U ljudima još ima snage

Balast trogodišnje tranzicije nije obrisao zadovoljni smešak trgovaca koji su na izmaku 2003. godine dobro trljali ruke dok su se zabrojavali u sabiranju debelih dnevnih pazara. Opšti utisak u nekoliko dana uoči Nove godine definitivno je bio - nacija je poludela. Hiljade ljudi, zatrpani kesama, torbama, kutijama, nasrnulo je na kupovinu.

Prodavalo se na sklepanim tezgama, iz džakova, sa zemlje, a nacija je trpala, vukla, dovozila i odvozila. Svi automobili, pa i oni koji retko odmaknu od parkinga ispred zgrade, bili su uposleni, profitirali su taksisti, a u GSP-u ne bi primetili ni da su "žute karte" od 12 dinara bile falsifikovane u zelenoj boji. Pijace su se zelenele od jelki, a zagušena kineska četvrt blještala u čaroliji novogodišnjih ukrasa i toaleta. I najmlađi su dočekali svojih pet minuta i jednom godišnje se uključili u kulturni život prestonice. Odgledali su (oni srećniji - i kod mame i kod tate) pozorišne predstave i zabeleli grad velikim kesama sa zasluženim poklonima.

Jeste da su zbog plaćenog poreza na promet ostali kraći za 20 odsto vrednosti paketića - a šta znaju deca šta je porez? I njihovi roditelji jedva se sećaju vremena kad se natalitet, umesto velikim rečima, pospešivao oslobađanjem velikog poreza. Pa su deca čašćena ne samo igračkama, već i odećom i obućom. Sada mogu (i roditelji i deca) samo da se najedu i napiju neoporezovanog hleba i mleka. Častila ih tranzicija.

Ove godine gradski oci su dobrano odrešili kesu - grad je zasijao, navukao novu haljinu i ponosno se priključio starim evropskim lepoticama. Praznično blještavilo zabilo se kao potrošački doping u realno siromašni narod - on je krenuo u juriš. Trodnevna opsada "Maksija", "Merkatora", "Vera", "C marketa" svedočila je o nameri nacije da ne odstupa od zadatog cilja. Kupovalo se za slatko, za slano, upakovano, na merenje. Dugotrajan boravak u supermarketu obavezno je uključivao i jedan obrok. Vrebala su se slobodna kolica, a na kasi se budno pazilo da vešt padobranac ne uskoči preko reda.

Cepale su se kese, razbijala žestoka pića. Ali sve se nakupovalo. Nakon potrošačke uvertire, po kojoj smo se, brat bratu, približili i Amerikancima, kulminacija je dočekana na različitim mestima - kod kuće, po restoranima, kafićima, splavovima, vikendicama, stranim zemljama. Jedino nejasno ostaje kako smo uspeli da za nekoliko dana iz siromaštva Istoka zakoračimo u blagostanje Zapada?

- Novogodišnje ludilo posledica je unutrašnjeg pritiska i stresa. Narod kao da hoće da utvrdi da danas živi, jer ne zna šta će sutra biti. Zato smo skloni da skačemo iz krajnosti u krajnost - iz depresije u euforiju. Uključivanje u slavlje i doček je samo deo iluzije da smo i mi deo sveta, da smo jednaki drugima i prisutni barem tako. Nek se slavi, makar sutra svet propao, smatra sociolog i kulturolog Ratko Božović.

Očigledno je da nas sumorna svakodnevica primorava nas da negde stavimo granicu i odlučimo da se prepustimo hedonizmu.
- Skloni smo onoj narodnoj - nek ide život, makar znali da nas posle toga čeka velika neizvesnost. Takvo ponašanje je pomalo i navika da se za Novu godinu poentira, da bude drugačije, da se zaboravi opšte siromaštvo. Ljudi osete potrebu da slave, da budu prisni, pa božićne i novogodišnje praznike učine malim, živim prekoračenjima svakodnevice. Neumereno trošenje postaje neurotična potreba da se uđe u neki komotniji, lagodniji život - da se ljudi opuste i raspuste. Slavlje ostaje zabeleženo kao sjajni, neobični trenutak - bar spoljašnji, jer iznutra ga niko ne očekuje. Narod nastoji da euforičnom zalušujućom bukom ispuni prazninu, objašnjava Božović.

- U ljudima još ima snage da se uključe u ritualne obrasce življenja. To je dobar znak. Potrebno je da se "otkače" ponekad, jer ih posle čeka blaga balkanska melanholija, zaključuje Božović.