Vlada je bila nemoćna da se obračuna sa crvenim beretkama

Razgovor sa bivšim potpredsednikom Vlade Srbije i predsednikom Komisije koja je imala zadatak da posle ubistva premijera Zorana Đinđića ispita rad njegove službe obezbeđenja počinjemo temom o odnosu tadašnje vlasti prema bivšem komandantu JSO Miloradu Lukoviću Legiji.

SPO i Vuk Drašković su optužili Ulemeka još 2001. da je odgovoran za zločin na Ibarskoj magistrali. Kada je ubijen premijer Zoran Đinđić uveče je izdato saopštenje da je Ulemek odgovoran i za taj zločin. Što se tako dugo čekalo - pitamo Koraća.

- Na to pitanje treba da odgovori sud i tužilaštvo, a ne bivša vlada. Sudski proces je prolazio kroz različite faze i nisam siguran da je ta priča tako jednostavna. Dok smo još bili opozicija, znali smo da su Nenad Bujošević i Nenad Ilić (optuženi pripadnici JSO za ubistvo na Ibarskoj magistrali) počeli da govore naokolo da su upotrebljeni za jedno ubistvo i da im je rečeno da su u pitanju Albanci. Oni su to i priznali u istrazi, ali su kasnije povukli priznanje. To je jedan proces koji je išao kroz vrlo različite faze i ključno je reći gde se tu pojavljuje Ulemek, gde se ne pojavljuje. Želim da se utvrdi puna istina, bez obzira ko je sve umešan. Činjenica je da je zaštićeni svedok Zoran Vukojević Vuk na suđenju za ubistvo premijera rekao da je Ulemek bio vrlo uznemiren zbog sudskog postupka za Ibarsku magistralu i da se čak jedno vreme krio.

Da li ste čuli za izjavu Bože Prelevića, nekadašnjeg koministra policije ispred DOS koji je naveo da je predlagao da se JSO izmesti u okviru plavih šlemova van Srbije?

- Jedan broj ljudi, ne mislim samo na ovu izjavu, danas govori nešto što je možda bilo, a možda i nije bilo. Vrlo malo se govori o toj prelaznoj vladi u ta tri meseca, pa bi, recimo, mogao da obrnem pitanje: zašto je neko pristao da bude koministar unutrašnjih poslova dok je Radomir Marković bio načelnik DB i da li su odgovorni za ono što je on radio. Ovim primerom želim da pokažem da je ta vrsta selektivnog čitanja naše istorije veoma opasna. Reći ću vam ono što je snimljeno, znači zašta postoji dokument, a to je sa sednice Saveta za državnu bezbednost gde sam tražio hapšenje Legije i rasturanje te jedinice.

Kada je to bilo?

- To je bilo nekoliko meseci pre ubistva Zorana Đinđića. On je predsedavao tom sednicom. Neki sada prave karijere tako što pričaju kako su bili strašno hrabri u odnosu na "crvene beretke". Sve je teže pogoditi šta je bila istina. Voleo bih kad bi ljudi dokumentovali to što kažu. Moram da kažem da su mnoge stvari, koje se danas govore o tom našem periodu, ordinarne laži.

Da li se na toj sednici Saveta za bezbednost neko protivio hapšenju Ulemeka i Spasojevića?

- Povela se rasprava o opštoj bezbednosti Srbije, pa odakle Ulemeku obezbeđenje: zašto se tako bahato ponaša, odakle hekleri oko njega i zašto je u društvu Spasojevića, i te kako se povela rasprava. Očekujem da jednog dana neko objavi stenogram. Neću dalje da govorim što se tiče drugih ljudi. Jednog dana će biti zanimljivo da se vidi šta je ko rekao na tom sastanku. Zanimljivo je da je Zoran Vukojević-Vuk u sudu govorio, navodim iskaz svedoka saradnika sa zatvorene sednice, da je u Šilerovoj rečeno Dušanu Spasojeviću da Korać traži njegovo hapšenje. Dosad nisam želeo o tome da govorim, a to su stvari koje se mogu dokazati. Zanimljivo je zbog čega mediji prećutkuju da je Zoran Vukojević takođe na suđenju za ubistvo premijera pomenuo jedan broj ljudi koji se danas nalaze na vlasti i ljude koji su bili zaduženi za vojnu bezbednost. Naveo je da su se relativno često sastajali sa Spasojevićem i Legijom. Da li to objašnjava bahatost Ulemeka i Spasojevića!?

