Radnici nezadovoljni sindikatima

Štrajkači otišli uz miraz - dvodnevni protest u Beogradu okončan je pobedom, bar su tako tvrdili sindikalisti energetike po završetku dvodnevne blokade glavne beogradske ulice Kneza Milana. Zvižduke rudara, ni tada, kao ni bezbroj puta ranije, izgleda, niko nije čuo. Naučeni na takvu praksu, iscrpljeni, gladni i umorni radnici, pritisnuti novom realnošću, morali su „svi nazad iz Beograda“. Sutradan sve po starom - ranom zorom na posao, a o plati ni reči. Slična sudbina je i sa ostalim radnicima Srbije. Ovde nema dana da ne počne s nekim štrajkom. Za trideset poslednjih dana zabeleženo je više od 10 protesta. Na meti nezadovoljnih radnika su ulice, autoputevi, pruge ili preduzeća. Pred Vladu se više ne ide. S blokada se preti totalnom obustavom rada. Stanje je neizdrživo, svedoče „Blicu“ neki od radnika koji protestuju i tvrde da nešto mora da se menja - ili vlast ili sindikati. Sprema se vruća jesen.

U Vladi Srbije shvatili su ozbiljnost situacije i po kratkom postupku krenulo se u izradu novog zakona o sindikalnom organizovanju, uprošćeno - o štrajku. Radnici strahuju. Ministarstvo za rad i zapošljavanje i sindikati obećavaju da promena neće biti bez konsenzusa.

Kako se sada čini, novim zakonom radnicima bi bilo omogućeno da stupe u generalni štrajk ili štrajk upozorenja na nivou Republike, ili granski štrajk na nivou grana delatnosti ili kod poslodavca u preduzeću, ali pod striktno napisanim pravilima. Tako bi, za odluku o stupanju u štrajk moralo da glasa najmanje 15 odsto zaposlenih u Republici, granama delatnosti, dok u preduzećima štrajk mora da podrži većina zaposlenih. Štrajk na nivou Republike i štrajk po granama delatnosti moraće da se najavi najkasnije 10 dana od njegovog početka, dok je rok za prijavljivanje štrajka poslodavcu u preduzeću najkasnije pet dana.

Kako je nedavno obećao premijer Zoran Živković, štrajk će ostati legitimno sredstvo ako se tako dogovori s predstavnicima vlasti ili poslovodstvom. Živković je istovremeno konstatovao da se prebrzo poteže za štrajkom.

- Naredna jesen bi mogla da bude jesen socijalnog protesta i štrajkova, ali će biti mnogo bolje ako je pretvorimo u jesen socijalnog dijaloga - savet je premijera Zorana Živkovića.

Dragan Milovanović, ministar za rad i zapošljavanje, odmah je saopštio da je formirana radna grupa koja odmah počinje da radi na nacrtima zakona o socijalno-ekonomskom savetu, o štrajku, o sindikatima i o Uniji poslodavaca.

- Dogovoreno je i da se ispitaju uslovi korišćenja nekadašnje državne imovine koja pripada sindikatima, da bi je sve sindikalne organizacije ravnopravno koristile - rekao je Milovanovć.

U Ministarstvu za rad i zapošljavanje kažu da po evidenciji iz 1991. godine u Srbiji postoji 18.500 sindikata od kojih su najbrojniji UGS „Nezavisnost“, Savez samostalni sindikata Srbije i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata. U ovom ministarstvu tvrde da ne postoji ni kontrola finansija sindikata, čak ni u Ministarstvu finansija. Sve to izašlo je na površinu tek kada su na proteste izašli rudari. Javnost je tek tada saznala koliki je budžet sindikata EPS. Vlast je zamerila što taj sindikat ima godišnji prihod od oko 250 miliona dinara. Malo je ko čuo reči sindikalista da 85 odsto tih sredstava odlazi na lečenje i operacije radnika i članova njihovih porodica, obolelih od raka, leukemije, kardiovaskularnih bolesti, najtežih bolesti pluća i bubrega, za pomoć invalidima i njihovim porodicama, kao i za pomoć porodicama umrlih i poginulih radnika. Rat je počeo. Vlada je uspela da baci kosku i među sindikate.

- Primera radi, Savez samostalnih sindikata Srbije 90 odsto prihoda zarađuje od iznajmljivanja prostora, a svaki deseti plaća članarinu, dok kod nas u proseku preko 60 odsto zaposlenih plaćaju članarinu. Pored toga, tu imovinu su prisvojili, a ona pripada državi, ističe Branislav Čanak, predsednik UGS „Nezavisnost“.

Odgovor je stigao ekspresno - 2.907 radnika su invalidi. U proteklih 13 meseci samo u „Kolubari“ pet radnika je poginulo, a umrlo više od 100 usled posledica teških uslova rada i proizvodnje. Više od šest hiljada žena i dece iz rudarskih porodica boluje od astmatičnih i kancerogenih bolesti. Na to se troše pare sindikata EPS, jer država, prema tvrdnji sindikalista, nikome ne pomaže.

Čanku su odgovorile i kolege iz Saveza samostalnih sindikata tvrdnjom da se od članarine godišnje nakupi oko 600 miliona dinara, a od kirije oko 840.000 dinara godišnje.

- Mi nismo kao drugi sindikati, pa da povećavamo članarinu na jedan i po - dva odsto od plate. Nama je ovo dovoljno. Deo sredstava od 50 odsto koji ide sindikalnim organizacijama vraća se zaposlenima kroz lečenje, lekove, socijalnu pomoć, smrtne slučajeva, dok ostatak služi za delovanje sindikata, kaže Zoran Vujović.

Vujović smatra da treba ispitati gde su otišle pare od donacija koje su dobili pojedini sindikati i za koje je mogla da se „kupi zgrada Doma sindikata“.

Otvorena je i nova tema za rasprave. U UGS „Nezavisnost“ otvorili su priču ko koliko uzima od radnika.

- Kod nas se učlaniš u sindikat, platiš članarinu i dobije sve džabe. Članarina isključivo treba da služi za život i delovanje sindikata, zaključuje Branislav Čanak.

Pare su ponovo uzburkale duhove i umesto o radničkim problemima na površinu su izašle priče o sindikalnom bogatstvu. U celoj priči radnicima je najteže, kažu, ostali su sami. Za njih je jesen još neizvesnija - veruju da će se milionskoj armiji nezaposlenih pridružiti još toliko onih koji neće imati šta ni gde da rade i tvrde da je korpa sve manja, a u njoj tek vekna hleba i možda litra mleka. To kaže jedan od rudara koji je blizu 70 sati živeo na beogradskoj ulici u nadi da spasava svoju firmu, radno mesto i siguran posao. Danas, kaže, ni u šta ne veruje.