Bitka za domaćinsku Srbiju

Hajde da budemo pomalo cinični, jer jedna ugledna agencija za istraživanje javnog mnjenja kakav je "Stratedžik marketing" Srđana Bogosavljevića tvrdi da radikali imaju najveće šanse na lokalnim izborima, pa da se zapitamo da li bi njihova pobeda u recimo desetak relevantnih opština u Srbiji, značila i da će oni potom formirati "savez patriotskih gradova", po uzoru na sada već pomalo zaboravljeni "Savez slobodnih gradova" formiran nakon pobede Koalicije Zajedno na antologijskim lokalnim izborima i potonjih demonstracija za verifikaciju rezultata tih izbora 1996 - 97. godine? I da li će tada Evropska unija uvesti neku vrstu sankcija tim gradovima, za razliku od različitih programa pomoći nekada "slobodnim gradovima" tipa "asfalt za demokratiju", "kontejneri za demokratiju" i slično? I da li bi ti radikalski gradovi i opštine, onda, ponudile azil i utočište haškim optuženicima, pa bi možda neko od tih optuženika postao i "počasni građanin" neke radikalske opštine, kao što je Ante Gotovina valjda još uvek počasni građanin Zadra?

Situacija jeste pomalo apsurdna, ali pošto su radikali i dalje "antisistemska partija" bilo bi iluzorno očekivati neki "sistem" i stabilizaciju političkih prilika u filigranskoj raspodeli moći kad je predsednik države iz DS, kad je lokalna vlast, na primer, dobrim delom u rukama radikala, a sve sa ovakvom vladom Vojislava Koštunice koja je usled zjapećeg deficita legitimiteta već sada uglavnom "tehnička" sa samo teoretskim šansama da i posle lokalnih i pokrajinskih izbora nastavi mrcvarenje u ovom sastavu. Tačnije, neko mora stradati. Nakon samoubistva iz zasede koje je sebi priredila DSS sa Draganom Maršićaninom, teško se oteti utisku da je baš ona možda prva na spisku za stradalništvo, jer ako njen rejting pada konstantno od 5. oktobra, zašto bi eto sada, iz čista mira i ničim izazvan počeo da raste usred silnih štrajkova. A, da bi se stekao takav utisak ne treba biti lenj, već treba ući, ono što se kaže, "u narod", i videti kakvo je tamo raspoloženje. Otkada je krmača rep iskrivila, sit nije verovao gladnom, ali čini se da u Srbiji sirotinja, i ne samo ona, veruje sitom. Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, Bogoljub Karić će, kao trećeplasirani, već na lokalnim izborima svoju harizmu i rezultat sa predsedničkih izbora kapitalizovati određenim brojem odbornika u gradovima i opštinama. I zašto od uspeha Karića treba da strahuje najviše Koštunica? Ne samo zbog toga što Karićev "diskurs" bolje razume sirotinja, industrijalci i malinari, već i zbog jedne lokalne anegdote koja dosta govori o Srbiji i Srbima.

Naime u jednom bitnom gradu u Srbiji DSS je pre 5. oktobra imala članova za jedan kombi i jednog poverenika čija je kancelarija bila pored kancelarije SPO koji je tada u tom gradu bio vodeća opoziciona stranka. Pa su članovi SPO zafrkavali tog poverenika da ga s vremena na vreme obilaze jer da mu slučajno pozli, ne bi ko imao da ga nađe. Posle 5. oktobra SPO je otišao na marginu, a taj poverenik postao je jedna od najtraženijih opštinska faca, toliko da nije mogao pošteno da ode u WC od silnog upoznavanja sa svim novim članovima i simpatizerima njegove stranke. Sličan priliv "kadrova" zadesio je u jednom trenutku i G17 Plus, a eto Karić se nudi da sada primi makar one "krštene". Zar mislite da će sada biti manje "kadrova" koji će svoju snagu "programski prepoznati" u Karićevoj Snazi Srbije, a tom "domaćinskom impulsu" teško da će odoleti i neki već dokazani predstavnici "domaćinske Srbije", sa sposobnošću koalicione adaptacije. Karić uzima glasove od DSS, SPO i Nove Srbije, a ima i "neopredeljene". Ako će se neki Vukovi i Veljini birači i odbori i lomiti između Karića i Tadića, veliki deo birača G17 Plus već je, čini se, kod Tadića koji je posle dužeg vremena jedini lider o kome pozitivno mišljenje ima više od polovine birača. Ali, Tadićev problem je kako da izvrši transfer svoje harizme na lokalne funkcionere stranke, od kojih nisu svi baš tako markantni kao, na primer, Dušan Petrović, Nenad Bogdanović ili Slobodan Gavrilović. U tome bi mu možda pomogla reklamna caka socijalista sa prvih višepartijskih parlamentarnih izbora u decembru 1990. kada je na svakom posteru, pored lokalnog kandidata SPS bio i lik Slobodana Miloševića.

