Novi Bushov imidž

Bela kuća odustaje od svoje doktrine o promenama režima i preventivnim vojnim akcijama i vraća se tradicionalnoj diplomatiji u naporu da predesednika Busha prepakuje u predsednika koji se zalaže za mir.

Signali ove nove strategije, koja je došla do izražaja u proteklih par nedelja, uključuju:

- Severnu Koreju, gde su vlasti u petak dozvolile inspektorima SAD da sledeće nedelje posete njen nuklearni kompleks

- Iran, gde su SAD, kroz kanale UN, predložile da pošalju humanitarnu misiju na visokom nivou nakon prošlonedeljnog zemljotresa – iako je Teheran zatražio odlaganje svih poseta.

- Libiju, gde su SAD pozdravile iznenađujuću odluku Muammara Gadafyja da odustane od oružja za masovno uništenje

- Irak, gde Bushova administracija vrši pritisak za širi angažman međunarodne zajednice.

- Palestinu, gde će američki mirovni izaslanik John Wolf verovatno biti poslat da pokuša da obnovi dijalog.

Znaci otopljavanja odnosa SAD sa ovim i drugim zemljama ukazuju na drugačiji pristup u Vašingtonu. U njemu se naglašava saradnja, dijalog i diplomatija umesto politike koja je do danas karakterisala Bushovu administraciju. Dok Bush javno ističe pravo Vašingtona da svoje interese brani bilo kojim sredstvima, u praksi on sve više uvodi princip saradnje.

"U politici SAD definitivno je došlo do promene u svemu osim u rečima," izjavio je Joseph Cirincione, stručnjak za kontrolu naoružanja. "Zvanična doktrina se nije promenila, ali naše akcije jesu, i rezultat toga je preorijentisanje sa vojnih akcija na diplomatski angažman. Prvo sa Iranom, zatim sa Libijom, i sada sa Severnom Korejom, možemo da vidimo mnogo veći napor da se utiče na promenu ponašanja režima pre nego na promenu samog režima.

Analitičari u Vašingtonu kažu da Bushova administracija nema mnogo izbora ukoliko namerava da ispuni svoj vrlo ambiciozni plan u izbornoj godini, odnosno da razoruža "otpadničke države" kao što je Severna Koreja, i da istovremeno načini progres u nalaženju rešenja u sukobu između Izraelaca i Palestinaca, podstakne rešenje konflikta u Sudanu, i postigne efektivne promene u Avganistanu i Iraku.

Svi ovi ciljevi su komplikovani i njihovo ostvarenje je do neke mere usporeno "ratom protiv terorizma" i uskrsle al-Qaida, kao i nesposobnošću Amerike da uhvati ili ubije Osamu bin Ladena.

Uprkos primetnom uspehu u svrgavanju i hvatanju Saddama Husseina, kao i u uklanjanju Talibana u Avganistanu, nade Bele Kuće da će uspostaviti demokratsku vlast u Iraku i Avganistanu vise u vazduhu u sred kontinuiranog nasilja i nereda.

Irak je od ključnog značaja za promenu politke u administraciji – bilo zato što su, kao što tvrde konzervativci, lideri drugih otpadničkih režima naučili lekciju iz Saddamove sudbine, ili, kao što tvrde drugi, zato što je taj sukob u tolikoj meri angažovao vojsku da Vašington ne može da razmišlja o otvaranju novog fronta.

"To je samo snaga realnosti, posledice Iraka koje su ih naterale na promenu," rekao je Anatol Lieven, saradnik u Carnegie Endowment for International Peace. "Čak i po njihovim standardima nije racionalno zaključiti da Amerika može da uđe u još jedan rat."

Kako su izbori za 11 meseci, Bush ne želi da mu se prebacuje da je upravljao ratnohuškačkom strategijom koja je Amerikance ostavila nešto bezbednijom nego 11. septembra. Njegov zaokret sledi jedan već etablirani patern u Vašingtonu po kojem se političari u izbornoj godini kreću ka centru.

Ali Bush ima dodatne brige oko Iraka. On je vrlo svestan da će izborno telo njegov učinak u velikoj meri ocenjivati na osnovu tamošnjeg razvoja događaja. Uprkos tome što mu je popularnost ponovo skočila nakon hvatanja Saddama pre dve nedelje, istraživanja javnog mnjenja sugerišu da se opšti stav prema ratu nije fundamentalno promenio. Javnost je sve više zabrinuta zbog američkih žrtava u Iraku a nasilje u Iraku se ne smanjuje.

Politika Bele kuće je takođe pod uticajem Vašingtonovih saveznika, pre svega Britanije. Posle razilaženja u vezi sa Irakom, SAD i Evropljani su izgleda postigli saglasnost oko toga šta je pravi miks diplomatije i sile – naročito tokom pregovora sa Iranom i Libijom.

Uticaj Britanije je naročito jak. Izvori u britanskoj vladi nisu sinoć bili voljni da govore o američkoj promeni kursa zbog straha da će ostaviti utisak likovanja. Ali svaki znak da se Bush vraća multilateralnoj spoljnoj politici naići će na dobar prijem u Londonu kao opravdanje za strategiju Tonyja Blaira u vezi sa dilovima s predsednikom. Prijatelji ovo opisuju kao "totalnu solidarnost u javnosti, i totalnu otvorenost privatno".

Izvori tvrde da su Blairove veze sa Bushom toliko jake da je nedeljna neformalna video konferencija sada postala regularna stavka u njihovim planovima.

Te konferencije su prvobitno bile fokusirane na Irak, iako su dva lidera diskutovala i o drugim stvarima kao što je Iran. O osetljivim pitanjima, kao što je Libija, diskutuje se u bezbednijim situacijama.

Sir Nigel Sheinwald, glavni premijerov savetnik za spoljnu politiku, gotovo svakodnevno komunicira sa Condoleezzom Rice, predsednikovom savetnicom za nacionalnu beznednost. Sir David Manning, britanski ambasador u Vašingtonu, regularno se sreće sa Dr Rice.

Ovaj zaokret u poltici rezultat je i konstantne borbe za uticaj između pragmatista i zagovornika rata, koja je inače karakteristična za Bushovu administraciju. Neokonzervativci izgleda gube tle pod nogama, a čuju se i špekulacije o predstojećem birokratskom prestruktuiranju.

Zaokret ka pregovorima i traženju diplomatskih rešenja verovatno neće pozdraviti potpredsednik Dick Cheney, najuticajniji među zagovornicima rata u Vašingtonu.

Ali u jednom intervjuu objavljenom ove nedelje, državni sekretar Colin Powell je izjavio da je glavni prioritet administracije u predstojećem periodu ostvarenje kooperativnog mira, pre nego ratovanje.

"Vrlo ću se potruditi da našim prijateljima u Evropi i na drugim mestima jasno stavim do znanja da je Amerika partner – provodiću više vremena s njima, provodiću više vremena u razgovorima s njima, provodiću više vremena slušajući ih i pokušaću da nađem načina da ostvarimo zajedničku saradnju," rekao je Powell za Washington Post.

Kada je reč o Iraku, potreban je zaokret u politici SAD, rekao je  Powell. Po njemu, UN i Nato treba da odigraju ključnu ulogu, a SAD treba da ubedi druge zemlje da oproste ili reprogramiraju spolji dug Iraka od $120 milijardi.