Deoba nesreće

Nije sporno da je predsednik Vlade Srbije Zoran Živković na najužarenijem mestu koje ne zahteva samo mudrost političara, već i mnogo takta i pristojnu dozu iskrenosti. Nedavna o penzionerima i njihovim unucima, o tome da li prvi zaslužuju penzije kakve imaju ili nešto niže, što bi navodno značilo odricanje u korist ekonomskog razvoja i srećne budućnosti unuka, ma kad to bilo, možda spada u premijerovu iskrenost, a može da bude i gaf.

Bilo šta da je - aktuelnost joj ne prolazi pogotovo što se pretvara u "dilemu": budžet socijalni ili razvojni. I upravo zbog te Vladine "dileme" ovo nije odbrana pokradenih fondova penzionera, za koje nije bilo nadoknade kao za Jezdu i Dafinu gde je država bila garant(!) već neka vrsta upitnika i premijeru i ministrima. Da li se možda odriču ranije proklamovane tržišne politike gde vlada ne kontroliše privredu već joj stvara samo uslove da proizvodnja radi? Da se zamajac ekonomski zavrti na dobrom vetru zakona i propisa, bez pritisaka i propisivanja, ali uz dodatnu pomoć stranog ili domaćeg raspoloživog kapitala. U takvoj atmosferi privređivanja i budžet je po pravilu mali, razvojni. Samim tim se balans razvoja i socijale gotovo savršeno postiže, a u tom pogledu zanimljiv bi mogao da bude i slovenački primer od trenutka otcepljenja do ulaska u EU, gde priča o dedu i unuku nije bila aktuelna.

Premijer Živković je u očiglednoj nameri da otvoreno kaže kako Srbija finansijski sada stoji - makar i na štetu glasova za DS na sledećim izborima - prekoračio tek budžetske granice. Bilo bi zaista teško naći i jednog premijera koji bi bio spreman, kao što je to premijer Srbije uradio da pravi razdore bilo koje vrste u sopstvenom stanovništvu: da deli ljude prema generacijama, polovima, veri, naciji, sklonostima. Od ljudi na vlasti se obično očekuje upravi suprotno - da se teret nasleđene nesreće nekako koliko-toliko pravično raspodeli.

Vrhunac iskrenosti bi, međutim, svakako morao da bude da premijer prizna da dilema "socijalni ili razvojni budžet" ne potiče iz penzijskih (pokradenih) fondova već iz političke nestabilnosti podeljene Srbije. Neprestana nadmudrivanja stranačka, podele međusobne, sporedne teme (ko je i gde pio viski) umesto prioriteta, zakonski propisi koji nikome ne obezbeđuju sigurnost ulaganja, krajnje neprivlačni za svaki priliv kapitala, odsutvo zakona o sukobu interesa što sad već može i da budi sumnje ne samo građana već i donatora kuda sve poklonjeni novac odlazi, ali i krajnja tolerantnost prema ličnostima s olako stečenim bogatstvom u bivšem režimu što je do neslućene bede doveo zemlju je zapravo pravi ceh plaćen, ali ne još i isplaćen iz budžeta Srbije.

Zbog toga bi bilo fer da iskreni premijer otvoreno kaže da se porezima iz džepova i najsiromašnijih građana (uključujući i penzionere) kroz budžet više finansira politička nestabilnost nego bilo koja penzija makar i najveća, a i sve skupa zajedno. Priča o dedi i unuku zato bi morala da bude priča o političkim svađama u Srbiji, odsustvu tržišne politike i svežeg kapitala, stvaranju i čuvanju velikih državnih monopola i starih i novih bogataša, jednom rečju sve ono što krcka nadu i jede ne samo budućnost već i sadašnjost većine građana Srbije.