Hot line

Jasno je da se, osim u slučaju nove nacionalne i državne tragedije, sa reformskog puta više ne može skrenuti. Jeste da svet nije bogzna koliko uložio, ali je uložio dovoljno, i novca i političkog napora i sopstvenih interesa, da takvo skretanje ne bi dozvolio. Samo je pitanje kako se spustiti niz stazu. Manje ili više bolno? Za dve-tri ili dvadeset godina

Ko se iznenadio što Gordana Pop Lazić nije tek tako zamenila Natašu Mićić? Bar da su probali sa Majom Gojković. Ovako i dalje radi srpski politički hot line. To vam je ono kada astmatične ženske pište i vrište u slušalicu, a svaki normalan čovek ovu egzibiciju doživljava kao uobičajene smetnje u ovdašnjoj telefonskoj mreži. Niko ne zna da li je s druge strane žice gimnazijalka koja dopunjuje džeparac ili baka koja plete i čuva unuka. Niko ne zna ni šta misle domaći političari i skupštinski poslanici. Oko kakvih programa se spore, zašto jedni hoće da imaju premijera, drugi predsednika skupštine, treći guvernera? Šta bi oni radili na tim mestima, a drugi ne bi, pa je zato važno ko će gde biti?

Za demokrate bar to znamo. Radili bi što su i do sada, sviđalo se to nekome ili ne. Za nacional-demokrate izgleda jedino postoji novi ustav. I to za tri meseca. Može biti, ali ako je Koštunica počeo da ga piše još onda kada je izgubio posao na fakultetu.

Za to vreme, dok reformatori, legalisti i ostale moralne gromade budno motre jedni na druge, pred očima im paradiraju "ostaci bivšeg režima", svi oni poniženi i uvređeni, ali ne i uhapšeni, još 5. oktobra. I ne rade to samo po skupštinskoj sali. Ugledne računovođe srpskih žrtava na svim linijama fronta, ljudi koji bi trebalo da se kriju po šumama decenijama kao oni nesrećni Japanci posle II svetskog rata, dokazuju po raznim televizijama da se ipak ništa ne (o)kreće. Slobini privrednici posluju na polzu naroda serbskoga, Slobini ekonomisti popuju šta treba da se radi, Slobini popovi šta ne treba. Pre nekoliko dana eto, sa primetnom minutažom, na televiziji i g-đe Borke Vučić, u istom skromnom štrikanom puloveru. Sada se zove – predsednik Fondacije za doškolovavanje mladih poljoprivrednika. A i što bi ona bila jedini propali bankar.

Neki veseli momci iz Barajeva dosetili su se da obeleže dve decenije od Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Nije Sarajevo nego Barajevo, nije 1984. nego 2004. godina i maskota nije Vučko nego Kučko. Tim povodom smo se podsetili, tada jugoslovenske, ekipe u bobu. Zlobnici tvrde da su se Sarajlije na kartonima, uprkos svim zabranama i mogućoj pogibelji, spuštale niz tu stazu, pa su najuspešniji postali olimpijski reprezentativci. Još zlobniji su pričali kako su ovi nesrećnici jedini upravljali bobom – glavom. I to bukvalno. Na njih neodoljivo liči domaća politička scena. Jasno je da se, osim u slučaju nove nacionalne i državne tragedije, sa reformskog puta više ne može skrenuti. Jeste da svet nije bogzna koliko uložio, ali je uložio dovoljno, i novca i političkog napora i sopstvenih interesa, da takvo skretanje ne bi dozvolio. Samo je pitanje kako se spustiti niz stazu. Manje ili više bolno? Za dve-tri ili dvadeset godina? Uz pomoć ili uz nezainteresovanost sveta, osim za zaštitu sopstvenih interesa? Uz povoljne ili nepovoljne kredite? Ili možda bez ikakve pomoći sa strane? Sa penzijama i socijalnim davanjima ili uz kontejner?

Ako nam već nije prošao, priznajemo sasvim neozbiljan predlog sa ovih stranica, da buduću vladu treba formirati od dobrovoljaca ili članova stranaka koje na izborima nisu prešle cenzus, imamo mi još takvih predloga. Recimo, sadašnjim nosiocima i predvodnicima tzv. demokratskog bloka možda bi najviše odgovaralo da se odmah postavi "vlada u senci". S tim bar imaju iskustva, a i nije im bilo baš teško. S te pozicije mogu i dalje da morališu na bilo čiji račun – na račun drugih stranaka, skupštinskih poslanika, sudija, lekara, fudbalske reprezentacije, čistača snega. Drugi predlog je da se odmah formira marionetska vlada, mada će biti mnogo muka da se izabere ko treba da povlači konce. Ali onda nema brige ko će i zašto da bude u vladi, šta treba da radi i koga treba da pita. A ako je ceo problem u unutarstranačkim problemima u DS, pa se 22. februar čeka kao dan pročišćenja, neka demokrate odlože tu ispovest da bi drugima bilo lakše. Za proleće, za jesen, za iduću godinu, zauvek.

Niko ne spori da se više nikada ne sme lagati i krasti. Niko ne spori da se konačno moraju uspostaviti sve institucije sistema, da ovu državu konačno treba urediti. Samo, pošaljite dete u školu bez užine, dajte mu u ruke novi ustav da ga čita kad ogladni, a ako i to ne uspeva, recite mu da teta Neda više neće da glasa iz Turske. Čak neće ni da ulazi u skupštinsku salu. A i čika Čeda neće da prelazi preko "svog" pešačkog prelaza. Možda i taj prelaz treba ukinuti na prvom narednom skupštinskom zasedanju, jer je postavljen po starom ustavu, protivzakonit je i jedan je od krunskih dokaza bahatosti bivše vlasti. A kad saznate da je s druge strane hot line žice bila vremešna gospođa u kućnim papučama i muškim čarapama, pa još sa viklerima u kosi, biće već kasno. Što je urađeno, urađeno je. Posle boli glava i muči savest. Tako je i sa reformama i onima kojima ih poverite. I ako je išta teško shvatljivo, onda je to činjenica da ubedljiva većina javnosti i dalje priželjkuje reforme, da želi promene, ali da ih, personalno i programski, prepoznaje na način koji su pokazali izbori.