Šta krije poslednje skladište tajni

Otvaranje dosijea Vojne službe bezbednosti - o čemu ovih dana treba i zvanično da se odluči u Ministarstvu odbrane SCG, nakon predloga iznetog na zasedanju Vrhovnog saveta odbrane prošlog četvrtka - moglo bi, kada se desi, da omogući uvid u poslednje preostalo „skladište tajni“ iz proteklih pedeset godina.

Ministar odbrane Tadić je to najavio odmah nakon sednice rekavši da je, po njegovom mišljenju, „vrlo dobro to što je VSO predložio Ministarstvu odbrane da čitav sistem dosijea koje su vodile uprave za bezbednost VSCG bude učinjen dostupnim onima koji su za njega zainteresovani“.

- To će se desiti, ali pre toga ćemo doneti određena službena akta koja će regulisati način na koji se pristupa tim dosijeima, ukoliko ih ima - rekao je ministar.

Ovakav potez VSO i ministarstva odbrane dolazi kao sledeći u nizu preoblikovanja vojske iz jedne tvrdokorne, zatvorene formacije u pouzdanu instituciju demokratski uređene države. Naročitu ulogu u održavanju dosadašnje zatvorenosti vojnog aprata i sprečavanju neophodnih transformacija imala je upravo famozna Uprava bezbednosti pri Generalštabu, mnogo poznatija po uobičajenom nazivu Vojna služba bezbednosti, čija će tajna dosijea sada biti stavljena javnosti na uvid.

Taj sistem, često poznat još i pod nazivom KOS, od skraćenice za Kontraobaveštajna služba, predstavljao je od formiranja, tokom Drugog svetskog rata u redovima Titove komunističke vojske, do 17. aprila 2003, kada je prebačen pod direktnu nadležnost Ministarstva odbrane SCG i delimično promenjen, formaciju najviše zaduženu, pored kontrole vojnog kadra, i za kontrolu i održavanje samih temelja autoritativne nedemokratske države i osoba koje su joj bile na čelu. Za razliku od svog civilnog pandana, službe Državne bezbednosti, o čijem se radu i kadru među građanstvom s vremenom mnogo više saznavalo, tajna vojna služba je neprestano bila zaogrnuta daleko jačim velom konspirativnosti. Sa raspadom SFRJ, međutim, otkrilo se i dosta o njenoj strukturi, ljudstvu i operacijama, ali čak ni po okončanju režima Slobodana Miloševića nije došlo do potpune kontrole društva nad njenim radom.

Iako se nakon promena u Srbiji i tadašnjoj SR Jugoslaviji očekivalo da se Vojna služba bezbednosti nađe visoko na vrhu liste onih društvenih činilaca u kojima je neophodno obaviti nagle i brze reforme, takav proces je ozbiljnije započet tek s dolaskom Borisa Tadića, potpredsednika Demokratske stranke, na čelo Ministarstva odbrane SCG, u martu ove godine. Taj trogodišnji zastoj u reformi ovog intrigantnog sektora došao je usled političke kombinatorike u SRJ, u kojoj je Ministarstvo odbrane do marta 2003. bilo u ingerenciji crnogorske opozicione stranke Socijalističke narodne partije, stranke izuzetno bliske krugovima vojne bezbednosti.

Usled takve „blokade“, Vojna služba bezbednosti, to jest oni njeni rukovodioci odani starim idejama i sopstvenoj precenjenoj ulozi u društvu, imala je prostora da nastavi sistem rada koji se nikako nije uklapao u novu realnost.

Ono što sada još ostaje delimično nejasno jeste da li će na uvid biti stavljena sva dosijea koja su pohranjena u sefovima vojne bezbednosti od 1945. godine do danas, ili će akcenat biti na, za dnevnu politiku daleko interesantnijih, poslednjih dvanaest godina. Takođe, još uvek je nepoznat i tačan broj ovih dosijea, mada se nagađanja kreću u rasponu od nekoliko hiljada do čak više stotina hiljada „opserviranih“.

Ta dosijea će u svakom slučaju, kada budu obznanjena, pokazati u kolikoj meri su vojni činioci zadirali u živote „običnih građana“. Proces otvaranja tih arhiva tako ne predstavlja samo novo poglavlje u načinu rada vojnih organa zaduženih za bezbednost institucije već i, mnogo više, priliku za upoznavanje devijacija u proteklim vremenima.

Radio B92 preneo je izjavu novinara Filipa Švarma da „od otvaranja tajnih vojnih dosijea ne treba mnogo očekivati“.

