Razno
Na današnji dan, 30. avgust
Danas je subota, 30. avgust. Ovo su istorijski događaji koji su obeležili ovaj datum.
0:00
30.8.2025.
1 h
Utorak, 05.10.2004.
12:14
Foto-finiš demokratija
Druga runda lokalnih izbora samo je učvrstila utiske nakon prve: mimo nekih optimističkih prognoza, poziva i apela, apstinencija biračkog tela se dodatno uvećala. Tako se, eto, ponovilo da je ubedljiva manjina građana presudila da Srbija na lokalnom nivou postane svojevrstan haotični mozaik svakojakih političkih, stranačkih i ideoloških koncepcija.
Iz jednog takvog, novostvorenog političkovladajućeg miljea, naravno, jako je teško pouzdano utvrditi ko je zaista pravi pobednik, a kome sleduje „titula” poraženog.
Ako je suditi po (ne)raspoloženju ubedljive većine od skoro 70 procenata apstinenata, čini se da je jednostavnije zaključiti da je najveći neuspeh doživela – Srbija. Ne toliko zbog daljeg uspona Srpske radikalne stranke, koja je za svega četiri godine prešla put od marginalnosti do samog praga (doduše, ograničene) dominacije, koliko zbog procene da ishod izbora uspostavlja ambijent izrazite političke nestabilnosti, skoro hronične konfrontacije, koji se, pod određenim okolnostima, može lako preneti na regionalni i republički nivo.
Činjenica da se, pored radikala, socijalisti u svakojakim oblicima (preko SPS-a, prebega, grupa građana) vraćaju na (za sada) lokalnu političku scenu, pokazuje bar nekoliko bitnih simptoma: da je, po svemu sudeći, vreme polaganja računa za prošlost definitivno prošlo (ako ga je uopšte bilo), da nastupa razdoblje gotovo sveopšteg oprosta, što kao greh ne treba upućivati na adresu onih koji su više od jedne decenije upropašćavali Srbiju, već političkoj garnituri koja je sebe proglasila Miloševićem naslednikom, a nije našla način kako da tim ojađenim ljudima u opštinama i gradovima osveži pamćenje. Da i ne pominjemo propuštenu priliku da se korenitom promenom političkog, ekonomskog i socijalnog ambijenta Srbija valjano preuredi.
Demokratska stranka, kao (trenutno) najjača u takozvanom demokratskom bloku, ima, nakon drugog kruga izbora, samo jedan pravi razlog za slavu: što je skoro u foto-finišu osvojila mesto gradonačelnika Beograda, po značaju treću funkciju u Srbiji. Sve drugo, pa čak i podatak da je pobedila u 23 od 86 opština (u kojima je imala kandidate), više je razlog za zabrinutost. Odnosno, povod da se stavi prst na čelo i ozbiljno porazmisli nije li ishod drugog kruga indikator da se DS-u, polako ali sigurno, tanji podrška iz predsedničkih i prvog kruga lokalnih izbora.
Neuspeh njenih kandidata u trci za gradonačelnike i predsednike opština u Novom Sadu, Subotici, Nišu, Kragujevcu, kao i Bogdanovićev „prolaz za dlaku” u Beogradu, mogao bi se dvojako tumačiti: najpre, kao prvi nagoveštaj da Tadićev koncept kohabitacije polako troši svoje prednosti i postaje limitirajući faktor, a zatim i kao jasna potvrda izostanka prave, iskrene podrške Demokratske stranke Srbije, uprkos prethodnom sporazumu Tadić-Koštunica.
Lideru DS-a i šefu države morala bi kao svojevrsna opomena da posluži činjenica da se deo glasača DSS-a okrenuo radikalima, naročito u Vojvodini i Beogradu, ali i da se mnogim simpatizerima DS-a i ostalih partija demokratskog usmerenja naprosto ne dopada previše Tadićevo prenaglašeno naginjanje rivalskoj stranci i njenom lideru, koji su, kao što je poznato, svojevremeno pokrenuli izuzetno žestoku kampanju protiv DS-a i čiji se tragovi i danas mogu lako prepoznati.
