Kinezi, rekorderi i Emir, ubica golubova glinenih

U svakoj Sali press-centra su četiri velika ekrana na kojima ide slika sa igrališta, borilišta, kako god. Na jednom od tri su, po pravilu, pokušaji kineskih sportista da osvoje još neku medalju (uzgred, krenulo ih baš, od prvog trenutka kada se ‘lista osvajača medalja’ pojavila, Kina je na prvom mestu!) ili snimci ceremonija proglašenja pobednika, predstavnici kineskog naroda često u glavnim ulogama.

Ili, možda je bolje ovako. Ulazite u salu, klimatizovana, prostrana, računari, slobodan pristup Internetu, svi nešto kucaju, telefoniraju, čitaju… Skoro pa tišina. Jedan, drugi, pa treća, o-pa, okrećemo se ka ekranu i navijanje… Javlja se onima koji su slučajno odsutni, prenosi, ‘pomaže’ svojima, sasvim odlučno, ako nastupa ‘naš’ ćute, ako je neko drugi - ometaju, kao, kada nam se dopada aplaudiraju, kada se ne dopada, ne umem da opišem sve zvuke koji se čuju…

Radost potraje duže od samog događaja, a prepričava se (pola od ovoga su pretpostavke, reč kineskog ne razumem) onima koji dolaze i onima koji su gledali, svejedno, i oni će prepričati…

Baš se nekako raduju. I ponosni su. Onda se na većini ekrana otvaraju internet stranice na kineskom, i još jednom se prepričava. Misliće neko da je preterivanje, ali, majke mi, stice se utisak da nisu klasične Olimpijske igre nego Kina vs. Rest of the World. Nije da se ne drže, do sada (utorak veče) 18 medalja, 10 zlatnih. Ima ih, ali i umeju!

Nego dobro, opisace već neko od, recimo sedamnaest (17!) izveštača ‘Kineskih večernjih vesti’ (China Evening News), koliko ih se, u jednom trenutku okupilo oko tri ‘vezana’ stola (u majicama svoje firme, naravno) to što se dešava Kinezima…

Fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore odlazi sa Igara kao svetski rekorder. Čestitamo, ‘plavi’! Ne na dobrim igrama, i pored činjenice da su i Tunižani i Australijanci protivnici za respekt i aksioma da ‘danas svi umeju da igraju fudbal’, skromnih nula bodova i 14 primljenih golova za 270 minuta nisu baš za ponos.

Ali je i činjenica da je, voleo bih da ga čujem zašto, glavni sudija utakmice ‘za utehu’ Tunis – SCG, Tahićanin Čarls Ariotima doprineo istoriji fudbala besomučnim ponavljanjem izvođenja jedanaesterca. Jednog. Šest puta. Nema, pravila su pravila. I Čarls to zna. Da l’ Vanuaćanin Meltetamat ili gospodin Muauri sa Kukovih ostrva, u ulozi asistenta pomogli su mu da uoči (brojne) nepravilnosti u pet ‘spornih’ pokušaja, i olimpijska selekcija Srbije i Crne Gore iz 2004. godine ostaje u svim ‘bizarre’ sećanjima na ove Igre. Pošteno rečeno, ne samo zbog tog penala…

Naravno da sam primetio da su ‘ostale’ tri grupe udružene oko zajedničkog interesa u dresovima SCG bile uspešne. Ali, od njih se tako nešto i očekuje. Odbojkaši, ipak, rutinski, protiv Francuza, košarkaši, ‘na mišiće’ protiv Italijana, a vaterpolisti (kud ‘potroših’ mišiće!?) nekako, ali jako, protiv Rusije… Nije tako loše, svi nastavljaju borbu za četvrtfinala.

Član emirske porodice Ahmed Almaktum doneo Ujedinjenim Arapskim Emiratima prvu olimpijsku medalju, i to zlatnu, u prestižnoj disciplini gađanje glinenih golubova. Bi mi drago zbog njega i zbog nagrade koja ga, verujem, čeka, i zbog sportskog uspeha, samo ne bih voleo da se saznamo da mu za trening sluze neki rođaci golubova koje svakog jutra gledam na Panepestimiju. Ne verujem, nije valjda Emir takav čovek…