Strah za dinar nije bezrazložan

Smena guvernera Mlađana Dinkića je - bar kako izgleda u trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu (četvrtak pre podne) - pitanje dana. Baš kao i usvajanje Zakona o Narodnoj banci Srbije. U celoj priči je, naravno, najbitnije kakva će posle toga biti sudbina dinara. Da li će rezultat političkih razmimoilaženja guvernera i G17 Plus sa Vladom Srbije biti poljuljana i ugrožena makroekonomska stabilnost zemlje? Da o tome ne brinu samo obični građani i međunarodne institucije nego i oni koji smenjuju guvernera svedoče i naglašene izjave premijera Živkovića i ministra Đelića da dinar ostaje stabilan i da devizne rezerve neće biti upotrebljene mimo onoga čemu su namenjene. Neće biti štampanja novca, tvrdi Đelić, pored ostalog i zbog toga što bi takav čin bio političko samoubistvo.

Dobro je, svakako, što smo čuli ove umirujuće izjave, namenjene prevashodno štedišama koji bi u panici mogli masovno da krenu u banke zabrinuti za svoje dinarske i devizne uloge. Dobro je i što takvog paničnog ponašanja štediša - kako izjavljuje Đelić - nema, a ostaje da se nadamo da ga neće ni biti. Ipak, stvari, nisu tako jednostavne kako objašnjava ministar finansija. Ima popriličan broj i političara i ekonomista, koji misle da nam nešto malo veća inflacija ne bi preterano škodila ukoliko se bi se emisija novca i deo deviznih rezervi iskoristili za privredni razvoj. Navodno bi nam takav monetarni potez doneo više koristi nego štete. Izuzev gledanja u kafu i sličnih tehnika u ovom trenutku nema baš nikakvog načina da se sazna da li će takva mišljenja biti uvažavana od novog guvernera i Monetarnog saveta čije je formiranje predviđeno novim zakonom. Ipak, uznemirujućih nagoveštaja da bi se to moglo dogoditi ima i to je ozbiljan razlog za brigu.



DOBRO NASLEĐE


Sigurno je jedino da smo dobili novu nepotrebnu glavobolju. Zakon je, kako je to priznao i ministar Đelić, isforsiran iz političkih razloga. Dinkić je, naprosto, počeo previše da smeta i kritikuje. I stoga se krenulo u rizičnu avanturu. Sa Dinkićem na čelu Narodne banke Srbije nema nikakvih razloga za brigu oko stabilnosti dinara. Sa novim guvernerom ima, a od ličnosti tog novog guvernera zavisi da li će briga biti veća ili manja. Nije u pitanju samo lični integritet kandidata za novog guvernera iako je to izuzetno bitno. U tom smislu je Kori Udovički sigurno bolji kandidat od dvojice bankara iz Niša koji su takođe predlagani za ovu funkciju. Bitno je, međutim, šta ona ili možda neko drugi koji će doći na mesto guvernera misli i zna o monetarnoj politici. A o tome možemo zasad samo da nagađamo.

Dinkić ostavlja lepo nasleđe i dobre rezultate. Za samo mesec dana posle 5. oktobra uspeo je da stabilizuje kurs na nivou od 30 dinara za marku. Danas je dinar konvertibilan i marka vredi oko 33 dinara, a guverner za ovaj stabilan kurs ne dobija samo pohvale nego i kritike. Dinar je, kako neki tvrde, precenjen, što stimuliše uvoz, a destimuliše izvoz. Navodno neoboriv dokaz za takvu tvrdnju je to što je rat inflacije bio mnogo brži nego rast marke u odnosu na dinar. Zaboravlja se, pri tom, da je novac roba i da kurs pre svega zavisi od ponude i tražnje deviza. Kod nas je ponuda deviza veća od potražnje i prevashodno zbog toga devizne rezerve rastu iako značajan uticaj na njihov obim imaju i izuzetno povoljni namenski krediti koje smo dobili upravo da bi se očuvala makroekonomska stabilnost.

Da li bi izvoz bio veći da je marka nešto skuplja? Oni koji to tvrde trebalo bi da kažu i koju bismo mi to robu izvozili, a sada je ne izvozimo jer je dinar precenjen. Problem srpske privrede je upravo to što mi dovoljno robe sa kojom možemo biti konkurentni na svetskom tržištu zapravo nemamo. Tu činjenicu ne može da izmeni nikakva monetarna politika. Dinkić je ovih dana sa pravom primetio da je početkom ove godine devizni kurs rastao brže od inflacije, ali to nije imalo apsolutno nikakvog uticaj na rast izvoza. S druge strane nekakva devalvacija dinara donela bi znatnu inflaciju. Ne samo zbog toga što bi svi uvozni proizvodi bili skuplji, nego i zbog činjenice da dobar deo privrede zavisi od repromaterijala koji se uvoze. Izvoz nam se, dakle, ne bi povećao, ali bismo dobili odgovarajuću inflaciju. Ta inflacija bi učinila svoje i posle mesec ili dva izvoznici bi tražili novu devalvaciju, jer je dinar opet precenjen. I tako u nedogled. Ideja da je korist devalvacije veća od štete priličan broj puta je proveravan i u onoj nekadašnjoj Jugoslaviji i u ovoj novoj i uvek se pokazalo da nikakve koristi nije bilo, a da je šteta bila nesumnjiva. Treba li da to proveravamo još jednom? Dinkić to nije želeo, ali njegov naslednik ili naslednica mogu doći na takvu ideju.