Svedok saradnik Ljubiša Buha- Čume na tom istom suđenju kaže da je od 6. ili 7. avgusta 2002. bio u inostranstvu i da je dolazio tri puta pre ubistva premijera Đinđića u dogovoru sa policijom zbog hapšenja Ulemeka i Spasojevića, ali da su mu u policiji govorili da odustaju, jer se političari nisu dogovorili?

- Ne znam ništa o tome. To treba pitati ministra unutrašnjih poslova. Buhu nikad u životu nisam video, ne znam kako izgleda. Ne znam gde je bio Buha, šta je radio i govorio. Jedna stvar je sigurna, i on je saradnik tog klana, jedan od vođa, a kad su pokušali da ga ubiju on je bežao po inostranstvu i shvatio je da ne može sebe da zaštiti. U Turskoj je spektakularno spasao život utrčavajući u našu ambasadu. Verovatno postoji neka depeša iz ambasade. Tada je rešio da sarađuje sa policijom.

Jeste li vi stekli utisak da je bilo popustljivosti u Vladi prema JSO?

- Stekao sam utisak da je Vlada bila nemoćna da se obračuna sa tom grupom. Mislim da se oni potcenjuju, gleda se kao da je to samo 35 ili 50 ljudi. Cela suština JSO se iskazala novembra 2001. godine kad su blokirali deo autoputa u Beogradu i kada najpopularniji političar u zemlji Vojislav Koštunica izjavljuje da je to sindikalni štrajk i da je normalno da su tamo. Vredelo bi jednom pokazati ko je sve zvao telefonom i nudio pomoć u Kulu, ko ih je podržavao. Vojska je najblaže što može pasivno sve to gledala. Govori se samo o Ulemeku koji je čovek najopskurnije prošlosti i verovatno vinovnik najužasnijih zločina i jednoj grupi ljudi oko njega. Gledati samo njih, a ne videti šta stoji iza te jedinice, predstavlja zločin prema istini. Koliko ljudi je koji danas postavljaju pitanja tada bilo spremno da ode na autoput i da organizuje građanske demonstracije ispred "crvenih beretki"? Je l’ izašlo tada petsto hiljada ljudi da zaštiti Vladu i ustavni poredak ili su im, kako su kamere zabeležile, građani nudili hranu i piće? Ne, svi su sedeli u stanovima i čekali da vide šta će da se desi. Danas su svi sve znali i svi su bili hrabri, ali je samo jedan čovek ubijen, zato što je u jednom trenutku rešio da se obračuna sa tom grupom.

Te godine postoje dva ključna trenutka: 28. juna, kada zbog izručenja Slobodana Miloševića DSS praktično napušta koaliciju i napada nas da kršimo zakone i Ustav i novembar kada DSS podržava pobunu "crvenih beretki". Ovo suđenje za ubistvo dr Đinđića će pokazati ko je organizovao te demonstracije. To uopšte nisu organizovale "crvene beretke", već su iza toga stajali politički krugovi. Juna imamo političku pretnju, a novembra oružanu pretnju Vladi. To su isti krugovi koji su na kraju ubili Đinđića. Zoran Vukojević Vuk je na zatvorenom suđenju izjavio kako su organizovane demonstaracije na autoputu. Ko je stao iza toga, ko je ohrabrivao "crvene beretke", ko im je donosio spiskove haških optuženika. To je suština cele priče, a ne grupa od 50 ili 100 krimninalaca. Podzemni politički krugovi koji su sve vreme radili, imali su svoje novine, imali su svoje advokate, svoje sudije, imali su ogromna sredstva od trgovine drogom i kodnapovanja. Tog novembra je iznuđena ostavka načelnika bezbednosti Gorana Petrovića i njegovog pomoćnika Zorana Mijatovića.