S druge strane, mnogim biračima se jednostavno smučilo da – tačno četiri godine posle 5. oktobra 2000. – stalno glasaju „protiv”, zaokružujući „jedno ime” da ne bi, eto, prošlo „ono drugo”. Nema sumnje da i u tome leži jedan od glavnih razloga što su mnogi građani u nedelju ostali kod kuće, za razliku od disciplinovanog radikalskog biračkog tela.
Iz jednog takvog, novostvorenog političkovladajućeg miljea, naravno, jako je teško pouzdano utvrditi ko je zaista pravi pobednik, a kome sleduje „titula” poraženog.
Ako je suditi po (ne)raspoloženju ubedljive većine od skoro 70 procenata apstinenata, čini se da je jednostavnije zaključiti da je najveći neuspeh doživela – Srbija. Ne toliko zbog daljeg uspona Srpske radikalne stranke, koja je za svega četiri godine prešla put od marginalnosti do samog praga (doduše, ograničene) dominacije, koliko zbog procene da ishod izbora uspostavlja ambijent izrazite političke nestabilnosti, skoro hronične konfrontacije, koji se, pod određenim okolnostima, može lako preneti na regionalni i republički nivo.
Činjenica da se, pored radikala, socijalisti u svakojakim oblicima (preko SPS-a, prebega, grupa građana) vraćaju na (za sada) lokalnu političku scenu, pokazuje bar nekoliko bitnih simptoma: da je, po svemu sudeći, vreme polaganja računa za prošlost definitivno prošlo (ako ga je uopšte bilo), da nastupa razdoblje gotovo sveopšteg oprosta, što kao greh ne treba upućivati na adresu onih koji su više od jedne decenije upropašćavali Srbiju, već političkoj garnituri koja je sebe proglasila Miloševićem naslednikom, a nije našla način kako da tim ojađenim ljudima u opštinama i gradovima osveži pamćenje. Da i ne pominjemo propuštenu priliku da se korenitom promenom političkog, ekonomskog i socijalnog ambijenta Srbija valjano preuredi.
Demokratska stranka, kao (trenutno) najjača u takozvanom demokratskom bloku, ima, nakon drugog kruga izbora, samo jedan pravi razlog za slavu: što je skoro u foto-finišu osvojila mesto gradonačelnika Beograda, po značaju treću funkciju u Srbiji. Sve drugo, pa čak i podatak da je pobedila u 23 od 86 opština (u kojima je imala kandidate), više je razlog za zabrinutost. Odnosno, povod da se stavi prst na čelo i ozbiljno porazmisli nije li ishod drugog kruga indikator da se DS-u, polako ali sigurno, tanji podrška iz predsedničkih i prvog kruga lokalnih izbora.
Neuspeh njenih kandidata u trci za gradonačelnike i predsednike opština u Novom Sadu, Subotici, Nišu, Kragujevcu, kao i Bogdanovićev „prolaz za dlaku” u Beogradu, mogao bi se dvojako tumačiti: najpre, kao prvi nagoveštaj da Tadićev koncept kohabitacije polako troši svoje prednosti i postaje limitirajući faktor, a zatim i kao jasna potvrda izostanka prave, iskrene podrške Demokratske stranke Srbije, uprkos prethodnom sporazumu Tadić-Koštunica.
Lideru DS-a i šefu države morala bi kao svojevrsna opomena da posluži činjenica da se deo glasača DSS-a okrenuo radikalima, naročito u Vojvodini i Beogradu, ali i da se mnogim simpatizerima DS-a i ostalih partija demokratskog usmerenja naprosto ne dopada previše Tadićevo prenaglašeno naginjanje rivalskoj stranci i njenom lideru, koji su, kao što je poznato, svojevremeno pokrenuli izuzetno žestoku kampanju protiv DS-a i čiji se tragovi i danas mogu lako prepoznati.
S druge strane, mnogim biračima se jednostavno smučilo da – tačno četiri godine posle 5. oktobra 2000. – stalno glasaju „protiv”, zaokružujući „jedno ime” da ne bi, eto, prošlo „ono drugo”. Nema sumnje da i u tome leži jedan od glavnih razloga što su mnogi građani u nedelju ostali kod kuće, za razliku od disciplinovanog radikalskog biračkog tela.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare