Rat se vodio za to ko će pre stići na Dedinje

Učestvovala u mirovnim karavanima, protestvovala protiv rata devedesetih koji je razorio Jugoslaviju, bunila se protiv svih oblika nasilja, protiv "crvene buržoazije" u studentskim demonstracijama u Beogradu i burne 68. vratila paritjsku knjižicu i izašla iz Saveza komunista. Ipak, ostala je levičar i to ne krije. Šteta je, kaže, što u Srbiji danas nema ni jedne prave socijaldemokratske partije. Dramaturg, najviše voli da razgovara o pozorištu, drami, literaturi.

Direktor je Centra za kulturnu dekontaminaciju u kojem je zajedno sa saradnicima i prijateljima radila, prema gruboj statistici, na oko 2.000 projekata - pozorišnih predstava, izložbi, tribina, predstavljanja različitih knjiga - Borka Pavićević, ovogodišnja dobitnica Nagrade za mir i kulturu Fondacije "Hirošima".

Vidno uzbuđena, donekle i iznenađena pregleda fascikle sa stotinama čestitki. Svako malo zvoni telefon. Hitro uzima slušalicu: "Izvinite molim vas...za desetak minuta", "dobro obavićemo to".

- Recite Ivane - gleda kroz naočare, pravo u oči - nisam očekivala da će ovo toliko odjeknuti.

Ima i onih koji će negativno reagovati. Sigurno ste očekivali i takve reakcije, pa i napade kojih je bilo i do sada. Neke od tipičnih primedbi ljudi koji slove kao nacionalisti su da ste izdajnik, strani ili NATO- plaćenik, pa i protivnik srpskog naroda.

- Za mene su pre svega važni ovi pozitvni utisci. Vidite li koliko je pozitivnih reakcija. Sigurno je da će biti i negativnih reakcija. Ne vidim zašto ne bi mogao postojati jugoslovenski patriotizam. Osim toga među ljudima koje ste pomenuli mnogo je onih koji su napadali Ameriku i NATO kao najveće zlo za srpski narod, a 2000. godine su pohrlili na prijeme u zapadne ambasade. U redovima su čekali, na bi li ušli tamo. Rat se zapravo vodio za to ko će pre stići na Dedinje. To je bio cilj zbog kojeg su mnogi "kvazinacionalisti" vodili rat , naterali ljude u rat i stradanje.

Što nisu bili nacionalisti, da izgrade puteve, očiste smeće sa ulica, obezbede ljudima dostojan život. Njihov cilj je bio vlast, a ne velika Srbija i srpski nacionalni interesi o kojima su toliko pričali. Sada neki od tih "patriota" izdaju svoje kuće međunarodnim organizacijama, a stanove izdaju strancima. Za devize, naravno. Za razliku od njih moj dobar prijatelj poznati intelektualac posle 1999. godine i NATO bombardovanja Srbije zarekao se da nikada više posle toga neće kročiti u neku od stranih ambasada (zapadnih zemalja). Možda to za nekoga nije baš racionalan pristup, ali je svakako stav za veliko poštovanje i neodstupanje od svojih principa.

Jugoslovenski patriotizam je širi pojam u odnosu na srpski. On može podrazumevati u sebi po logici i srpski patriotizam?

- Pa, naravno. Ali to nije stvar o kojoj se neprestano naklapa. Sigurno je da je Jugoslavija bila širi prostor, pa i u kulturnom smislu. A velika je zabluda da su samo levičari bili za stvaranje Jugoslavije. Među njima je bilo mnogo ljudi, velikih intelektualaca koji sa levicom nemaju nikakve veze i koji su praktično stvorili Jugoslaviju pre nego što je levica ojačala na političkoj sceni Srbije. Naša kultura je uspevala i da ide u korak sa Evropom, imali smo i nadrealizam. Da nije možda književnik Dušan Matić, bio manji Srbin nego neki koji se stalno udaraju u prsa kako to jesu. Sada se setih kako smo postavili i predstavu Stefana Stefanovića igrali baš moderan repertoar i to po tekstovima naših ljudi i pisaca od kojih su neki nepravedno zaboravljeni.