Baš Zoran Mijatović u svojoj knjizi optužuje Vladu da je bila popustljiva prema JSO?

- Nije baš optužio Vladu. On je ogorčen što je pod pritiskom JSO izgubio posao i to smatra poniženjem. Postoji još svedoka, nije on jedini. Ima ljudi koji imaju nešto drugačije mišljenje o tim događajima. Videćemo šta je puna istina o toj pobuni "crvenih beretki".

Kako je Milorad Bracanović posle došao na mesto zamenika načelnika DB?

- To je bila pobeda tih snaga. One su u novembru pobedile i dovele su Bracanovića. Imali su oružanu silu na svojoj strani. Bracanović ima posebno značajno mesto u izveštaju Komisije. Praktično, tek njegovom smenom (kraj januara 2003.) BIA je bila u stanju da počne da se bavi ljudima koji su kasnije ubili Zorana Đinđića, ali tada je već to bilo kasno. Oni su se sakrili i vrlo vešto su koristili sredstva veze da ih je bilo teško prisluškivati i skoro nemoguće pratiti.

Bracanović je i pre pobune "crvenih beretki" napredovao, jer je sa mesta načelnika bezbednosti JSO postavljen na mesto načelnika Sedme uprave DB, koja je bila zadužena za tehniku, što znači prisluškivanje?

- Očigledno je da su na samom početku napravljeni veoma teški kompromisi zato što je postojala snažna podrška snagama kojima je pripadao Bracanović. On je tu doveden da kontroliše prisluškivanje. Ključno pitanje je odakle je on znao koga prisluškuje vojna bezbednost. Kako su Ulemek i JSO mogli da budu sigurni da se protiv njih ne primenjuju mere prisluškivanja od vojne bezbednosti? Logično je pitanje čiju su zaštitu tamo imali.

Radovan Knežević, nekadašnji načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) pominje se u izveštaju Komisije.

- Postavio sam pitanje rada UBPOK dok je on bio načelnik. Uzgred njegov zamenik je bio Dragan Karleuša, koga sada više niko ne pominje. Pitanje je zašto je iz grupe Poskok nekoliko sposobnih ljudi pomereno na druge položaje i zašto je UBPOK konstituisana tako da više od godinu dana nije bilo rada na zemunsko-surčinskom klanu. Tada je bilo jasno da je to grupa za trgovinu drogom, kidnapovanja i ubistva. Najmanje što se može reći jeste da UBPOK nije tada uradila svoj posao. Kada je novi načelnik UBPOK Boro Banjac preuzeo dužnost on nije dobio nikakav materijal o zemunsko-surčinskom klanu osim Bele knjige.

Nije konstatovana veza između klana i JSO u vreme načelnika Kneževića?

- Tako je. Očekivalo bi se da je taj klan bio glavna preokupacija UBPOK. Oni su našli izgovor da su se bavili nekim drugim poslovima u saradnji sa stranim policijama. Ne bih to pitanje otvarao dalje, jer mi kao Komisija znamo mnogo više, za neke lične veze. Napisali smo samo ono što se može dokazati. To pokazuje da se je institucija napravljena za borbu protiv organizovanog kriminala, zapravo, nedovoljno bavila najvažnijom grupom organizovanog kriminala.

Da li je u Vladi bilo polemika oko JSO i Ulemeka?

- Naravno da je bilo sve vreme. Bilo je nas koji smo stalno postavljali to pitanje i rizikovali svoje živote, jer je JSO bio odlično obavešten. Pitali smo šta radi takva jedinica u demokratskoj policiji.

I kakav ste odgovor dobijali?

- Da nema trenutno snage za obračun sa njima.

Da li je neko koristio ubistvo premijera Đinđića za političke obračune, s obzirom i na izjavu vašeg kolege potpredsednika Nebojše Čovića da nije smeo da izađe iz Vlade da ne bi bio uhapšen?

