Samo oni koji ne slušaju vesti mogu da se smeju

Srbija je u procepu, grčevito se drži ne bi li se oduprla svima onima koji je guraju u taj isti procep, i domaći i strani, iznutra i spolja, ali imam poverenja u ovu novu generaciju. Uprkos upropašćenim najboljim godinama, oni bi morali da izdrže (još) i da najzad krenu (lako je govoriti) ka solidnim i konstruktivnim projektima i realizaciji istih tih projekata. Treba se zainatiti (a to umemo), da se najzad postave osnove jedne normalne države. Pa, mi u ovom trenutku nemamo himnu, nemamo zastavu, nemamo Ustav, nemamo predsednika države - to su, možda, detalji, ali Vi u pitanju pominjete modernu državu. U izvesnom smislu ona to jeste, i želi da to još više bude, ali, u isto vreme, užasno je daleko od onoga što se smatra modernom državom - i ističe Vladimir Veličković, odgovarajući na pitanje gde je Srbija danas, uoči proslave 200 godina moderne srpske države, i nastavlja:
Stalno smo između dve vatre. Tragedije, konflikti, razaranja se obnavljaju skoro matematički ubilačkim ritmom. Svakom strpljenju dolazi kraj, izdržljivost ima granica. Trenutak je kritičan i ne treba ga olako shvatiti - možda tih trenutaka i neće više biti, a onda će našu sudbinu rešavati drugi, a ti drugi samo to i čekaju, budno motre kojim će se pogrešnim putem krenuti da bi stavili u pogon tu već oprobanu ponižavajuću mašineriju, a pod izgovorom da nam pomognu. To bi bila ta opomena i ta opasnost koje moramo da budemo svesni, ne za budućnost, već za koliko sutra.
 Rođeni ste i živeli u Beogradu. Zatim ste došli u Pariz, gde ste proveli veći deo života. Da li ste se ikada osećali "iskorenjenim" iz sredine iz koje ste potekli, ili je pre reč o svojevrsnom "bogatstvu" u smislu posedovanja dve domovine?
- Moja je zemlja sveprisutna i u mojoj glavi i u mom srcu. Kakva je da je. Ni u jednom, ni u najmanjem trenutku, nisam osetio da se nešto promenilo, da je moj interes za događanja (a ima ih, kao što znamo, burnih) klonuo. Sve što nam se dešava itekako me se tiče, boli i ponekad raduje. Dve su domovine, kako kažete, nesumnjivo obogaćenje, ali samo je jedna ona prava, ona gde ste doneti na ovaj svet, čiji jezik govorite, gde ste prve korake napravili, bukvalno prve, a potom i one profesionalne, gde ste se prvi put zaljubili...Svaki povratak mi je uzbudljiv i potvrda da ta i te kako čvrsta veza sa našim tlom ne može i neće nikada oslabiti. Naprotiv, što vreme više prolazi, jača je.
 Teško je, u jednom kratkom intervjuu, sažeti nečiji životni put. Da li biste, ipak, izdvojili neke prelomne događaje u vašem životu?
- Godine 1965. dobio sam nagradu za slikarstvo na Bijenalu mladih u Parizu. Nagrada je bila stipendija za šest meseci. Od tada je krenula moja pariska avantura; prema toj nagradi rekonstruišem svoj put.
Takođe, za mene izuzetan značaj ima odlazak - po diplomiranju na arhitektonskom fakultetu i po odsluženju vojske - u Zagreb, kod Hegedušića, 1962-63. da bih video na koju ću stranu, da li ću se opredeliti za slikarstvo, ili arhitekturu. Ta godina je bila presudna da izađem iz kruga u kojem sam bio, da se posvetim slikarstvu i vidim šta tu mogu da učinim.
 Dosad ste imali više od 250 samostalnih izložbi, da kolektivne i ne pominjemo... Tu su i ilustracije knjiga i drugi likovni angažmani... Vaša "produktivnost" je zaista fascinantna. Otkuda tolika energija?
- Ja, istina, mnogo radim, šta bih drugo, ali moja "produktivnost" (ne volim tu reč, zato ćemo je staviti pod znake navoda) je relativno mala i ne treba misliti da su moje brojne samostalne izložbe - bilo ih je osam ove godine - svaki put sastavljene od novih neizlaganih slika i crteža. Postoji jedno neophodno jezgro, a oko njega, u funkciji prostora, se definiše postavka.
Energija se hrani ambicijom da ono što radite uradite još bolje (koliko je moguće), da pomaknete granicu onoga što je iza Vas. Taj večni problem sledeće slike Vas drži napetim, neizvesnost i sumnja tako potrebna su najbolje oružje protiv klonuća, nemotivisanosti, drže Vas budnim i aktivnim (nema Vam većeg neprijatelja od sopstvenih loših slika), a onda su i rezultati mogući.
 Prošle godine izlagali ste u galeriji SANU i, istovremeno, galeriji ULUS-a, Francuskom kulturnom centru i Galeriji "HAOS"... petnaest godina posle vaše poslednje velike izložbe u Beogradu. Sigurno ste zadovoljni?
- I prezadovoljan, u svakom pogledu. Prošlogodišnje izložbe u Beogradu su pokazale šta se u mom radu promenilo, gde sam sada, ali i sa pitanjem da li je to korak napred, ili ne.