Pre raspada SFRJ, pa i početkom rata neki levičari su postali nacionalisti, drugi su osnivali nevladine organizacije, dok je jedan deo njih pošao putem antiglobalizma?

- Vidim da ste dobro pratili šta se dešavalo. Jeste, do toga je zaista došlo. Ali da ne grešimo dušu u stvaranju nevladinog sektora učestvovali su i mnogi divni ljudi koji nisu levičari. Ipak, istine radi, nisu istinski levičari i članovi SKJ presudno uticali na raspad SFRJ već upravo neki "patriote i nacionalisti po zanimanju".

Mnogi od tih nacionalno obojenih disidenata iamli su svojevremeno podršku Zapada kada je trebalo srušiti komunistički režim. Ali kada se situacija promenila i kada su ostali bez te podrške, neki i materijalne, udarili su zdušno u nacionalističko šovinističke diple.

- Kao što nismo bili socijalistička zemlja kao i sve druge na istoku Evrope, naša situaciji sa disidentima je takođe bila specifična. Pozicija između istočnog i zapadnog bloka je bila takva kakva jeste. Zato je teško upoređivati naše disidente sa ovim drugima. To je široka tema i tek će istorija odgovoriti na ta pitanja i staviti svakoga na pravo mesto. Ipak, činjenica je da su ti "nacionalisti po zanimanju" pozivali na rat, ali se nisu baš pokazali kada je trebalo prihvatiti izbeglice iz BIH, Hrvatske.

Mnogi su huškali na rat, ali onako verbalno, međutim nije im baš bilo drago kada bi vojni poziv stigao njihovoj deci. - Potpuno ste u pravu. Te nećemo slovenačku robu, te oni će propasti bez Srbije. Eto, na primer. "Merkator" je tada bila jedna obična prodavnica u Beogradu, a vidite sada, mega centar. Ili imate još jedan primer. Divlje nadzidao zgradu, gradi čovek na nečijem krovu i istakao srpsku zastavu, pa to je stvarno neverovatno.

Verovatno kao i drugi obični ljudi idete u kupovinu…

- Ha, ha, pa naravno. Kada odem na pijacu uopšte i ne gledam onaj paradajz i povrće iz uvoza. Domaće je mnogo bolje, pa naravno.

Mnogi političari i novokomponovani biznismeni u javnim nastupima pričaju o svojoj imovini šta su stekli, imali pre mandata, a šta danas. Šta od imovine poseduje Borka Pavićević, kakav je ona profit ostvarila kao antiratni-profiter?

- Sve što imam nasledila sam od roditelja, kao i moj suprug. Od njih mi je ostao stan. Imam nešto u Crnoj Gori, već se prilično urušilo nisam odavno bila tamo. Centar je registrovan kao preduzeće, a porez i sve druge dažbine plaćamo redovno, pa i autorske honorare. Sada imamo i Centar plus registrovan kao nevladinu organizaciju. Mnogi ljudi su uložili veliki rad da bi smo opstali, pa da otvoreno kažem pomagali onako prijateljski i na svoju štetu za džabe. Moj "profit" su i pretnje i to vrlo ozbiljne početkom devedesetih koje sam dobijala, svi oni napadi i uvrede svih ovih godina. Za poslednjih deset i više godina imala sam samo manje nego što sam imala do tada. Ali o tome ne volim da govorim na taj način. Jer stotine hiljada ljudi je izgubilo dom, mnogo je bilo poginulih, ljudi koji su ostali bez najmilijih…

Da li je u osnovci suštinski problem Srbije borba između modernog i rekao bih na neki način pomalo nazadnog ili arhaično tradicionalnog razmišljanja o životu u svom sferama pa i u kulturi?

- Pa da, pa to je suština. Ta borba se vodi odavno.

Da li bi barem mala prevaga modernog značila spas za Srbiju i olakšača nam komunikaciju i inetgraciju u Evropu i svet?

