Senzacije pod Sabljom

Tokom policijske akcije "Sablja" bilo je izvesnog raskoraka između zvaničnih saopštenja o umešanosti pojedinih ljudi u organizovani kriminal i dokaza koji bi to potvrdili, izjavio je pre nekoliko dana srpski ministar pravde Vladan Batić odbijajući da kaže ko bi mogao biti odgovoran za takav raskorak. "Ne mogu o tome da se izjašnjavam. Očito je da smo, izgleda, želeli malo više senzacionalizma. Neko je to želeo", rekao on nedeljniku Arena, precizirajući da Ministarstvo pravde "nema veze s tim".
U ovih nekoliko inserata ministar, kome zasigurno ne manjka elokvencije sticane decenijskom advokatskom praksom, vešto je skicirao portret vinovnika "raskoraka". Vođeni tim natuknicama, mnogi će u liku i delu koje Batić potencira prepoznati nekog poput doskorašnjeg šefa Vladinog Biroa za informacije Vladimira Popovića Bebe. I pored toga što u Vladi i oko nje, vreme je to pokazalo, može da se nađe još osoba slične reputacije, ili bar onih koji do reputacije žele da dođu neargumentovanom retorikom i osionošću. Razlozi takve urgentne detekcije mnogu biti višestruki, ali kao prvi se nameće klasična potraga za žrtvenim jagnjetom. Pravno-politički delikt, kakav je pomenuti "raskorak", u svakoj iole demokratskoj zemlji rezultirao bi, nakon opsežne parlamentarne istrage i pravosudne završnice, popriličnim robijanjem.
Kako nema sumnje da će se pod pritiskom međunarodnih instutucija pre ili kasnije formirati neka komisija ili radna grupa koja će ispitivati kako je moglo doći do često dramatične disonancije u sumnjama i dokazima, Popović kao "onaj koji je sve zakuvao" mogao bi da bude idealno rešenje. Ostali bi mogli da odahnu. A, među njima ministri, partijski lideri i visoki državni funkcioneri koji su se u jeku "Sablje" utrkivali da šokiranom narodu prezentiraju što šokantnije detalje o privođenima.
Biće i onih koji će markirati Popovića naprosto zato što je sa svoje ćatinske, dobro zaštićene funkcije, predugo i na momente izrazito drsko disciplinovao medije. Vreme "Sablje" bilo je i vreme eskalacije takvog tretmana medija. Činjenica da se nedugo po ukidanju vanrednog stanja Popović "povukao" to sasvim lepo ilustruje.
Izvesno je da će neki analitičari, kako se to kaže, u Batićevom opisu prepoznati, možda, ministra policije, primerice, elokventnog potpredsednika Vlade koji je bio na čelu Komisije za ispitivanje propusta u obezbeđenju ubijenog premijera Đinđića, ministra za kulturu i medije i tako redom sve do samog Batića. Lista osumnjičenih za "raskorak" biće, izvesno, u direktnoj srazmeri sa brojem tužbi koje će tada privođeni podneti zbog kršenja njihovih elementarnih ljudskih prava i klevete. Ako se zna da je tokom "Sablje", koja je trajala od 12. marta, kada je ubijen Zoran Đinđić, do 22. aprila, privedeno desetak hiljada ljudi, a desetina od njih zadržana u pritvoru više nedelja ili meseci, pa bez objašnjenja puštena, može se očekivati tušta i tma tužbi.
Započeti procesi optuženima za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića i četiri funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali (potonja dva objedinjena), te očekivano suđenje grupi "45" osumnjičenih za atentat na Đinđića mogu za izvesno vreme da stopiraju promenu "pravnog leka" koji će potražiti svi oni koje su tokom "Sablje" privođeni i javnosti bez dokaza predstavljani kao kopije Džeka Trboseka.