Sela u Srbiji masovno odumiru

„Srbija može da hrani pola Evrope!“ Ova krilatica zajednička je i narodu i političarima. Ima i svoj nastavak - „eto, samo nam se nešto ne da“. Uzroci su različiti i zavisi od toga ko se jada zbog propasti sela u Srbiji. Gruba statistika o onima koji bi trebalo da hrane svet danas zvuči poražavajuće: 191 selo u Srbiji je mrtvo, po istraživanjima, za koju godinu nestaće još 1.200, ili slovima - svako četvrto selo u Srbiji danas umire. Preko 40.000 praznih kuća, ali isto toliko i staja. A kakva je ljubav na seoski način? Pa više od 250.000 muškaraca u pedesetoj godini života još su momci. - Mi smo došli u situaciju da ne možemo da prehranimo sopstveno stanovništvo. Prošle godine uvoženo je hrane u visini od 650 miliona dolara, a izvezli smo 580 miliona. Imali smo debalans sa svetom za 70 miliona dolara, a to se nije događalo za proteklih 20 godina. Za prva četiri meseca ove godine uvoz je bio preko 300 miliona dolara, a izvoz svega 170. Taj pad se nastavlja i trebalo bi da zabrine kreatore ekonomske politike - kaže za „Blic“ Branislav Gulan iz Republičke privredne komore i saradnik Naučnog društva ekonomista SCG.

A uzroka je mnogo, dodaje naš sagovornik i govoreći o propasti srpskog sela navodi da danas imamo više od 200 sela u kojima nijedan stanovnik nema ispod 20 godina.

- Podatak je utoliko poražavajući ako se zna da više od polovine stanovništva Srbije živi upravo na selu. Danas srpsko selo nije naselila samo beda, već u njima u najvećem procentu žive starci. U 86 odsto srpskih sela opada broj stanovnika, a samo u 12 odsto se beleži rast i to u onima koja su bliže gradu. Ali to je kap u moru. Poslednji žitelji mnogih sela su starci. Ta sela će umreti, a kao dokaz života u njima ostaće samo novi spomenici - ističe Gulan.

Istraživanja pokazuju da u srpskim selima danas ima više od 250.000 momaka koji su se približili 50. godini života a da nisu zasnovali porodice.

U selu Vlasina Stojkovićeva na Vlasinskom jezeru još 1928. lokalna škola je imala 100 đaka. Danas u toj školi ima samo deset učenika do petog razreda.

Milentije Jovanović ostao je da živi u svom selu i jedan je od malobrojnih meštana Trmke u kuršumlijskoj opštini. Kaže da u ovom selu ne bi ništa ostalo od života da vojska nije izgradila put.

- Ovde sam rođen i mislim da okončam život baš na ovim vrletima. Vidite, ovo je pravi raj. Ovde svega ima, ali nemamo kome da prodamo. Eto, sada u leto pečem rakiju od kruške kako bih mogao da oslobodim sudove, jer već stižu šljive. Moja kruška je bolja od viskija, samo, brate, nemam kome da je prodam - jada se Jovanović.

Da bi kupili najneophodnije, seljani moraju u Kuršumliju, udaljenu dvadesetak kilometara.

- Ma i to je problem! Kako da prodamo ovo što proizvedemo i da kupimo ono što nam treba. Eto, ja imam veliku količinu meda, imam pun obor stoke... Ali kako to da prodam, kako da zaradim novac koji mi je neophodan i u ovoj pustari - dodaje Vlada Simić dok pokazuje svoj pčelinjak na kojem mu mnogi pčelari mogu pozavideti.

Niko neće da se vrati

Potpredsednik Regionalne privredne komore u Novom Sadu, dr Danilo Tomić kaže za „Blic“ da je došlo vreme kada Srbija žali nad činjenicama kojima se nekada hvalila:

- Hvalili smo se da smo za 30 do 40 odsto uspeli da završimo proces industrijalizacije i da procenat seoskog stanovništva sa 76 odsto svedemo u devedesetim na 21 odsto. Ostale zemlje su to radile po stotinak godina. Hrana je biznis! Pa i veliki proizvođači moraju imati svog partnera na selu. Budućnost Srbije je u selu! Ali ko će se danas posle trideset godina vratiti na selo? Činjenice vezane za selo i proizvodnju su dosta alarmantne - ističe Tomić.

Međutim, koliko je zaista budućnost u selu? Ekonomista Boško Mijatović odgovara da budućnost Srbije nije selo. Dodaje da su 20. i 21. vek svugde u svetu, pa i kod nas, vekovi grada i gradske civilizacije.

Međutim, kako dodaje, nepovoljna demografska kretanja ne moraju negativno da se odraze na poljoprivredu. Sadašnje stanje agrotehnologije omogućava veću proizvodnju sa manjim brojem seljaka. „Dakle, gašenje pojedinih domaćinstava pa i sela ne mora nužno dovesti do pada proizvodnje“, tvrdi Mijatović.

Država da smanji dažbine

- Mi imamo taj problem sela i nikako da ga rešimo - kaže Miodrag Drobnjak, predsednik Izvršnog odbora SO Kuršumlija, i dodaje:

- Prvo smo mi, kao opštinska vlast, nemoćni da preduzmemo neke radikalnije poteze jer nas Vlada uzurpira. Na primer, za šest meseci ove godine dobili smo samo 25 odsto budžeta koji nam sleduje. Jednostavno, republika nam je uzela sva sredstva i mi smo se našli u vrlo nezavidnoj poziciji - tvrdi Drobnjak.

O tome šta bi država trebalo da preduzme kako bi živnulo selo, ekonomista Boško Mijatović jednostavno kaže da je „možda najbolje za seljake da ih država ostavi na miru“.

- Država eventualno treba da smanji dažbine, a najbolje bi bilo da prepusti poljoprivrednicima i tržištu da se brinu o sebi i svojim proizvodima. Država bi trebalo i da završi posao sa katastrom nepokretnosti i to u što kraćem roku, kako bi se na selu znalo šta je čije. Time bi se olakšao promet zemlje i drugih nepokretnosti između poljoprivrednika, a što bi olakšalo neophodno ukrupnjavanje imanja - tvrdi Mijatović.