- Za razliku od Tadića, koji se ogradio u pogledu postojanja takvih dosijea, smatram da takvih dokumenata ima dosta. Znam da je vojna služba vodila dosijea koja su se ticala vojnih lica, ali vođena su i dosijea koja su se ticala drugih građana, domaćih i stranih, a koja su imala neke veze s oružanim snagama. Mislim i da broj tih dosijea nije mali. Ali, tu ne bi trebalo očekivati čuda. Postoji mnogo tih dosijea koji su operativni, mnogo onih koji će biti procenjeni kao operativni. Mislim da ćemo biti u prilici da vidimo nešto što je staro od 20 do 30 godina, ali ne verujem da ćemo biti u mogućnosti da vidimo dosijea o nečemu što se tiče naše novije istorije, poslednjih 10, 12 godina - rekao je Švarm.

Međutim, sam Tadić je u jednom intervjuu u junu ove godine nagovestio ne samo skorašnje otvaranje dosijea kao neminovnost u jednoj ideološki zastranjenoj službi već i činjenicu da se među njima nalaze i ona vezana za aktuelni period i njegove učesnike:

- Našao sam nekoliko dosijea o političarima u Srbiji i Crnoj Gori koja svedoče o pogrešnoj metodologiji rada, što i nije neočekivano, imajući u vidu opštu filozofiju rada i vojnih i civilnih službi bezbednosti. Dosijea treba da budu dostupna onima na koje se odnose. Dao sam Vladi Srbije izveštaj o tome i političari koji imaju dosijea mogu da dođu i pogledaju ih. Ja sam pogledao dva svoja dosijea i nisam našao ništa posebno interesantno. Važnije je da postoje neka tajna dosijea - izjavio je tada Tadić.

Mnogi analitičari upućeni u ovu oblast dugo su tvrdili da Vojna služba bezbednosti marljivo radi na skupljanju podataka klasifikovanih u tajna dosijea, kao i da su ta dosijea verovatno daleko brižljivije formirana nego ona u tadašnjem RDB-u, današnjoj BIA. Koren tih tvrdnji nalazi se verovatno u pomenutoj tajnosti koja je karakterisala rad VSB, ali i kvalitetu kadra, za koji se verovalo da se nalazi u ovoj službi. Jer, ono što često unosi zabunu u pojam Vojne službe bezbednosti jeste podatak da su donedavno pri Generalštabu bile dve uprave, Uprava bezbednosti i Obaveštajna uprava, koje su se bavile tajnim obaveštajnim radom. Najprostije objašnjenje bilo bi da je Obaveštajna uprava, odnosno Vojna obaveštajna služba, okrenuta sakupljanju poverljivih informacija iz spoljnog okruženja, to jest stranih zemalja, dok se Uprava bezbednosti, na koju se odnosi pojam Vojne službe bezbednosti, bavila „unutrašnjim“ neprijateljima, to jest stanjem u državi.

Za kadar koji je pripadao Obaveštajnoj službi dugo je važilo uvreženo pravilo da je reč o bolje obrazovanim vojnim diplomatama koje su morale da poseduju mnoga znanja da bi dospele u bolju poziciju u zemljama u kojima su dejstvovale.

Obe uprave su dugo, sve do ove godine, radile po zakonu koji je donet još 1974. i tek povremeno bio dopunjavan amandmanima u osamdesetim. Tek je 2002. godine donekle promenjen zakonski osnov njihovog delovanja kada je u tadašnjoj Saveznoj skupštini SRJ donet Zakon o službama bezbednosti SRJ. Međutim, s ubrzanim raspadom SRJ i formiranjem SCG, ključne odredbe tog zakona su postale anahrone, pa je aprila ove godine došlo do novog zakonskog ustrojstva tih službi. One su tada izmeštene iz okrilja GŠ i stavljene u nadležnost i kontrolu civilnog sektora, odnosno Ministarstva odbrane SCG. Inače, treba napomenuti da su za obe službe predviđena i nova imena: Vojna obaveštajna agencija (VOA), umesto Vojne obaveštajne službe, i Vojna bezbednosna agencija (VBA), umesto Vojne službe bezbednosti.

Kada je reč o „kvalitetu“ dosijea, to će najpre postati jasno kada prvi zainteresovani pojedinci budu imali prilike da sednu i pogledaju šta je o njima stajalo u tim dokumentima. Oni koji su prethodno proveravali šta je pisalo u tajnim dosijeima koja je vodio RDB, a koja su javnosti stavljena na uvid prošle godine, moći će i da uporede podatke i opisane situacije. Mogućnost zloupotrebe, podmetanja lažnih informacija u nečiji dosije zarad dalje diskreditacije, takođe je opcija o kojoj će morati dodatno da se povede računa.