Prosjačka opera

Crkva brine o dušama i državnim simbolima, političari o nacionalnim interesima, oni što se u vlasti bave ekonomijom o svakom preduzeću ponaosob. Neka brinu, ali to ne znači da su vlasnici ni duša, ni državnih i nacionalnih interesa, ni profita svakog preduzeća i džepa svakog građanina

Ako neko, kao što narod kaže, stoji na mostu ili ispred crkve, dakle prosi, ima bar četiri opcije. Pod A, B, C i D )a nije skeč iz Monti Pajtona o španskoj inkviziciji. Prvo, može samo da ispruži ruku i uzda se u razumevanje prolaznika. Drugo, može da traži određenu sumu novca, uglavnom sa otrcanom pričom o lekovima i bolnici. Treće, ako prima i u naturi, najuputnije je pomenuti glad, hleb i mleko. Četvrto, može otvoreno da pita za paklo cigareta ili “unuče” bilo čega. Koliko god ova poslednja varijanta izgledala bezobrazno, i s njom su veći izgledi na uspeh nego što je verovatnoća da će dobiti traženu sumu novca.

Zašto je ova mala lekcija iz prosjačke sociologije važna i za državu? Zato što je istovremeno i lekcija iz osnova ekonomske nauke. Porezi, doprinosi, akcize, razni drugi nameti i harači, uvek se lakše i izdašnije naplaćuju u manjem iznosu od više obveznika, pod uslovom da onome ko plaća ne opterete preterano džep. Ozbiljnijim ekonomskim rečnikom prepričano, ako se radi o privredi i preduzetnicima, poreskom politikom treba ih stimulisati da što više zarade. Kad zarade više, i sa nižim poreskim stopama će biti više novca u budžetima. Kada su građani u pitanju, sa nižim stopama će ređe izbegavati da plate obaveze prema državi.

Bila bi sve ovo prazna, ili bar opšta i udžbenička priča da javnost prošlih dana nije uznemirena najavom poskupljenja kafe, stranih alkoholnih pića i cigareta zbog znatno uvećanih akciza. Ljudi koji se bave uvozom tvrde da šverc ponovo postaje masovna delatnost. Dobro, zvanično je demantovano da poskupljenje cigareta ima ikakve veze sa akcizama. Ali, problem je i u onome – koga zmija jednom ujede... Novinari su se, a leto je pa je manje dešavanja i sagovornika, uveliko raspisali i raspričali o ovoj temi. Po kafanama će jedino Olimpijske igre biti prepreka za ovaj psihološki udar na stabilnost ekonomije. Da li se to nekome priviđa ili ne, ali mnogo ih je koji tvrde da su “svojim očima” videli ulične prodavce cigareta i kafe, da “na onom ćošku” stoji čovek sa plastičnim flašama benzina, da su i sami jutros morali da promene 50 evra kod uličnog dilera jer u menjačnicama i bankama nije bilo para. Neki ljubitelji prirode tvrde da se hijene i lešinari sakupljanju pre nego što lavica i pomisli da krene u lov na ručak. Tako se i kod tzv. Običnog građanina i na najmanji nagoveštaj sklapa cela slika onoga što je odgledao i proživeo tokom čitave jedne decenije. Inflacija, prazne radnje, dileri...

Problem ove države svakako je što je, za sopstvene sposobnosti i finansijsku moć, preuzela prevelike obaveze. Jeste krenula privatizacija i otpuštanje neracionalno i nepotrebno zaposlenih, ali “sa ljudskim likom”. Penzionerima više nisu smele da kasne penzije, socijalna davanja su nadoknađena za više meseci ili godina, počelo i da se gradi, da se čiste i sređuju ulice, da se pomaže kulturi. Samo “diamonds are forever”, ali ne i donacije iz inostranstva. Novca jeste bilo više nego pre, građani baš i nisu iskazali adekvatnu zahvalnost na izvesnom boljitku, ali ekonomija nije funkcionisala ništa bolje nego pre.

Zašto? Zato što je u potpunosti zadržana koncepcija države i izvršne vlasti kao sveopšteg preduzetnika. Ministri su ostali direktori cele privrede, guverneri su direktori svih banaka. Falio im je još samo onaj nekada zamišljeni veliki kompjuter u Vladivostoku, u koji bu se sabirale sve informacije, pa bi se tačno znalo koliko eksera, i po kojoj ceni, treba železnici, fabrici nameštaja ili proizvođačima cipela. Još kada je na sve to skrpljena nekompetentna vlada, koja nije u stanju da organizuje ni sopstveni privatni život, a kamoli kompletan privredni život, stvari su morale da se zaoštre i iskomplikuju. A, kao u onom vicu kada čovek stalno dobija batine zato što ga dobronamernik brani od siledžije izazivajući ovog drugog da ga ponovo udari – trebalo bi svima reći: “Molim te, nemoj više da me braniš”, Crkva brine o dušama i državnim simbolima, političari o nacionalnim interesima, oni što se u vlasti bave ekonomijom o svakom preduzeću ponaosob. Neka brinu, ali to ne znači da su vlasnici ni duša, ni državnih i nacionalnih interesa, ni profita svakog preduzeća i džepa svakog građanina. Sekundarni posao im je da preraspodeljuju ono što su drugi stvorili, pa i to samo u skladu sa opštom voljom. Primarni je da svakome obezbede uslove da nešto stvori.