Mediji i vlada

Prošlog ponedeljka su gotovo sve dnevne novine osvanule sa upozorenjima o poskupljenjima na tržištu: mleko, meso, šećer, a možda i kafa, zbog povećanih akciza. Već sledećeg dana, u utorak, odmah su reagovali zvaničnici republičke vlade: potpredsednik Miroljub Labus i ministri Mlađan Dinkić i Bojan Dimitrijević. Njihova poruka je glasila: sprečićemo divljanje cena.

Sudeći po redosledu koraka koji se ovom prilikom odigrao, mediji su izvršili svojevrstan pritisak – s jedne strane na javno mnjenje, a s druge na vladu.

Ako mediji imaju takav uticaj na izvršnu vlast, da budu važan korektor, onda je to svakako pozitivno za medije. U tom slučaju sasvim im pristaje slogan da su „sedma sila”. Međutim, to nije uvek dobro za vladu. Iz najmanje dva razloga. Prvi je što to znači da vlada nije dovoljno budna dok radi svoj posao, a drugi je što mediji ponekad mogu i da izazovu uznemirenja i da stvore atmosferu koja ne odgovara stvarnosti. O čemu je reč?

U prvom slučaju, vlada je, izgleda, suviše opušteno ušla u letnji period, te nije mogla da predupredi pomenuta poskupljenja. U nekim slučajevima je to bilo moguće. Kad je o mleku reč, ukoliko se zna da ima monopolista na tržištu, onda bi trebalo da vlada aktivira antimonopolske mehanizme koji kao ornamentika samo formalno postoje još iz perioda Miloševićeve vladavine. Kad je reč o poskupljenju mesa i jaja, proizvođači upozoravaju da se sve moglo sprečiti pravovremenim intervencijama i ponudom kukuruza iz državnih rezervi po nižim cenama. Da je toga bilo prethodnih meseci ne bi se dogodilo da se cena žive mere svinja u prošlih pola godine udvostruči: umesto 45 dinara za kilogram stiglo se do sadašnjih 90 dinara. Dovoljan je, dakle, jeftiniji kukuruz za proizvođače, pa da u celom lancu bude jeftinija proizvodnja.

Šećer je posebna priča, kao što je pokazao slučaj povoljnijeg izvoza u Evropsku uniju. Taj film smo već gledali: čim proizvođači, kao i trgovci, osete da mogu da uzmu više para, moguće je i nelegalno poslovanje.

Svuda je, dakle, na tržištu potrebna budnost države, odnosno vlade, koja će finim ili oštrim potezima, regulisati sve tržišne anomalije. Upravo da bi se zaštitile tržišne zakonitosti i da ne bi bilo devijacija, zloupotrebe slobodnog tržišta.

A što se medija tiče, kojima može i da prija činjenica da su uticajni, i njihova uloga ne mora uvek biti slavna. I oni mogu da pregreju atmosferu kada krenu sa psihozom tipa: „potrebna devalvacija”, „kurs leti u nebo”, „hiperinflacija ponovo preti”...

Tako se, kao i uvek, dolazi do poznatog pravila da je najbolja „zlatna sredina” za medije, dok bi za vladu bilo bolje da se ne oslanja previše na korektiv koji joj stiže iz „sedme sile”. Bolje bi bilo da je mediji ne podsećaju suviše često na ono što se zbiva na tržištu.