Još ima soli u šaci

Razgovor sa Mirom Stupicom uvek je doživljaj za sebe, možda zbog njene harizme, vedrine ili ko zna čega. S vrata me ‘izgrdila’:

„Ne znam kada ćete prestati da me gnjavite sa vašim željama za razgovorima. Stvarno sam već sve rekla! Ustvari, imam jednu veliku žurnalističku karijeru. Čitavih šezdeset godina punim novine! Pa to sem pokojnog Milojevića, „Politikinog“ novinara, ne može niko. A pošto je on otišao, mogu i da ga prestignem (smeh). Napravila sam čudo božije i tok-šou emisija za televiziju. Stvorila sam ogromnu pozorišnu karijeru, više od dve stotine uloga! Zamislite da su te uloge, recimo likovna dela, slike. Morao bi da se otvori jedan veliki muzej mojih slika. Dobro sam se naradila! Ali eto.“

Pričale smo potom kako su joj dragocene bile primedbe njenog brata Bore Todorovića i kako ih je uvek poslušala, kako bi glumci znatno lošije živeli da nema reklama, kako se rasplakala nad TV reportažom iz narodne kuhinje. Pišete li novu knjigu?

-Dopunjavam „Šaku soli“. Jer, vrlo sam malo o teatru govorila, pisala sam u prvom delu puno o životu i tu imam sve privatne fotografije. Dužna sam, hoću i želim da ispričam nešto o mom glumačkom sazvežđu. Ima mnogo divnih velikana. A opet i da kažem još po nešto o tom mom džaku sećanja iz koga često vadim, pa se potpomažem u postupcima i u izjavama. Koliko je taj džak i dalje pun?

- Ne zavirujem i ne merim koliko je ispražnjen. Kad se osvrnete na protekla vremena, koji vam je osnovni utisak?

- Utisak mi je da sam na dve noge prošla i dobro i zlo, da mi je sudbina bila naklonjena a da mi jeTvorac pre toga dao snagu da izdržim sve što me snađe. Kad se okrenem sagledam da je to jedan prepun život; i ženski i društveni i umetnički. Zadovoljna sam da sam još živa da još umem da se smejem, da još umem da plačem kao i da se posvađam. Dakle, sa mnom je sve u redu. Angažovani steu organizovanju proslave Dvestote godišnjice srpske državnosti. Šta vas je opredelilo da se pozabavite time?

-Neko me je za tu počast izabrao. Sada sam kao sveta krava u Indiji. Često sedim na počasnim mestima. Koji su to momenti u srpskoj istoriji koje nebi trebalo zaobići i iz kog ugla ih valja posmatrati?

-Kada su takvi jubilarni datumi onda se, naravno, nabrajaju samo junaci, njihovi podvizi i njihove istorijske zasluge. Ono tamno što prati tu istoriju zanemaruje se, kao kostur u ormanu koji se otvara samo kada to nekome zatreba. Takođe ste vrlo angažovani oko nagrade „Žanka Stokić“, koja je, uzgred budi rečeno, i zaživela zahvaljujući vašim naporima. Nije li nepravda koja joj je naneta odraz surovih igara jednog vremena?

- Znate, nepravde ni mogle da postoje da nema onih izuzetnih osoba, One i idu samo uz takve. Kada bi se osnovala nagrada sa vašim imenom kom glumcu biste voleli da pripadne?

- Apsolutno ne maštam i ne razmišljam o nagradi koja bi nosila moje ime. Ne želim da uvećavam taj već ionako veliki broj. Vi i danas, nakon svega što ste ‘preturili preko glave’ i dalje se lepo, čak zarazno smejete. Šta uistinu stoji iza toga; žudnja za životom, prikrivanje velike ranjivosti ili?

- Moj smeh izvire iz moje prirode koja, i kada se u nevolji i zlu nađe, misli na ono dobro što je već jedanput dobila. Jednostavno, razumem da mi pripada i jedno i drugo; zato sam mirna, spokojna i vedra. Kada čujete svoje ime iz usta neke nepoznate osobe šta vam prvo padne na pamet? Na šta pomislite?

- Ah, da me je baš sinoć gledala u reklami za „Doncaffe“! U jednom trenutku bili ste prva dama tadašnje Jugoslavije, kako danas gledate na društvene prilike i neprilike?

- Iskustvo mi kaže: i to će proći. I to će proći! Kada bi danas neko mlado žensko čeljade poželelo da bude Mira Stupica na svoj način, šta biste je posavetovali?

- Da se uzalud ne muči. Već da se potrudi kako da ona malim slovima postane ona velikim slovima.