Potcenjivanje rizika

Godine neinvestiranja dovele do toga da se ljudi rukovode stomakom, a ne razumom. – Osnovni uslov za uzimanje kredita je stabilna ekonomska situacija. – Ako uđemo u dužničku krizu, teret uzetih zajmova postaće nepodnošljiv. – U Hrvatskoj zabeležen dramatičan porast samoubistava

Korene kreditiranja treba tražiti još u srednjem veku. Prosta logika vodi ka zaključku da su se, paralelno s pojavom štednje, javili i zajmovi. Prikupljene ušteđevine trebalo je negde uposliti da bi se iz očekivane zarade mogle isplaćivati obećane kamate. Jednostavan bankarski posao – pozajmiš jeftinije da bi plasirao skuplje – često je završavao u slepoj ulici. Razmišljajući o kreditu kao razvojnom instrumentu, ne kao o tržišnoj kategoriji, nekadašnja SFRJ, a pogotovo SRJ, „stukle” su ogromne pare u neproduktivne projekte, koji su kasnije doveli do sloma srpskog bankarstva. Objašnjavajući razloge koji su, početkom 2002, prouzrokovali gašenje četiri najveće banke u Srbiji, tadašnji guverner NBJ mr Mlađan Dinkić je naveo da je u tim finansijskim kućama zatečeno 5,3 milijardi maraka (2,7 milijarde evra) negativnog kapitala.
Nekorektno bi bilo reći da su taj novac direktno pojeli građani Srbije. Ogroman deo pomenute svote otišao je na krpljenje finansijskih rupa jednog „Sartida”, „Zastave”, „Zmaja”, IMT-a, IMR-a ili „Prve petoletke”. Ali, manir zaduživanja, kako u privredi, tako i među najširim slojevima građanstva, nije se bitnije menjao. Još uvek je živa i vitalna logika da se ne mora vratiti, da će inflacija učiniti svoje, da kreditoru nije u interesu da uguši dužnika, jer time faktički „seče granu na kojoj sedi”?! Sve je krasno dok...

Ponuda kredita sve je šira i zanimljivija, jer je i interes konzumenata sve veći. U igri su: gotovinski, potrošački i namenski zajmovi. Diskretno, ali s jasnom ambicijom da uzmu što veći komad tržišnog kolača, najavljuju se – negde su i prisutni – dugoročni stambeni krediti. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Dejan Miljković uočava da je tražnja stanovništva sve veća i da to može dovesti do teško predvidivih posledica. On razume potrebe građana – decenija i po dezinvestiranosti dovela je do toga da ljudi radije razmišljaju stomakom nego zdravim razumom – ali zaduživanje u uslovima nesređenih ekonomskih kretanja uopšte nije naivno.

Ako se po strani ostave dugoročne nepoznanice, logika zaduživanja izgleda prosto i racionalno. Profesor Miljković pokušava da razmišlja razumom običnog čoveka. Neko ima ćerku koja studira u Beogradu i za iznajmljeni stan plaća 250 evra. Zar nije logično, ako ima nekih 15.000 evra ušteđevine, da uzme bankarski zajam od 30.000 evra i da se upusti u kupovinu stana? Rata, koja ne prelazi trećinu mesečnih primanja, iznosiće oko 150 evra i neće bitnije narušavati životni standard porodice.

Sve izgleda krasno dok se održava makroekonomska stabilnost. Onog trenutka kada nagrne najveći deo spoljnih obaveza – računa se da bi se to moglo desiti 2007. ili 2008. godine – stvari se dramatično menjaju. Kreditno-monetarna politika se zateže, kurs se mora prilagoditi novonastaloj situaciji, kamate skaču, plate, ma koliko dinarski rasle, u čvrstoj valuti bivaju sve manje i manje. Za ratu, koja je nekada odnosila trećinu mesečnih primanja, u novim okolnostima nije dovoljna ni cela plata. Nervoza raste, ljudi su rezignirani, revolt se valja ulicama, traže se brza i jednostavna rešenja. Profesor Miljković navodi da su u Argentini – prvog dana posle sloma nacionalnog pezosa – 24 osobe sebi oduzele život. Jednostavno, ušteđevina sticana godinama je, za manje od 24 sata, izgubila 40 procenata svoje vrednosti. On ne tvrdi da će se tako nešto dogoditi i kod nas, ali moli da se građani ne hrane iluzijama, dodajući da im se mora predočiti i mogućnost negativnog ishoda njihovog zaduživanja.

Hipoteka nije šala

Ne manje opasno je kreditno zaduživanje kad se kao neka vrsta zaloga za uzeti novac polaže hipoteka ili kad u posao ulaze jemci. LJudi, nošeni logikom prošlih vremena, lakomisleno zalažu svoju imovinu ili se oslanjaju na prijatelje, ne shvatajući da su se vremena promenila i da materijalna garancija nije više šala. Onog trenutka kada se otvori dužnička kriza i kada mesečna primanja više ne mogu da pokriju kreditnu obavezu, ili se aktivira hipoteka ili se zalazi u račun žiranta. Posledice su poražavajuće: umesto očekivanog materijalnog dobra gubi se i ono što čovek već ima, dok se na talasu finansijskih krahova ruše porodice i prijateljstva. Pomama uzimanja kredita i finansijski slomovi koji su rezultat toga doveli su poslednjih godina u Hrvatskoj do dramatičnog porasta broja samoubistava i odneli na desetine života.

Profesor Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu dr Stojan Dabić kaže da finansijski gubitak unosi znatno više stresa u život čoveka nego smrt nekog bližnjeg. Kada izgubite nekoga u porodici, vaše okruženje vas sažaljeva, kaže profesor Dabić. Kada finansijski propadnete, svi vas preziru. To je teško izdržati!

Savetujući građanima oprez, dr Dejan Miljković ne želi da se postavi kao oponent kreditnoj ekspanziji. Banke se moraju okrenuti tržištu, jer bez toga nema ni njihovog razvoja. Ekonomski stručnjaci smatraju da bi u ovoj fazi njihovi napori morali da budu usmereni ka privredi. Tek kada se ekonomski rast stabilizuje i kada ekonomska perspektiva bude izvesna, rizik uzimanja zajmova će biti podnošljiv.