- Ne razumem tu izjavu Čovića. On je sve vreme sedeo u Vladi kao potpredsednik i zaista ne vidim ko bi ga hapsio. Ne vidim da je osnovni cilj "Sablje" bio politički obračun, već je bio zaštita države i poretka. To je opšte mišljenje u inostranstvu. Moramo jednom otvoreno reći: postoje obaveštajni policijski podaci da je jedan deo Srbije sa oduševljenjem dočekao ubistvo Zorana Đinđića. Organizovane su večere povodom toga, pevalo se, pucalo, sviralo... Postoje ljudi koji su častili okolo kada je premijer ubijen. Jedan deo Srbije, koji izgleda nije mali, video je političku korist od ubistva Đinđića. Ono što je rekao Zvezdan Jovanović u istrazi - da je ubio jednog čoveka koji nije patriota i koji je sarađivao sa Hagom je, nažalost, mišljenje jednog broja ljudi u Srbiji. Zato je nelagodno nekima što će se suditi Jovanoviću i Ulemeku, jer bi intimno voleli da ih odlikuju. Tih ljudi ima mnogo u politici i medijima.Treba videti samo šta pišu neki mediji.

Stiče se utisak da se verzije ubistva premijera Đinđića vezuju za političke opcije. Dve su osnovne, prva da su za njegovo ubistvo odgovorni saradnici Vojislava Koštunice, a druga da odgovorne treba potražiti među samim saradnicima ubijenog premijera. Koliko takva politička podeljenost šteti utvrđivanju istine?

- Sud utvrđuje istinu. Tako je u svakom civilizovanom društvu. Moj je utisak da je glavni problem jednog broja ljudi što je suđenje optuženima za ubistvo premijera Đinđića sada zaista počelo. Neke ljude hvata panika da će sud utvrditi šta je istina. Ne vidim da su se pojavili podaci koji bi uzdrmali ono osnovno što piše u optužnici. Neki mediji iz razloga senzacionalizma, ili neki novinari koji žele da naprave karijeru, uzmu neki nedovoljno razjašnjeni detalj ili izjavu nekog svedoka koja je drugačija od ostalih, pa od toga naprave priču. Toga ima svuda u svetu i uvek će biti. To ja razlikujem od potpuno svesnog pokušaja da se baci sumnja na čitavu optužnicu i suđenje i da se manipulacijama stvori utisak da neko ne želi namerno da se sazna istina o atentatu. Ideja da su neposredni saradnici Đinđića umešani u njegovo ubistvo je monstruozna. To imputira jedan deo ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji, ali ne svi. Imamo izjave čak i premijera da je namerno srušena kuća u Šilerovoj da bi se uništili dokazi. Prvi put čujem da je rušenje kuće uništavanje dokaza. Insinuira se da su Spasojević i Mileta Luković namerno ubijeni. Primećuje se jedna zanimljiva stvar da se policija i SAJ ne oglašavaju u vezi s tim. Po postojećim propisima ministar treba da odobri pripadnicima MUP da daju javne izjave. Bilo bi red da MUP odgovori da li je napravljen uviđaj prilikom ubistva Spasojevića i Lukovića i da li je bio istražni sudija i kakav je njegov izveštaj. Odmah da kažem, po mom saznanju, da je bio. Činjenica da MUP namerno ne odgovara je nažalost potpuno svesna želja da se optužuje prethodno rukovodstvo MUP. Postoje živi ljudi u SAJ koji su učestvovali. Šta sprečava ministra da naredi hitnu istragu? Ovako se stvara atmosfera da je sve moguće.

Zašto nakon pokušaja atentata kod hale Limes nisu preduzete neke mere? Javnost je čula šta su o tome svedočili i pripadnici ličnog obezbeđenja premijera Đinđića?