 Na čemu sada radite? Da li pripremate nove izložbe?
- Izložbi će biti, prva je u Atini u februaru, zatim u Lionu i Tilu, u jednoj napuštenoj crkvi. Til je, inače, kultno mesto francuskog pokreta otpora, a izložba će obeležiti 60 godina od masakra civila od strane Nemaca, i Francuza 1944. nešto slično onome što se dogodilo u Kragujevcu, kod nas. Zatim, dogovaram izložbu u muzeju Kampa u Pragu, u novembru u Moskvi, što je za mene, i ne samo za mene, veliki izazov, a treba da izlažem i u muzeju u Kragujevcu i muzeju Moderne umetnosti u Skoplju.
 Kako, zapravo, nastaju vaše slike?
- Slikama, u najvećem broju slučajeva, prethode crteži, skice (ne uvek), ali ono što je bitno to je održavanje kontinuiteta koji se prenosi iz slike u sliku, a ako se dogodi ona željena "evolucija u kontinuitetu", onda možete, u izvesnoj meri, da budete i zadovoljni. Nekada te beleške, crteži, čekaju i po nekoliko godina da bi se u jednom trenutku uključile u nešto što Vas u tom momentu interesuje i na čemu radite. Ali, kao što sam već mnogo puta rekao, svaka je slika priča za sebe iako to, ponekad, ne izgleda tako.
 U vašem ateljeu, što se dokumentacije tiče, sve je precizno svrstano i složeno. Sadašnja pariska izložba o Pikasu "ono smo što čuvamo! Pikasove arhive", pokazuje da je taj velikan savremenog slikarstva bio veliki svaštar, da ništa nije bacao. Da li ste i vi skloni čuvanju svakojakih predmeta?
- Sređenost moje arhive nije moja zasluga, taj ogroman posao je uradila moja majka, koja je po struci bibliotekar i ta i takva materija joj nije bila strana. To je veliki posao koji ja ni slučajno ne bih imao strpljenja da uradim. Ako se neko nekada bude bavio onim što sam uradio u životu kao slikar - imaće sve sređeno, i više od toga.
A što se tiče čuvanja i sakupljanja svega i svačega, to me nikada nije zanimalo... Ne zaboravite da je Pikaso sav taj materijal koristio u kolažima, u skulpturama... Čuvam izvesna pisma i fotografije, kao i "knjige utisaka" sa mojih izložbi. Ona sa poslednje beogradske izložbe u SANU bila je više nego prebogata - 120 strana velikog formata, bilo je tu pozitivnog i negativnog, patetičnog i uzbudljivog.
 Svet u kome živimo pun je patnji, stradanja i nasilja, baš kao na vašim slikama. Kakvo je vaše viđenje trenutka u kojem živimo?
- Nimalo ružičasto. Svet je u očajnom stanju, tutnji sa svih strana, utihne na jednom kraju, bukne na drugom i nemam utisak da će se nešto promeniti. Interesi politički, geopolitički, teritorijalni, strateški, gasnonaftni su u stanju da obore na kolena sve i svakoga bez ikakve i najmanje odgovornosti, primenjujući različite kriterijume o opravdanosti takvih akcija. Videli smo šta se sa nama dogodilo i - nikom ništa.
Breht je jednom prilikom rekao da "jedino oni koji ne slušaju dnevne vesti, mogu da se smeju". Od tada je prošlo mnogo, mnogo vremena, a da se ništa bitno nije promenilo. Vek je krenuo nizbrdo, kao što se i onaj prethodni završio. Odnos snaga se promenio i samo jedna sila, sa ludakom na čelu, vodi bal uz muziku, koja nije ništa drugo nego poziv da svi oni koji nisu sa nama - oni su protiv nas, i treba ih kazniti, što vojnom agresijom, što sankcijama...
Rezultat svega toga je u izvesnoj meri pokazan i na mojim slikama. Informacije nas svakog sekunda obaveštavaju u kakvom se užasnom i moralnom i etičkom i materijalnom stanju, ova naša planeta nalazi. Svako ima svoj izbor, moj je da ne okrećem glavu i da ne obaram pogled od onog što me okružuje, što me se tiče. Može se to nazvati angažovanošću, možda svedočenjem, ali pre svega pitanjem, na koje nemam odgovora: zašto?
 Katalonski slikar Antoni Tapies oslikao je ovih dana za svoj 80. rođendan pariski list Liberasion. Umetnik je, kako objašnjava, odabrao da prikaže okrvavljene ruke koje simbolizuju "traganje u svetu, dramatičnu stvarnost, koju predstavljaju masakri, atentati, ratovi", a kojima je uzrok "jedan čovek okrvavljenih ruku". Šta mislite o takvoj vrsti angažovanosti umetnika?
- Prisustvo Tapiesa, jednog od najznačajnijih umetnika kraja 20. veka u novinama kakve su pariski Liberasion je nesumnjiv dokaz jednog virtuoznog i veštog reagovanja na događanja. Nije tu Tapies napravio nikakav poseban napor da bi ilustrovao novinske stranice, Tapies je ponovio Tapiesa, na jedan efektan način i dobro je što je tako, verovatno niko bolje od njega to ne bi uradio.