- Da to je tačno. Samo kada se setim ovde u Centru za kulturnu dekontaminaciju svih predstava. Pa igraćemo i Nastasijevića, sećam se Kafke, radili smo jedno zanimljivo viđenje Šekspira. Posle Drugog svetskog rata, kada je usledila denacifikacija Nemačke, mnogi intelektualci koji su izbegli tokom rata su razmišljali ima li Nemačkoj spasa. Adam Miljnjik pisao je o Nemačkoj, a zabeležena je rasprava Hermana Broha i Linsdorfom. Na pitanje Brohu može li ova zemlja posle svega biti spašena, on odgovara pokažite mi one Nemce koji su bili u zatvorima, protivili se ovom zlu i nacistima. Ako mi pokažete te ljude Nemačka će biti spašena.

Kao narod skloni smo da ističemo svoje talente i dostignuća, veličamo uspehe, ali i da ne priznajemo sopstvene greške, i potrudimo se da to popravimo.

- Svaki narod je bilo gde da živi je u suštini običan svet kao i ovde. Naravno da moramo učiti, a ne zatravarati oči, pred sopstvenim greškama, pa i zločinima. Jer bez toga sigurno ne možemo ići napred i postati moderno društvo.

Neizbežno je i pitanje šta ćete uraditi sa nagradom uz koju sledi i novčani deo od 100.000 dolara. Da li će i Centar imati koristi od ovog novca?

- Lešek Kolakovski, rekao je prilikom dobijanja Nobelove nagrade: "još se nisam našao pred ovakvim problemom". Naravno ja nisam Lešek Kolakovski, ali osećam se isto tako. Do sada se nisam našla pred ovakvim problemom. Za naše prilike to je zaista ogroman novac. Gledaću da omogućim svom detetu što kvalitetnije školovanje. Ne znam naravno da bi i neki projekti mogli biti rezliaovani od ovih para, ali još ne znam tačno šta ću uraditi, dobro ću razmisliti o tome. Ipak, ma koliko bila velika ova sredstva za neke velike projekte u kulturi, ona i nisu tako velika. To su stvari koje mnogo koštaju.

Ugledna nagrada

Nagrada "Hirošima" ustanovljena je 1989. godine i dodeljuje se za rad na kulturnom polju, a u svrhu mira. Fondacija ima svoje centre u Parizu, Rimu i Njujorku. Priznanje je što i ime govori vezano i za sudbinu žrtava nuklerne bombe. Među dobitnicima uglednog priznanja su i pisci i borci za ljudska prava, najpoznatiji u Srbiji je sigurno Roberto Čuli, pozorišni reditelj i upravnik pozorišta u Mijhajmu.

Vratiti otetu imovinu

Nalazimo se u lepom zdanju Paviljona "Veljković" gde je sada CZKD. Bogdan Veljković stari vlasnik ove zgrade stanuje tu do vas na prvom spratu. Čeka da mu se vrati nacionalizovana imovina oteta posle 1945. Godine. Kakav je vaš stav o denacionalizaciji?

- Starim vlasnicima trebalo bi imovinu vratiti i obeštetiti ih na pravedan način. To se mora učiniti zakonom. Sa gospodinom Veljkovićem imamo dobre odnose i saradnju. Vraćanje ove imovine bilo bi možda i najznačajnije za Srbiju. To bi bila imovina sa realnom vrednošću i sa potpunim pokrićem koja bi mnogo značila za razvoj Srbije.

Protiv američkih ratova

Da li je Borka Pavićević, proamerički čovek, kako joj često prebacuju? Jeli istina da su vas na studijama svali Borka Marks? Ima onih koji tvrde da ste sami sebi 1968. nadenuli ovaj nadimak? Šala na sopstveni račun ili…

- Ha, ha, ha. Pa, Univerzitet u Beogradu mi smo tada nazvali "Crveni Univerzitet Karl Marks". Protestvovali smo, sećam se, protiv svake nepravde. Ubistva Lumumbe, upada sovjetskih trupa 1968. godine u Čehoslovačku dakle i protiv komunističkog nasilja.

I protiv rata koje su SAD vodile u Vijetnamu…

- Da imali smo demnostracije protiv vijetnamskog rata, ali ne samo mi. Te 1968, godine svuda u svetu buknuli su studentski protesti protiv nepravde. Bila sam i na protestu sa Ženama u crnom protiv rata u Iraku. I zamislite i za to su me prozivali, šta ću ja tamo i zbog čega. Neverovatno!