Konstruktivnim dijalogom do rešenja

Rešenje konflikta je u razgovorima, pregovorima, kooperaciji i toleranciji i u poslednje vreme razvija se u svetu novi alternativni proces pod nazivom „saradnja pre sukoba”, koji dobija sve odlike nove kulture odnosa među ljudima i narodima. Uvodi se u praksu neka vrsta preventive, da do konflikta i ne dođe.

Razorna energija trajnih konflikata na političkoj sceni Srbije, više nego bilo koji drugi remetilački faktori, usporavaju ili zaustavljaju razvoj i rast standarda stanovništva. Veliki broj građana dovode do osiromašenja, čak na ivicu pukog preživljavanja. Neki od lidera, koji su zaglibili u ovo blato, nisu u stanju da shvate, a nikako i da racionalno sagledaju tragične posledice svog lakomislenog ponašanja.

Rušilačka energija konflikata ne rešava se makijavelističkim metodama ili sladunjavim pričama, lažnim obećanjima, kako to neretko pokušavaju.

Prinudom ili obmanom moguće je samo privremeno odgoditi sukobe, koji ipak kad-tad eksplodiraju najčešće sa utoliko većim posledicama, što se kasnije rešavaju.

Konflikte treba pokretati i rešavati, ali ne na brutalan i agresivan, već na civilizacijski primeran način. Racionalnim i upornim dijalogom, ako za diskusiju postoje bilo kakve šanse, mogu se postići veći politički ciljevi sa manje buke i štete po građanstvo i političke organizacije. Krajnje je vreme da se i stvaraju i usvajaju kodeksi političkog ponašanja, političkog predstavljanja i političkog marketinga. Kodeks nije samo doprinos političkoj kulturi, već se njegovom korektnom primenom može razvedriti sumorna politička scena Srbije.

Kodeks bi mogao da rezultira: a) integracijom različitih opcija u zajedničke aktivnosti; b) svakom političkom programu omogućiti odgovarajuću autonomiju, što je šansa za konsenzus o zajedničkim nacionalnim, odnosno državnim interesima i v) prelaz od stihijnih ka konstruktivnim konfliktima.

Sve to podrazumeva stvaranje povoljne društvene atmosfere bez obzira na gubitke (vlasti ili opozicije) na političkoj sceni. Prema tome, odgovornost za zdraviju političku i stvaralačku klimu na nacionalnim prostorima pripada političkoj eliti, ako tako možemo nazvati sve naše političke vođe.

Ubi concordia ibi victoria. – Gde je sloga – tamo je i pobeda. Ova latinska mudrost nikako da zaživi na srpskom političkom prostoru i zato se narod od Nemanjića pa do naših dana uporno pita: zar još uvek naši političari nisu shvatili srpsku pretešku prošlost i sadašnje tragikomično stanje, zar ne razumeju da je jedini izlaz iz krize u sinergiji svih ljudskih resursa?

Sudeći po početku rada Skupštine Srbije, stiče se utisak da se konflikti nastavljaju s najavom da će se podići i do visokih tenzija, naročito u vreme donošenja novog ustava koji treba da je sličan ustavima visokorazvijenih demokratskih zemalja. A bez novog ustava, zemlja će i dalje ulaziti u entropiju, zakoni će se interpretirati prema ličnim ili grupnim interesima. A „ako se ukloni pravda, šta su vlade osim velikih razbojništava” (Augustin).

Skupštinska scena nije samo tragikomična. Na njoj se u istom danu s istom ili sličnom temom pojavljuje i po tridesetak i više poslanika iz iste političke stranke, a jedan od njih praveći od sebe groteksnu figuru u istom danu s istom temom „juriša” za govornicu i preko 30 puta. Za njega ništa ne znači latinska mudrost: Facta, facta, non verba!

Opozicija, ako je valjana i vitalna, ne rasplamsava konflikte već svojim delovanjem otkriva društvene nepravde (korupciju, mito, krađu, obmane, laži) pa takvo njeno pobuđivanje konflikta jeste u biti preventivno sprečavanje velikih sukoba.

Svaka razumna demokratska vlada podržava takve akcije opozicije i tako učvršćuje i vlastiti položaj. Nisu, nažalost, retki protivpredlozi pozicije, čak i na najkonstruktivnije primedbe opozicije, što ovu toliko iritira te često upada u greške ulazeći u agresivnosti, opstrukciju ili u druge vidove kontraproduktivnog otpora što narušava konstruktivan dijalog i razvija jake antagonističke odnose između političkih stranaka. To stvara sumornu političku klimu, a time i tužnu međustranačku atmosferu koja zamara građane, umrtvljuje njihove stvaralačke aspiracije i politički angažman, a istovremeno ruši međunarodni ugled zemlje.

Činjenica da opozicija želi da osvoji vlast, nameće joj obavezu i potrebu da svojim sadržajima, svojom filozofijom i metodologijom mora da nadvisi vlast, da bude efikasnija i konstruktivnija, što joj jedino otvara šanse za izbornu pobedu. Takav model kompetencije i kompeticije u dijalogu između vlasti i opozicije pobućuje i rasplamsava i stvaralačku klimu u društvu.

Savremeni svet, u želji da konstruktivno prati i, po mogućnosti, kontroliše konflikte, pokrenuo je akcije širokih razmera pod različitim nazivima: kooperacija, koegzistencija, tolerancija, saradnja, komunikacija, dijalog, mir...

Utvrdivši da je rešenje konflikta u razgovorima, pregovorima, kooperaciji i toleranciji, u poslednje vreme razvija se i novi alternativni proces pod nazivom „saradnja pre sukoba”, koji dobija sve odlike nove kulture odnosa među ljudima i narodima. Reč je, dakle, i o novoj retoričkoj i političkoj kulturi ispunjenoj produktivnim sadržajima...

Ide se, zapravo, i korak dalje pa se u praksu uvodi neka vrsta preventive, da do konflikta i ne dođe, na čemu su angažovane čitave ekipe eksperata, jer je izračunato da je predviđanje i preventivno delovanje neuporedivo jeftinije i bezbolnije od rešavanja ili gašenja konflikata.

Već tokom pohađanja osnovne škole, zapravo tokom primarne socijalizacije, umesto sukoba, deca treba da se usmeravaju na saradnju, umesto grube konkurencije treba da im se nudi stvaralačka kompeticija kao pozitivan učinak konkurencije.

Drugo pitanje jeste u uvažavanju svake ličnosti u njegovoj različitosti, dakle svaki čovek je svemir za sebe, jedinstven i neponovljiv. Prema tome, osnova suživota među ljudima jeste u kooperaciji umesto u sukobima. I „ja” i „drugi” značajni smo , zajedno možemo biti još značajniji!