Unovčiti znanje znači vredeti

Kada je pre četiri godine zbog neophodne lekarske pomoći doputovao u Njujork, Milan L. Majkl nije ni pomišljao da će tu ostati zauvek. Vojvođansku ravnicu i lepotu gde je do tada živeo i radio nije mu moglo zameniti ništa. Ponajmanje grad u kome se od solitera ne vidi ni sunce ni nebo, a vazduh seče nožem. Ali, izgleda da je tako moralo da bude.

Prodao je Milan sve što je imao u Vojvodini i u Americi krenuo od nule. "Ovde je najvažnije da se bavite onim što najbolje znate da radite. Pošto sam godinama radio kao direktor Radio-televizije Novi Sad, a jedno vreme bio na mestu pokrajinskog ministra, nije bilo druge nego da probam da unovčim to znanje i iskustvo", priča Milan.

Emisije na srpskom jeziku

Shvatio je, kaže, da je Srbima koji ovde žive nedostajao program na njihovom matičnom jeziku, te je rešio da počne da zakupljuje vreme na radio i televizijskim stanicama i da pravi žive emisije i kontakt programe. "Odmah u startu bilo je odjeka. Naš svet iz dijaspore se javljao sa različitim idejama i pitanjima. Pokušavali su da na ovaj način reše i probleme koje imaju na američkom kontinentu, pitanje viza, državljanstva, ali i pomoći koju eventualno mogu dobiti iz Srbije, priča Milan, danas vlasnik srpskog radija.

Kako bi se "glas srpski" čuo što dalje, Milan je sa sinom, priča, počeo da snima ove emisije i gotove ih na CD-u nudi drugim radio i TV stanicama. Iako u početku malo skeptičan da će ovakva ideja biti prihvaćena kod Amerikanaca, izgleda da su i oni shvatili da ne treba da odbiju gotov materijal.

Cilj ovih emisija je bio da se okupi srpski narod u inostranstvu i apeluje na srpsku državu da na njih ne zaboravi, i ne stidi ih se. Kako na one koji su ovamo došli pre dve i tri decenije, tako i na izbeglice koji su silom prilika "trbuhom za hlebom" došli i ostali tu.

Sistem koji "melje" ljude

Iako je za ovo kratko vreme uspeo da stane na noge i snađe se u zemlji čiji sistem, kako priznaje, "melje" ljude, te ako nisi najbolji onda ispadaš iz igre, duboko saoseća sa problemima izbeglica o kojima ovde gotovo da niko ne vodi računa. Čak, naglašava, ni država Srbija, zbog čega se neretko dešava da neki od njih počnu da kriju odakle dolaze, jer znaju da nema ko da ih zaštiti i na koga da se oslone. Pa ni na novu vlast od koje se očekivalo da će imati više sluha za Srbe iz dijaspore. "To ljudi ovde vide i jako su razočarani", kaže Majkl.

"Većini Srba nije jasno zašto sadašnja vlast odbija da im upravo oni budu strateški partneri i da učestvuju i pobede na nekoj od tenderskih prodaja, kada je već sve na prodaju", pita Milan u ime svih onih koji su pokušali to da učine. Njegov slučaj upravo to potvrđuje. Kada je, kako kaže, Televiziji Srbije ponudio da im distribuira program u Americi, oni su ga odbili i taj posao dali Indijcu. Tako su, umesto da zarade i ružičasta i nacionalna televizija, priča Majkl, obe izgubile tu mogućnost, jer se njihov program danas uveliko krade sa satelita i niko više neće da ga plaća, a mnogi ga gledaju. Da je, međutim, posao dat našem čoveku ako ni zbog čega drugog on bi iz patriotskih razloga učinio sve da ovim televizijama stigne bar neki novac. Ovako svi gube, pojašnjava Milan L. Majkl.

Najveći problem Srba u Americi jeste nerešen status, dobijanje američkog državljanstva, kao i nemogućnost da se nađe adekvatan posao. Ponekad ni bilo kakav, radi preživljavanja".Izbeglice mogu ovde jedino da prodaju fizičku snagu i to za male pare, te tako najveći deo njih radi na građevini. Najbolje prolaze lekari. Njih dve stotine radi u najboljim američkim bolnicama. Oni koji, međutim, bezuspešno traže posao tvrde da bi im život na "tuđoj zemlji" bio mnogo lakši kada bi ih bar dok se ne snađu pomagala njihova matična država. Ovako su prepušteni sebi i jedinu nadu vide u dobijanju američkog pasoša. Tek tada mogu da računaju da će im oteta imovina u BIH ili Hrvatskoj biti vraćena, jer će američka država tada voditi računa o njima, priča Milan.

Nada – američki pasoš

Paradoks je, nastavlja, da je izbeglicama lakše da dobiju američki pasoš u Americi, nego srpski tamo. Srbi su, osim toga, jedini narod koji u Americi nema svoje mesto za okupljanje. Po sto ili dvesta njih koji se nedeljom okupe u crkvi je ništa, pogotovo ako se zna da već sada ima blizu četiri miliona naših ljudi u inostranstvu.

Za razliku od Srba, Albanci sa Kosova se redovno okupljaju, druže i pomažu. Stiže im i neophodna pomoć. Isto važi i za Hrvate. Apsurdi, priča ovaj vlasnik srpskog radija, idu dotle da će svaki notar u Americi našem čoveku za dva dolara dati kompletna uputstva gde i kako da popuni obrasce ili nekome da ovlašćenje za podizanje novca, penzija ili socijalne pomoći. Isti taj posao naš konzulat radi za 40 i više dolara i pri tom traži da mu se svi papiri pošalju u Srbiju.

Mukotrpan rad i počinjanje od nule u godinama kada čovek više nije ni mlad uverio je Milana, kako sam kaže, da svet u kome sada radi i živi nije ni malo naivan, niti spreman da poklanja. "Za sve moraš sam da se izboriš. Kad sve to uspeš da naplatiš, onda tek vrediš. I to je osnovna razlika između Amerike i Srbije i Crne Gore".

Ma koliko "velika jabuka" bila primamljiva pogotovo za mlad svet koji razmišlja da zbog svih pogodnosti koje se ovde nude dođe ovamo, mora biti spreman da mnogo pretrpi. "Prvo sa čim se suočavaju, a što sam osetio na svojoj koži, jeste da ovde nema ama baš nikakve sigurnosti. Danas imaš sve – kuću, stan, kola, kredit, dobar posao. Sutra ništa. Jedini uspeh je novac. Samo si u tom slučaju vredan i neko. Bez novca gubiš ugled, priznanje, prijatelje, koje je ovde inače jako teško steći", napominje ovaj Srbin u Americi i dodaje da u strahu da se ovaj američki san preko noći ne istopi, većina Amerikanaca poslednjih godina ne odlazi ni na godišnji odmor. Nisu sigurni da će po povratku zateći svoje radno mesto prazno.