O volonteru, prevozu i drugim demonima

Dakle, krene čovek iz Kanade, dvadesetak i jače godina, radi, kaže, u filmskoj industriji. Ne bih da grešim dušu, nisam neki poznavalac kanadske kinematografije, ali nije baš poznat glumac. Ne tvrdi on da je poznat, nego je neprecizan u objašnjenju svog zanimanja. A zove se Tejlor, što da i to ne kažem.

Neinteresantan kao takav, reklo bi se, ali...

On lepo zapucao u Atinu, volonter, nego šta. I, grešna vam duša ako ste pomislili da sa njim nešto nije u redu. Sve je na svom mestu, samo je procenio da je to pravi način da sklopi nova prijateljstva, da bude ‘deo Olimpijskih igara’, stekne nova iskustva, upozna drugačiji svet od onoga u kojem živi.

Cena? Onako...ustaje u četiri ujutro - da ne bude zabune, ne zbog ‘džet-lega’ nego što mu posao počinje u 6:30, završava oko 15:30, dakle, do kuće stiže lagano oko pet… Voleli biste da ste volonter? Jedan ili jedna od 45.000...

Znači od tog ‘negde’ gde mu je trenutno mesto boravka do drugog ‘negde’ gde radi - 90 minuta. Loš prevoz? Nije, veliki grad. Veeliki, veeliki, kažu Grci - pet miliona stanovnika, knjige 3,2... Grci imaju objašnjenje, ali o tome, nekom drugom prilikom. Uglavnom, pedesetak kilometara u prečniku, slažu se i knjige i Grci. E, sada, prvo ‘negde’ je na pola puta od Omonije do Sintagme, centar grada, drugo ‘negde’ je Olimpijski centar.

Sve što se po gradovima kreće ima i Atina. Ima metro - dobar, brz i čist, kao što se od metroa očekuje; ima autobuse, redovne, pune, ne i krcate; trolejbuse i tramvaje. Cena pojedinacne karte 0,7; dnevna 2,9; nedeljna 10 evra. Mesečna 35... verujem da postoji i godišnja, ali se ne prodaje na kioscima. Možda grešim, ali nije skupo.

Taksijem vas plaše. Te rizican je, te nepouzdan, te neće da stane. Sve to je relativno netačno. Cena - nešto veća od beogradske, polazak 0,75, kilometar oko pola evra. Ne varaju, malo se bore sa engleskim, može, voze drsko ali ne i po život opasno. Kada se sva ta prevozna sredstva kombinuju, sve je jednostavno. U domenu teorije, bar...

Dakle, iskombinujete da odete od stana do, na primer, ovdašnje televizije ‘Antena’ – prvo metro, rutinsko presedanje, druga linija metroa i procena odakle nastaviti taksijem. Da se ‘stručno’ izrazim, skupo plaćen danak neiskustvu. Stanica metroa sa koje se čini da je Antena ‘tu blizu’ je, logično, u pešačkoj zoni, a zona je, naravno, prilično velika…

Prvi taksi je nekako nepotpun, kola u redu, otvoreni prozori, ključ u bravi, ali vozača nema. Iskušenje, sesti i naći cilj ili, ipak, ne razmišljati o razlici izmedju iznajmljenog stana i besplatnog prenoćista u specijalizovanoj ustanovi.

Radnik u lokalnoj trafici ne razume šta mi nije jasno, ovaj u kafiću nema pojma ko bi mogao da ostavi kola ‘na izvol’te’, naidje i dvojac zemljaka, sve mogu da objasne osim gde je to što tražim i ono što oni traže. Sigurni su da ima i drugih taksija, ali ne i kuda prolaze... može i autobusom, ali ruku na srce, ne znaju kojim i u kom smeru…

Dobro, da ne preterujem, naidje i drugi taksi, majstor rutinski za nepunih deset minuta dodje do odredišta i sve se lepo završi. Stignem do cilja, malo zakasnim, sav u goloj vodi i primetno izbezumljen… Dakle nije, majke mi, do prevoza, ljudski faktor je presudan.

I posumnjaš u sebe, razmisliš da li da se ‘utabanim stazama’ vratiš nazad ili da eksperimentišeš. Na svu sreću, na nadvožnjaku iznad autoputa primetiš malu, ali skladnu, grupu turista koji proučavaju kartu Atine. Sasvim pažljivo, kao kartu Srednje zemlje… Odmah mi je lakše... pa ja sam ovde k’o starosedelac!