- Ti mladići iz ličnog obezbeđenja govore o tuđoj odgovornosti, ali ne govore o svojoj. Komisija se bavila time kako je pretresen Dejan Milenković-Bagzi odmah na autoputu i utvrdili smo da mu nisu oduzeli mobilne telefone. Ovo ubistvo je organizovano mobilnim telefonima i oni su važniji nego da su mu pronašli "kalašnjikov" ili "zolju". Milenković je uspeo da baci mobilni, tako da nismo znali ko ga je zvao. To je samo primer kako svako u ovom slučaju prebacuje odgovornost na onog drugog. Nismo imali odgovor na pitanje šta se desilo između 21. februara i 12. marta.

Za Zorana Janjuševića, savetnika za bezbednost premijera Đinđića, rečeno je da je morao da koordinara sve službe koje su bile zadužene za bezbednost premijera?

- Ne. On se bavio sasvim drugom vrstom poslova. To je hijerarhijski bilo dugačije organizovano. Naveli smo čitav niz problema u obezbeđenju, počevši od toga da je bio nejasan status te jedinice, neposrednog obezbeđenja premijera. Oni su imali legitimacije RDB, koje čak više nisu važile. Suština je u tome da zaštitu bilo koje ličnosti 80 odsto čine obaveštajne procene. To znači da je bio potpuni podbačaj u procenama da li je premijer ugrožen. U tom smislu fizičko obezbeđenje je poslednji bedem, koji ne može da sačuva, ako ne zna odakle dolazi opasnost. Oni koji su vodili BIA pravdali su se da to prema važećim zakonima nije njihov posao, a oni koji su radili u MUP su tvrdili po inerciji da je to posao BIA, jer je tako bilo dok je postojao RDB. Nismo videli da je iko pismeno tražio da se poveća nivo bezbednosti premijera. Ne možete se sada pozivati na premijera da je on to odbijao. Naš izveštaj je tražio da se utvrdi odgovornost, ali je ona utvrđena samo za samo par osoba. Očekivao sam intimno i da će tužilaštvo da pokrene istragu. Postavlja se pitanje da li je to jedan broj ljudi uradio samo nesvesno ili svesno. Na to ne umem da odgovorim, to je moralo da uradi tužilaštvo.

Zašto nije došlo do tog pozivanja na odgovornost?

- To je bila "Sablja". Pogađaju me pežorativni komentari na izveštaj Komisije. Ne znam zašto vlada nije dala se objavi spisak dokumenata koje smo koristili. Saslušali smo 32 svedoka i svi razgovori su snimljeni. Nas sedmorica u Komisiji smo zaista po svojoj savesti radili i dali smo izveštaj koji otvara pitanje odgovornosti. Postavlja se pitanje kasnijih koraka. Recimo, smenjen je načelnik OUP Zemun, a mogli ste postaviti pitanje da li je to samo stvar za smenjivanja ili zaslužuje mnogo ozbiljnije konsekvence. Mi nismo mogli da kažemo kako je neko trebalo da bude kažnjen. Predložili smo Vladi unutrašnju istragu u MUP, ali to Vlada nije prihvatila. To je jedini zaključak koji Vlada nije prihvatila.

Ko je to odbijao, jer sada izgleda malo tužno da je sve spalo na porodicu Đinđić da preko advokata postavlja ta pitanja?

