Gubitnici na žičari

Ceca bila i otišla, stigao kralj šećera Kole, ministri kod Kavurme

Ispred hotela „Grand”, pod punim gasom, mladić pokreće nove „jamahine” motorne sanke i zaleće se niz usku stazu. Za njim ostaje oblak ledene prašine. Deca se bacaju u stranu, policajci okreću leđa.

Noć na Kopaoniku je obično tiha, samo je remeti urlanje sanki koje vrludaju stazama, a onda paradiraju centrom Kopaonika.

Čak su i lokali i restorani prazni. Konobar u ekskluzivnom restoranu se žali, ne pamti ovakav post.

Tračevi uz čaj

Spokoj zimske tranzicije. Jedne večeri svratili su Ceca Ražnatović i njena sestra Lidija. Nacija se, inače, zabavlja raspredanjem o njenom novom dečku. U fudbalskim krugovima nastala je prava panika, ali ne samo zbog neizvesnosti mini-prelaznog roka: mladi Karići su im, naime, oteli najveće srpske estradne umetnice.

U tom restoranu orkestar svira samo za jednu porodicu u ćošku. Konobar je pouzdaniji tumač ekonomskog položaja prosečnog Srbina od indeksa troškova života. „Jednostavno, tropa”, kaže ovaj kafanski analitičar. Glava četvoročlane porodice ne sme ni da pomisli da bez 2.500 evra krene u idilu zimske dokolice. Pominjanje ove sume za običnu porodicu podeća na zimski košmar. Ili, bolje reći, beli pakao.

Samo nekoliko lokala u „Konacima”, koji su angažovali mlade plesačice, podsećaju da je druga polovina januara po običaju top-sezona za srpski džet-set. Tamo se dve devojke njišu uz taktove novih pesama Vlade Georgijeva. Neka gazde mole svevišnjeg da ovi devojčurci imaju ličnu kartu.

Ali, kako onda objasniti činjenicu da trenutno na Kopaoniku nema slobodnog kreveta, ne računajući kancelariju u vili „Raška”, opštinskoj kući, koja se za nekoliko minuta preuređuje u spavaonicu za hitne slučajeve?

Jedna od teorija je da početkom devedesetih srpski novobogataši nisu smeli da odlaze u skijaške centre po Evropi, što zbog poternica, što zbog čuvenog spiska Evropske unije za nepoželjna lica. I, kuda su mogli da odu zimi petrolejski i ratni heroji? Na Avalu? Možda na snežne padine Kosmaja?

Kopaonik, prelepa planina ali divlja, bila je idelni krajolik za prikazivanje skupe skijaške opreme, novih be-em-vea i mladih lepotica.

Obični srpski skijaši, čudna vrsta koja ne propušta nijednu sezonu da bar sedam dana ne provede na snegu, pa makar dobila anemiju, jer osim mesnih narezaka donetih iz Beograda ne okusi ni miligram bilo čega što podeća na vitamin, druga je vrsta hodočasnika koja ne može bez snežnih vrhova. Ova vrsta kuka na skupoću, sanjajući da će kad-tad svratiti bar do Davosa. Proklinje najskuplji čaj u Evropi. Namerava svake godine da prijavi gospodu iz „Geneksa” kao kandidate za ekstraprofitere. Ali, bez trunke ponosa, ova deca srednje klase opet ponavlja isto – svake zime dolaze na Kopaonik.

Za to vreme, nova klasa u Internet-kafeu, kod Srbe, sajber-majstora iz Kragujevca, proverava svoje mejlove. Dok im žene skijaju, oni sklapaju nove poslove, a deca im ponekad prave društvo, ratujući na kompjuterima sa vanzemaljcima, ili ubijajući za novac, u novoj, bezveznoj igrici na život i smrt.

Retki su iskreni zaljubljenici u planinu, poput sedamdesetpetogodišnjeg Marijana, koji je trasirao većinu staza, ili čuvenog olimpijca Artura Takača, koji je, po svemu sudeći, zauvek nestao u vrhovima okovanim snegom.

Snovi o bogatstvu

Gubitnici tranzicije, naravno, zavide srpskoj eliti: tridesetčetvorogodišnji intelektualac, onaj iz narezak-grupe, teši se da ih ne primećuje: Njegov skijaški dan počinje oko devet časova i traje negde do šest. Onda tone u san, gde i njega čeka novi model džipa „čiroki”, manekenka i račun u Švajcarskoj. „Elita” počinje da živi tek posle 23 časa. Na stazama ih nema ni od korova... Ne računajući kafiće uz stazu.

U vili „Raška”, Sreten Pešović, poznatiji kao Kavurma, čuvar ove opštinske kuće, alfa i omega za sve koji očajnički traže slobodan krevet, okreće brojeve telefona hotela, vlasnika vila... Na vrata mu kucaju ministri Goran Pitić, Anđelka Mihajlov, Dragoslav Šumarac, Branislav Lečić... Čeka Dušana Mihajlovića. Najavljen je Bogoljub Karić.

Kao da odlazeća vlada premijera Živkovića na Kopu pravi ispraćaj. Helikopter koji je juče nadletao Kopaonik, najavljivao je da će možda stići odlazeći šef srpske policije, ali, letelica je nadletala predele gde se možda nalazi Takačevo telo.

– Nema mesta ni za lek, ali, ako treba, evo moje kancelarije, uneću fotelju i posetljinu – pokušava Kavurma da spase stvar, jer prilično važna osoba preti da napusti planinu. Kavurma je, inače, socijalista, ali, sa zadovoljstvom sređuje smeštaj vrhuški „demokratskog bloka”.

Naročito dobro sarađuje sa ekspertima kao što je Goran Pitić, koji je, inače, poreklom iz Raške. Krv nije voda. Predsednik Opštine Bojan Milovanović odlazi na večeru sa ministrom.

Pitić je, inače, lobirao u vladi da Raška dobije donaciju od milion evra. Socijalista Milovanović mu je zato neizmerno zahvalan.

Čuveni neurohirurg dr Miloje Joksimović, kome je inače zabava da se trka sa žičarom uzbrdo (i da je pobeđuje), kao i da ćaska sa Kavurmom, kaže: „Dajte sobu, ako treba, operisaću. Na licu mesta”.

Na Kopu su se, tvrdi Kavurma, ponovo pojavile lažne novčanice od 1.000 dinara. Tačno toliko košta da „lopatari” oslobode vaš automobil zarobljen na parkingu. Ima ih tridesetak, i imaju svoje rejone: Banjci kontrolišu teritoriju kod „Konaka”, Brušani su stacionirani kod „Jata”, Šipačinci kod „Granda”.

Dok čiste jedan, zatrpavaju snegom drugi auto. Zato je lopata najtraženije „oružje” na Kopaoniku.

Posle raspoređivanja ministara, Kavurma, valjda da ga želja mine, odlazi u kafić da proćaska uz piće sa Milicom Gajić, snajom Slobodana Miloševića. Kavurma želi da se fotografiše sa malim Markom, koji se vraća sa sankanja.

Ispred „Granda” se parkira be-em-ve. Srpski kralj šećera, Miodrag Kostić Kole tek je stigao i vadi prtljag iz kola. Dočekuje ga poznanik i viče, tako da odzvanja planinom: „Zovem te mesec dana, a ti se ne javljaš. Ne zovem te, bre, zbog šećera”.

Nedelja je ujutru, i gužva ispred žičara je kao u vreme hiperinflacije, kada su Srbi čekali da im Dafina Milanović isplati još jednu kamatu.