Slično bi mogao da pokuša i Koštunica jer on je ipak i dalje drugi na listi onih u koje građani imaju poverenje, s tim hendikepom da je pokazao priličnu krutost u radu sa masama, malinarima i ostalim štrajkačima kojima izgleda ustav, imunitet popova i slične metafizičko - hilandarske teme ipak nisu prioritet. Bar ne veći od otkupne cene ili zaostale plate. Opet, s druge strane čini se da Karić ima moć sugestije toliku da bi čak, da hoće, ubedio mnoge, i domaćine i žrtve tranzicije, da otvore žiro račun i uplaćuju pomoć "Mobtelu". Karić ima uticaj, ali je pitanje koliko na lokalu ima do sada "neopredeljenih", a uglednih.

I kad je, na kraju, ipak primio malinare, Koštunica je kao i u nekim drugim stvarima to uradio sa bespotrebnim kašnjenjem, ovoga puta neobavešten o malini. Dok se Koštunica kanio, Karićevo domaćinsko bdenje nad malinom bilo je nepokolebljevo i stalno praćeno opaskama da Dinkiću i Labusu, dakle i vladi (Koštunici) pada rejting, i da su parlamentarni izbori neophodni. Čini se da je na tom domaćinskom terenu Karić već stekao prednost, uprkos ustupcima koje je vlada upriličila malinarima.

Na lokalu se svi znaju, pa je i snaga stranaka i kandidata preciznija, a od velikih ideoloških tema se više ceni "ko je potegao za asfalt, za struju, za banderu", a to nisu teme najbliže Koštuničinim metafizičarima čije mandarinsko mudrovanje ne ulazi baš lako u uši "domaćinima" ili sirotanima koji misle da Karić, ako je mogao za sebe, može i za njih. Pored toga što će dati realniju sliku stvarne snage partija i proporciju te snage i ugleda kandidata, velika ovlašćenja gradonačelnika otvaraju mogućnost i za stranačku "feudalizaciju moći" koja ponekad može biti efikasnija i vidljivija od amorfne poslaničke većine u Skupštini Srbije. Ali, koliko liderski ustrojene partije sa malo prepoznatljivih likova mogu iznedriti efikasnih menadžera gradova?

Na ruku Kariću i ostalim "domaćinima" ide još jedan autentičan srpski paradoks: Bilo koje relevantno ispitivanje želja građana pokazalo bi da velika većina njih ima afinitete prema socijaldemokratskoj opciji, kao što i aktuelni štrajkovi pokazuju koliko su ukorenjeni samoupravni recidivi. Opet, ako pitate konkretno za koga ste, slabo ko će reći da je za Orlića, Vuka Obradovića, Žarka Koraća i ostale socijaldemokrate, a od pravoslavnog stida tek vam niko neće reći da ceni ono što je nekada, recimo, Edvard Kardelj uradio za njihovo blagostanje i moć u odlučivanju. To znači, da Srbija na izborima nema nijednu ozbiljnu socijaldemokratsku partiju, pa otuda i imamo apsurd da prava socijalno ugroženih brane kapitalisti i četnici kojima je staleška (domaćinska) Srbija jedini okvir u kojem žrtve tranzicije mogu da traže svoju sreću. Da ne pominjemo valjda još i to da je Mira Marković za vjek vjekova ogadila sam pojam levice u Srbiji.

Pored bitke za "domaćinsku Srbiju", druga velika bitka je ona za velike gradove, a parola "Beograd ne sme pasti" je vodilja Tadićevog tima. Uostalom, Nenad Bogdanović sigurno nije onoliko kopao prestonicu da bi našao zakopano blago ili ostvario vizije Žila Verna o putu u središte zemlje.