- Nije baš tako, evo i ja govorim. Dve stvari u Srbiji koje definišu našu budućnost su potpuno očigledne. Prvo ovaj proces, jer on kristalizuje javno mnjenje na reformski i demokratski deo i na drugi deo gde su ljudi koji stalno sumnjiče, koji pripadaju patrijahalnoj i konzervativnoj Srbiji i vide stalno neke zavere i nečije prste sa strane. Drugo je saradnja sa Haškim sudom, jer ona jasno polarizuje na haški i antihaški deo političke scene. U ovom trenutku dominira antihaški. Današnju Vladu obeležava koalicija DSS i SPS. Ostale stranke su u Vladi iz različitih interesa. Prihvatio sam da vodim tu Komisiju, iako je bilo prirodno da je vodi ministar pravde. Prihvatio sam da učestvujem, a znam da je jedan broj ljudi to odbio. To je jedan od mojih emotivno najtežih poslova, jer sam voleo premijera i znali smo se dugo još sa fakulteta. Komisija se ne stidi tog izveštaja, to je jedan od poslova koji je završen u Srbiji. Osnovni problem je bio što je nečija politička procena bila, ne moja, da bi dovođenje izveštaja do krajnjih konsekvenci tražilo veoma obimnu personalnu promenu u MUP i BIA. Moralo bi onda da se postavi pitanje odgovornosti jednog većeg broja ljudi. Sa tim nije završeno. Neka imena nismo naveli, ali ona mogu da se nađu gledajući ko je bio na kom položaju. Na odnosu prema suđenju za ubistvo premijera kristalizuju se demokratske i antidemokratske snage. Pokazaće se da je Zoran Đinđić i u smrti, kao i za života, ponudio Srbiji jedno ogledalo. U njegovoj tragičnoj smrti će moći svako da se ogleda i da vidi kakav je čovek.

Niste rekli ko su ti u nekadašnjoj Vladi, koji su se protivili utvrđivanju odgovornosti?

- Izveštaj je usvojen jednoglasno. Posle toga smenjeno je petoro ljudi, ali nije bilo dalje volje da se radi na utvrđivanju odgovornosti. Ni tužilaštvo nije reagovalo. Smatram da je trebalo ići dalje. Mislim da su neki ljudi svesno opstruirali obezbeđenje Zorana Đinđića. To ne mogu sada da dokažem. Sam postupak će dozvoliti da se otvori pitanje obezbeđenja.

Tokom "Sablje" ste izjavili da se Ulemek nalazi na prostoru bivše Jugoslavije?

- Nije to bio moj podatak, već sam to znao kao član Vlade od MUP n Ministar Dušan Mihajlović je izjavio u jednom trenutku da se zna gde je Ulemek, ali da neko ne dozvoljava da se on uhapsi?

- Mislim da je aludirao na njegov boravak u jednoj susednoj državi. Tada je policija imala dojavu da se on nalazi na jednoj specifičnoj lokaciji. Ta izjava je nespretno interpretirana. On je rekao da ima dojavu gde se nalazi i tražio je samo međunarodnu podršku da se proveri i da se uhapsi Ulemek, ako je tamo, a to nije dobio. Dobijala je policija dojave gde se on nalazi, ali nije bilo provera, što je čudno. To bi morao Mihajlović da objasni. Ljudi koji su štitili Ulemeka sada strahuju. Postoji jedna hipoteza da se on predao da bi sačuvao živu glavu. On se boji za svoj život, a teško da se boji bivše vlasti.

Neki su poredili Ulemeka sa ljudima iz srpske istorije kao, na primer, sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom?

- Mislim da je to besmisleno poređenje. Meni je žao što su to rekli. Neki su rekli i da to Ulemek o sebi misli. Najmračnije poglavlje naše istorije je formiranje JSO.

Orkestrirana kampanja

Šta očekujete od pojavljivanja Milorada Ulemeka-Legije pred sudom?

- On će, naravno, gledati da se spašava, jer je optužen za strahovite zločine. Uzgred niko ne spominje njegovo delovanje u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Dobro je da se nalazi u zatvoru. Moje očekivanje je da on ne može da izbegne osudu barem u tri slučaja koja su pokrenuta. Međutim, trenutak pojavljivanja i cela politička klima koja je stvorena, ne mogu biti koincidencija. To je bila jedan orkestrirana kampanja i on se prema nekim podacima nalazio u Beogradu neko vreme pre nego što se predao. On jeste pregovarao, to je logička pretpostavka. Ostaje da vidimo s kim je pregovarao. Očekujem da će drugi pokušati da ga instrumentalizuju i on sam će pokušati da instrumentalizuje suđenje na razne političke načine. Na testu zrelosti biće naša javnost, ali će sigurno prepoznati o čemu se radi. On nije osoba na koju možete da računate, sem da će braniti samog sebe. Očekujem manipulacije i da će tabloidi imati od čega da žive.