Promena kursa nije, naravno, jedini način da se suočimo sa inflacijom. Dobro je što se odustalo od ideje da se devizne rezerve koriste za socijalna davanja ili za privredne investicije. Nema nikakve sumnje da se to delom zapravo uopšte ne razlikuje od štampanja novca bez pokrića, a delom je pljačka deviznih štediša. Devizne rezerve nastale su tako što su kupljene dinarima koje je odštampala Narodna banka. Takvo štampanje para nije inflatorno, jer kao pokriće postoje devize. Ali ako se te devize sada daju za narodne kuhinje, kako je predlagano, onda će te narodne kuhinje opet prodati Narodnoj banci devize. A Narodna banka može da ih kupi samo parama koje je odštampala. E, sada te pare više nemaju pokriće. Zapravo bi mnogo jednostavnije bilo da je novac odmah odštampan, a da se devize nisu ni pominjale.

Ukoliko, pak, devize iz deviznih rezervi budu potrošene u inostranstvu, štedišama će se proporcionalno tom trošenju deviza smanjiti mogućnost da podignu svoje devizne uloge. Nešto slično smo takođe imali priliku da osetimo na sopstvenoj koži više puta. Najpre je propala stara devizna štednja, jer su devizni štedni ulozi tretirani kao "dodatna akumulacija iz inostranstva", a posle toga je propala i takozvana nova devizna štednja koju je pokrenuo Ante Marković. Na kraju se sve završilo propašću Jugoskandika i Dafiment banke. U sva tri slučaja štediše su ostale kratkih rukava onog trenutka kada je odliv deviza sa štednih uloga postao veći od priliva.



ŠTAMPANJE NOVCA PO DOGOVORU

Inflacija, naravno, nema uvek deviznu komponentu. Najčešće je ona posledica neuravnoteženog budžeta i želje države da obezbedi više sredstava za socijalna davanja ili, čak, investicije u, recimo, saobraćajnu mrežu, elektroprivredu, puteve i železnice ili u privredne gigante. Pošto para nema dovoljno, novac se prosto naštampa u skladu sa potrebama i dogovorom. Poznato je recimo da smo u vreme Miloševićeve vladavine uvek uoči izbora imali brz rast kursa i veću inflaciju, jer su štampane pare da bi se odobrovoljili birači. Od 5. oktobra takvog štampanja para nema, delom zahvaljujući Dinkiću, a delom i zaslugom ministra Đelića koji je uspevao nekako da uravnoteži budžet zaradivši pri tom, zbog poreskih opterećenja, nadimak Boža Derikoža.

Te klasične budžetske inflacije od 5. oktobra do danas nije bilo iako je Narodna banka odobravala povremeno kratkoročne kredite Vladi Srbije, odnosno. Ima, međutim, bar dve naznake da bi se to ipak moglo dogoditi. Ministar Đelić je pre neki dan optužio guvernera da nije želeo da odobri kratkoročnu pozajmicu republičkom budžetu (iako se sa takvom pozajmicom složio i MMF) dok ne stigne kredit Svetske banke, pa navodno zbog toga nisu isplaćeni dečji dodaci. Dinkić je dokazivao kako je za dečje dodatke u budžetu ipak bilo dovoljno para i bez pozajmice. Bitno je, ipak, nešto drugo. U suštini takva pozajmica jeste štampanje para. Pošto bi pare brzo bile vraćene verovatno ne bi bilo inflatornih posledica, ali prirodno ponašanje guvernera bi trebalo da bude upravo takvo - da pozajmice državi ne odobrava baš lako.

Da država želi malo više pozajmica od Narodne banke, pa makar i na kratak rok, dokaz je i činjenica da je u predlog zakona ušla i odredba o tome da kratkoročne pozajmice mogu iznositi do deset odsto budžeta umesto do pet odsto koliko je bilo dosad. Posle primedbe MMF ta odredba je srećom brisana. Ostaje, dakle, da se nadamo da će limit od pet odsto biti striktno i poštovan.
Ima, dakle, prilično mnogo razloga za strah da smena guvernera i novi zakon o Narodnoj banci Srbije neće doneti ništa dobro. Novom guverneru neće biti lako da se odupre pritiscima da vodi ekspanzivniju monetarnu politiku, što je samo drugo ime za štampanje para bez pokrića. S druge strane biće hendikepiran ako zajedno sa Dinkićem ode i cela ekipa stručnjaka iz Narodne banke, koji već najavljuju svoj odlazak. Ne zbog solidarnosti sa Dinkićem nego zbog toga što su nezadovoljni zakonskim rešenjima. Neće baš biti lako naći zamenu za te stručnjake, a dok se nova ekipa uhodava biće velikih šansi da što-šta promakne. Cena žurbe da se sa pričom o Dinkiću završi što pre, očigledno je preterano visoka.