inače dugogodišnji istaknuti operativac Službe državne bezbednosti saveznog MUP-a Božidar Spasić. – Verovatno gospođa Drašković misli da na ovaj način može doći do dela arhive koji se odnosi na zločin na Ibarskoj magistrali. Takođe, zauzimanjem čelne pozicije u Institutu za bezbednost ona verovatno misli i da može uticati na celu kadrovsku politiku Ministarstva unutrašnjih poslova. U Institutu postoji posebna škola, koja ne obučava samo pripadnike Bezbednosno-informativne agencije, već je tu i Policijska akademija. Dakle, kompletan policijski sastav naše zemlje prolazi kroz tu instituciju. Vrsni policijski ekspert smatra da deo nastojanja Danice Drašković da dođe na čelo Instituta za bezbednost treba tražiti i u mukama koje je doživela s policijom u vreme režima Slobodana Miloševića.

Zgrada Instituta za bezbednost MUP-a Srbije je za širu javnost oduvek bila obavijena velom misterije. Bar jedan njen deo, onaj nevidljivi, podzemni.

– Institut za bezbednost je sredinom osamdesetih godina bio institucija u kojoj se radilo na najstručniji način, gde se nije obučavala samo naša policija već i one iz arapskih zemalja: Iraka, Irana, Palestine… o čemu naša javnost malo zna. Institut je u bukvalnom smislu reči mogao da proizvede sve što se zamisli, počevši od radio-stanica do najsavremenijeg oružja ili da doda optičke ili laserske sprave na tom oružju – ističe Spasić.

Sastoji se iz dva dela. Prvi je zgrada Instituta, koja ne predstavlja ništa spektakularno. Tu su kancelarije s uobičajenom opremom za obuku policijskih kadrova i prostorije Policijske akademije. NATO je 1999. bombardovao zgradu Instituta. Kako se to obično kaže, pričinjena je ogromna materijalna šteta, ali je veliki deo ostao čitav. Žrtava nije bilo jer, naravno, u tom delu "tvrđave" i nije bilo ljudi.
Tokom bombardovanja, ali i godinama pre toga, jedan, moglo bi se reći, paralelni život odigravao se u drugom delu Instituta, duboko pod zemljom.

- Da, tačno je - potvrđuje Božidar Spasić. - I sam sam veliki deo svog radnog vremena provodio u tim podzemnim prostorijama. Sve deluje impresivno. To je čitav grad pod zemljom.

U podzemni deo Instituta za bezbednost MUP-a Srbije stiže se posebnim liftovima koji se spuštaju na desetak metara ispod suterena. A onda se pred očima otvara gotovo nestvaran svet.

Nepregledno dugačkim hodnicima, prema nekim informacijama reč je o više desetina kilometara, Institut za bezbednost je povezan s Belim dvorom, kao i s nekim vojnim objektima na Dedinju. Ne računajući te hodnike, podzemni deo Instituta se sastoji iz tri sektora: sektora državne bezbednosti, sektora vojske i sektora takozvanih zajedničkih poslova.

"Gluve" sobe, restorani...

Podzemni deo Instituta je opremljen najsavremenijim laboratorijama u kojima se ispituje, analizira i izrađuje sve ono što je bitno za sistem bezbednosti jedne države. Tu su i veoma moderne streljane za uvežbavanje pripadnika posebnih jedinica kao i komforne sobe za smeštaj više stotina ljudi. Pretpostavka je da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ove prostorije koristio kao sklonište za smeštaj svojih specijalaca. Tu su, naravno, i prateći "sadržaji", kao što su bioskopske sale, manji restorani, kabineti, sale za sastanke. Prema pričama, koje zvanično nisu potvrđene, upravo u tim prostorijama Milošević je za vreme NATO intervencije održavao sastanke s Generalštabom Vojske Jugoslavije. Priča se, takođe, da su se u posebnim, takozvanim "gluvim" sobama obezbeđenim od svake vrste prisluškivanja, donosile i odluke sudbonosne za zemlju. Deo podzemnog grada je namenjen za zatvorske prostorije.

– Posebna je priča o tom sektoru – kaže Božidar Spasić. – Veoma mali broj ljudi zna gde se tačno nalaze. Čak je i sam ulaz u pritvorski deo obezbeđen na veoma neobičan način. Stalno se pale i gase različita svetla tako da pritvorenik jednostavno gubi osećaj za prostor i posle nekoliko trenutaka nije svestan gde se nalazi.

Kretanje kroz tajni podzemni grad Instituta je strogo kontrolisano. Na tačno određenim mestima nalaze se kontrolni punktovi na kojima su veoma poverljivi operativci. Prelaženje iz sektora u sektor je moguće samo pomoću posebnih ključeva koji otvaraju svaka sledeća vrata.

Javnost je posebno zainteresovana za sudbinu dosijea, narezanih na diskove. Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović svojevremeno ju je uzburkao, saopštivši da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famozni dosijei o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju.

– Narezivanje dosijea na diskove nije ništa neobično – kaže Spasić. – To rade sve policije sveta. Posle izvesnog vremena, kada se papiri nagomilaju, oni se snimaju na mikrofilmove, a u poslednje vreme narezuju na kompjuterske diskove kako bi se dobilo na prostoru. Kod nas je nevolja u tome što su ti podaci iskopirani i što su u rukama onih kod kojih ne bi trebalo da se nalaze. Ko su oni, trenutno je nepoznato. Neizvesno je i kako će pokušati da iskoriste to što poseduju. Može se pretpostaviti da će deo tih dosijea putem medija ili na drugi način ugledati svetlost dana ovde, ali možda i u inostranstvu, s ciljem da se obelodani kompromitujući materijal nekih od čelnika postoktobarske vlasti.

Decenije na dlanu

Sadržaj dosijea SDB-a narezanih na diskove u Institutu za bezbedenost je bio poznat veoma uskom krugu ljudi.

- U tom krugu svakako je bivši načelnik SDB-a Radomir Marković, ali i njegov nekada najbliži saradnik Nikola Ćurčić – nastavlja Spasić. – Sadržaj dosijea morao je da bude poznat i načelnicima nekadašnjih uprava bivšeg SDB-a za obaveštajni rad, za ekstremizam i za unutrašeg neprijatelja.

– U Institutu za bezbednost se stvarno nalaze i podaci i tragovi na osnovu kojih se može rekonstruisati sve ono što je Služba bezbednosti, bilo jugoslovenska, bilo srpska, radila poslednjih 15-20 godina – veli Spasić.

Institut za bezbednost danas ima tri gazde. Pripada MUP-u Srbije, Bezbednosno-informativnoj agenciji a treći gazda je Vlada Republike Srbije.