Ljubavna priča u tramvaju

Stefan Arsenijević („(A)torzija“) jedan je od šest evropskih mladih reditelja čiji će se kratki film naći u okviru omnibusa. Umetnički direktor tog projekta je Nikolaj Nikitin, veći deo troškova pokrivaju Nemci, a učestvuju još mlade rediteljske nade iz Estonije, Bugarske, Bosne, Mađarske i Rumunije.

Govoreći o svom filmu (radni naziv „Jednog popodneva, iznenada“) čije će snimanje početi 3. avgusta, Arsenijević kaže da veliki deo ekipe koju je okupio čine mladi ljudi, njegovo ortaci sa Akademije.

„To moj 11. film, a prvi posle „(A)torzije“. Istina, mislio sam da tim filmom, bar za sada, stavim tačku na kratke filmove. Jer bio je to vrhunac produkcionih uslova. Dakle, izazov je celovečernji film. Uostalom, dosta je prošlo od „(A)torzije“.

Ali odjeci su još tu?

- Jesu, hvala Bogu, pa izgleda kao da radim (smeh). Posle premijere u Berlinu, svakako zahvaljujući i priznanjima koje je film osvojio, dobio sam ponudu da budem deo tog jednog celovečernjeg međunarodnog omnibusa. Naime, šest mladih reditelja je pozvano da svako napravi svoj kratki film na temu generacije. S druge strana, „(A)torzija“ je dobila brojne nagrade što me, na izvestan, način opterećuje. Ali dobro, ne osvrćem se preterano na to.

Iz kog ugla gledate, u filmu, na svoju generaciju?

- Suštinskog. Radim ga iz nekog osećanja života u Beogradu. Mog i mojih prijatelja. Ili iz ugla svog okruženja.

I, šta je tu karakteristično?

- Ovaj film je, pre svega, priča o ljubavi. Mogao bi ukratko da se opiše kao mali duhoviti film o očaju. To je neki moj cilj, da napravim film o očaju koji je i gledljiv i duhovit. Čini mi se da je upravo tu sadržana ključna karakteristika. Mi ovde uvek imamo dva potpuna opozita, spojena istovremeno. To je doslovna karakteristika života u Srbiji. I to jeste superuzbudljivo za umetnost, ali za život već mnogo manje (smeh). No, tako je kako je.

Mislite li da je život u tim oksimoronskim okolnostima, suprotno logici, daje čoveku veću slobodu da na stvari gleda na onaj način koji se njemu sviđa? Odnosno, ako ne možeš uraditi ništa naročito za sopstveni opstanak, onda možeš to doživeti na najlepši mogući način.

- Baš ste pogodili. Ali, to je isto tako i pitanje bekstva. Neka vrsta eskapizma. Likovi u ovom filmu će, između ostalog, biti u potpuno bezizlaznim situacijama. Međutim, uvek postoji mogućnost da se nešto promeni. Verujem u to. Ili želim da verujem. Taj očaj koji je karakterističan za sve junake u filmu zbog situacije u kojoj živimo, jeste bekraund, ali on nema izvorište samo u objektivnim (ne)prilikama već i u ličnim, ljubavnim problemima. Sve su to zapravo priče o ljubavi u zadatim okolnostima. Ovaj film će, bar se nadam, dati nadu. Jer čak i kada je izbor skučen, ipak postoji onaj pravi koji će neočekivano dovesti do pozitivnog rešenja.

Vi ste pisali scenario?

- Da, ali po ideji mog kolege sa klasa Bojana Vuletića. Ukratko, glavni lik je jedna stjuardesa koja to više nije usled tranzicionih okolnosti. Ona sada radi kao kondukter u tramvaju ali se i dalje ponaša kao stjuardesa. Tu ulogu sam poverio legendi jugoslovenskog filma, Mileni Dravić sa kojom sam imao čast i ranije da sarađujem u studentskom filmu „Mala jutarnja priča“, kao i sa Feđom Stojanovićem. Meni je jako značilo što su oni pristali da rade na tom mom studentskom filmu koji je kasnije podobijao neke nagrade. Tu su i Nikola Simić, Milica Mihajlović, Miloš Vlalukin i Radivoj Knežević. Volim da radim sa poznatom ekipom, sa ljudima na mojoj talasnoj dužini. Uzbudljiv mi je taj zajednički osećaj: „mi sad stvaramo film“; dakle neki novi svet, stvaramo nešto što ne postoji i svi realno živimo u nečemu što nije realnost. To je čarolija filma, kao i umetnosti uopšte.